Спасавање
1 min read
Радујте се, Срби из Црне Горе! Када је садашња влада формирана, њене вође отпутовале су у Црну Гору. Послије чудне подршке коју је тазе Европејцима, некад радикалима који су га из дна душе мрзјели, дао поглавар црногорског режима Мило Ђукановић, тада су на полкоњење у Подгорицу стигли ранији великосрби, борци против НАТО-а, ратни министри, осветници Косова… Дошли су да кажу како се Србија више неће „мијешати“ у црногорске послове, како неће поновити грешке, биће екстремног националисте Бориса Тадића. Да више никада неће доћи до дјеловања српских функционера у Црној Гори као што је то наводно био случај са Млађаном Ђорђевићем, савјетником бившег предсједника Србије…
Како су тада зацртали, напредњаци су се касније и понашали. Шумадинци који су идеални да воде малену земљу „Србијанаца“ темељно су, на радост Мила Ђукановића, првог ко их је похвалио, обављали свој посао. На национални и државни интерес гледали су као што лијечени алкохоличар проматра виски: кад су га напустили вјеровали су да не треба да постоји и да су сви други, који би мислили супротно, лоше и слабе особе. Ништа нису учинили на рјешавању питања држављанства српског народа у Црној Гори, заштите културних и просвјетних права српског народа, његове равноправности… Фалсификовање предсједничких избора нису ни примијетили. Утамничење малољетног Србина нису ни осудили. Нису узели у заштиту ни грађанина Србије, и њеног бившег премијера, кога је шеф црногорског режима јавно оптужио да стоји иза једног политичког убиства. Штавише… позивали су српску парламентарну странку у Скупштини Црне Горе да напусти опозицију и уђе у режимску владу…
Власт Србије одлучила је да прихвати независно албанско Косово. За такав чин њима није било потребно да изигравају озбиљну државу на другим странама. Гласачима СПС-а и СПС-а није потребна варка, њима је довољно што је ухапси Мишковић, а паметнијима што постоји могућност да се запосле у општини или добију предсједниково одликовање и метну га на груди умјесто значке са сликом хашког ветерана. Зато им ни Црна Гора није била посебно важна.
Да није избора и изборне кампање, већина политичара у Србији не само да не би личила на државнике, већ ни на људе. Почела је изборна кампања. Изборне кампање послије 1990. године увијек су испуњавале просвећене, модерне и патриотске грађане Србије непријатношћу и стидом. Уз све познате манипулације, кампање мржње, увреда, подметања, клевста… Добили смо и Вучић-мена који је ето, ни кривни дужан, посјетио спасилачке екипе које извлаче грађане са завејаних путева у Бачкој и Банату. Ту је помогао! Извукао је једно дијете из аутомобила и онако елегантан (у фармеркама без капе на -6 степени, уз орканску кошаву) однио га у сигурност трчећи преко читавог кадра камере! Чудо од човјека. Предсједник Николић ипак није од таквих грађана – хероја, које ће наградити за подвиг године (за ту прилику ће додјела награда бити помјерена за дан пред гласање, усред изборне ћутње). Шеф државе је озбиљан господин, вјечито у одијелу, намргођен. Он се бави питањима од националног значаја: одликовањима и гардистима који дрежде на улазу у предсједништво, гдје их није држао ни Слободан Милошевић. У Црну Гору је, тако, упутио своју савјетницу за медије. Станислава Пак Станковић обратила се једном скупу одржавши говор чија садржина би свакако Ђукановића, када би повјеровао напредњацима, навела да Тадића почне серијски да израђује од блата. „Никада вас нећемо напустити“ , рече она (под условом да су радикали/напредњаци или нека српска влада икад после 1919. године уопште били уз Србе у Црној Гори). И закључи: „Треба да добијете равноправност, да постанете конснутивна заједница, ваш језик треба да биде заштићен..“
Морам нешто да вам признам. Потичем из емотивне породице. Мој покојни отац без марамице није могао да одслуша ”Боже правде“, ни „Лађу француску”… Ја сам мало дуже свједок нашег суноврата, гледам олош који деценијама каља Србију и Српство, али волим да чујем истиниту ријеч ко год да је објави. Волим правду, посебно за оне, а такав је мој народ, којима деценијама чине неправде. Међутим, присуствовао сам сличном скупу у Подгорици, када је тек основану СНС представљала Зорана Михаиловић, садашња министарка енергетике и алтер-его предсједника СНС-а (Вучић се преко ње обраћа народу док спава). Одржала је тада говор који је закључила несигурном констатацијом: „Желим вам да остварите свс што желите, сва права – пуна права националне мањине.“ Окупљени су ћутали… Није важно, вјероватно су мислила, битно је да су макар некога послали из Београда.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Toma i Vucic , Milove i Canetove pudlice.
bravo za tekst.