• Насловна
• Поглед
• Топ 0

СПЦ није платформа „велике Србије“ већ чувар огромног културног наслеђа

1 min read

3 дана ‎ ИН4С

фото: Танјуг

Пише: Мишо Вујовић

Када неко каже да је Српска православна црква „платформа Велике Србије“, он заправо не говори о Цркви, него о сопственом страху. Тај страх се, у недостатку стварних аргумената, облачи у стару мантру: све што је српско мора бити политичко, све што има корен мора бити претња. Али шта је СПЦ у својој суштини? Она је најстарија институција духовног и културног живота на овим просторима – чувар памћења, а не кројач граница.

Још од 1219. године, од тренутка када је Свети Сава добио аутокефалију, СПЦ је жила куцавица народа. Државе су падале, царства се рушила, границе се мењале, али је Црква остала. Свети Сава је тада оставио завет: „Нема ништа боље од слоге, нити горе од раздора.“ То није био политички програм, већ духовни аманет.

Ко уђе у Дечане, не улази у „велику Србију“, већ у светлост средњовековног генија. Ко стане пред Хиландар, не гледа у „платформу“, већ у бедем писмености. Острог није митинг, већ сабориште свих вера. То је оно што је Марко Миљанов називао чојством:

„Јунаштво је бранити себе од другога, а чојство је бранити другога од себе.

Они који данас најгласније нападају СПЦ добро знају да није у питању никаква „платформа“. Али Црква је једина институција која није створена у кабинетима, него у вековном завету. Њена моћ није у оружју нити у финансијама, већ у поверењу верника. И управо то смета – јер оно што надживљује политике изазива нелагоду код оних чији је хоризонт ограничен само на мандат.

СПЦ није изолован феномен. Као што католичка црква чува катедрале у Дубровнику, Котору и Загребу, као што исламска заједница чува Гази Хусрев-бегову џамију у Сарајеву или Алаџу у Фочи, тако СПЦ чува Пећку патријаршију, Жичу и Милешеву. То су културни споменици који припадају свима – и који сведоче о универзалним вредностима, не о политичким пројектима.

Ниједан озбиљан историчар не би рекао да је катедрала у Котору „платформа Ватикана за експанзију“, нити да је Стари мост у Мостару „симбол исламске доминације“. Зашто се онда манастир Дечани или Острог проглашавају „политичким пројектом“?

Одговор је јасан: не ради се о споменицима, већ о предрасудама.

Границе данашњих држава нису створиле ни СПЦ ни њени епископи. Србија је 1918. прихватила заједничку државу и тиме омогућила да постоје Словенија, Хрватска и БиХ. Комунистичка федерализација је 1943–46. установила шест република – матрицу данашњих граница. У том процесу СПЦ није била креатор, већ сведок.

Свети Сава није тражио царство над царствима, већ школу над школама. Његош није оставио карту освајања, већ песму о „свемогућој слободи“. Марко Миљанов није писао политичке програме, већ примере чојства и јунаштва. Они сви су део СПЦ, али ниједан није у њој видео штаб, већ ослонац.

Српска православна црква није платформа „Велике Србије“. Она је чувар огромног културног наслеђа које стоји у истом цивилизацијском низу са католичким и исламским споменицима овог простора. Она је мост који спаја векове и дом који надживљава државе и цареве. Ко то свесно негира, показује да није у питању наука, већ канцерогена идеологија

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: