Спартанац у Атини

Пише: Дарко Прелевић

Стигао сам у Мишколц иза поноћи. Повод је била апсолвентска студентска пракса коју је требало да одрадим у овом граду, регионалном центру сјеверне Мађарске, величине Подгорице.

Уз пресиједање од по неколико сати у Суботици и Будимпешти, у путу сам провео преко 24 сата. Иако је жељезницка станица у Подгорици од наше породицне куће на пар стотина метара, нисам резервисао возну карту на вријеме, па сам заслужено ‘платио’ своју неопростиву лежерност, тако сто сам престајао пола претходне ноћи у ходнику путничког вагона.

‘Грдан уморан’, на ходнику студентског кампа-хостела набасах на Димитриса. Он је, каже, из Солуна, студира у Атини металургију.

Држи ме на ходнику као омађијаног, све са коферима у рукама. Не стижем ни да их спустим на под, прича као ‘навидан’. Дјелимицно сам сам крив, јер потврђујем да сам, наравно, ћуо за Жарка Паспаља, па суграђани смо.

Не само да га познајем, наивно настављам, ко зна колико пута смо играли кошарку заједно. То је била реценица која ме је сје*ала.

Што је најгоре, нисам ништа слагао, јер сви ми, који смо плус-минус пар година, Паљева генерација, одиграли са њим безброј баскета у дворишту школе Саво Пејановић, Гимназији или Његошевом парку, не слутећи да ће баш толика кошаркаска легенда да постане.

У собу сам ушао полумртав.

Сјутра ујутро сам на машинском факултету добио радно ангажовање. Учествујем у експерименталном лабораторијском испитивању неког машинског процеса. Поподне сам упознао цимере.

Алан је био из Белгије, син генерала НАТО армије, бриљантан студент и касније ће се показати, најбољи у свим друштвеним играма. Истовремено, био је највећи сметењак за спорт којег сам видио у животу. Успијевао је да свакодневно помјера границе наше самоконтроле, па смо се бесомучно издирали на јадника, док год смо били на неком од спортских терена.

Изгледа да сам ја, нажалост, био најагресивнији, јер псовка која се најчешће чула на терену је била: ‘пи*ка ти материна’. Неки су је, истина, изговарали са благим шпрехфелером, али свакако разговјетно.

Петер је био Данац. Како немам баш јасне критеријуме за препознавање мушке љепоте, после само неколико дана сам схватио да је ‘отров’ за жене. Вјерујем да то није имало везе са чињеницом што је био благо избилдован.

Фама о Русима као неуморним конзументима алкохола је, што се мене тиче, пала у воду, поред Петера и још неколико Данаца из кампа, који су били у стању да чим отворе очи, па било то и у седам ујутро, испијају неограничене колицине очајног, а при том и млаког, мађарског пива.

Ахмед је био из Египта. Не сјећам се баш ко је, неколико дана од мог доласка на праксу, дошао на идеју да у слободно вријеме решавамо задатке из отпорности материјала, али остао сам импресиониран Ахмедовом генијалношћу. Отпорност материјала је преозбиљна наука, темељ машинства и неких других техничких наука.
Не само што је први долазио до решења, већ је то радио напамет, без оловке и папира. Кад боље размислим, логицно је да је идеја о надгорњавање са задацима била његова.

Био је и бескрајно шармантан и духовит. Често смо правили роштиљ поред оближњег језера. Једном приликом је, стицајем околности, на менију била искључиво сланина. ‘Црни’ Ахмед није имао куд, ко би издржао без хране пола дана. На моје питање: ‘И што сад, у вези са твојим тренутним статусом код Алаха’. ‘Није страшно, данас сам добио минус, сјутра ћу да урадим неко добро дјело, добићу плус и то је то’. Жалим сто нисам остао у контакту са њим.

Маркус је живио у Бону. Био је Њемац из уџбеника. Уштогљен, озбиљан, понашао се као да је четрдесетогодишњак заробљен у тијелу особе од 22-23 године. Одмах смо схватили да са њим нема идиотских шала. Поподне је долазио на спорт али не и навече на журке. Био је вјерник и користио викенд проведен у Будимпешти, да посјети базилику Светог Стефана или неку другу катедралу. И сви ми остали смо скоро сваки викенд проводили у Будимпешти. Мишколц је са изузетком студентског кампа, био паклено досадан град.

Будимпешта је и у то сиво социјалистичко доба, била раскошна и божанствена и живјела ритмом сваког великог и значајног европског велеграда.

Пети цимер ми је био ‘онај’ Димитрис са ходника.

Били смо права екипа, и изузимајући ‘индивидуалне активности’ доста времена после посла проводили заједно. Ипак, постојао је благи шав између нас. Нас тројица који смо долазили са топлих мора сми ипак били мало приснији.

Дуго сам се дописивао са екипом из Мишколца. Чак су, из необјашњивог разлога, сва та писма остала у некој картонској кутији од ципела, док нисам прије 7-8 година чуо кикотање из спаваће собе и затекао кћерке како читају са највећом пажњом писмо од извјесне Бетине из Источне Њемачке.

У децембру те исте године сам био код Димитриса у Атини. И тамо сам, при упознавању са његовим друштвом, морао да продјем кроз јос једну ‘ кошаркаску’ тортуру.

Грци, као још неутемељена кошаркаска сила, су тек пролазили кроз период егзалтације, па је 80% свих њихових тема била кошарка. Да подсјетим, био је то период кад су Европом харали Галис, Јанакис, Христодулу, Фасулас и остали. Овога пута је тема био Бранислав Бане Прелевић.

Љубитељи кошарке, а особито навијачи Звезде, памте га по његовој митској партији у утакмици мајсторице полуфинала првенства Југославије ’87. У судару са тројицом понајбољих бекова Југославије тог времена (Дражен и Ацо Петровић и Данко Цвјетичанин), Бане Прелевић је одиграо партију своје каријере, ‘урнисао’ Цибону са 32 поена и одвео Црвену звезду у финале.

Оно што је мој презимењак направио у сљедећих осам година у Солуну спада у домен научне фантастике. Иако је Жарко Паспаљ већински изабран за најбољег југословенског кошаркаса који је икад заиграо у грчкој лиги, Прелевић је, док је трајао његов играчки ‘мандат’, претворио ПАОК у један од тада најбољих тимова нашег континента.

Разумљиво је онда, зашто сам пристао на бијелу лаж, и потврдио Димитрисовим друговима да ми Бане Прелевић јесте рођак. Ко би се усудио да им каже супротно.

Димитрис је био врхунски домаћин. Подразумијева се да сам са њим одгледао по неколико фудбалских и кошаркарских мечева, али било је ту и разне друге забаве.
Поред обилиска Акропоља, Плаке, трга Синтагме, организовано ми је и тематско, сасвим аутентично разгледање града, које ниједна туристичка агенција није имала у програму. То је био ‘sightseeing’ који ја баш нисам тражио, али како да одбијем… просли смо поред кућа, прије бих рекао вила, свих југословенских спортиста који су у том моменту нешто значили у Грчкој!

Вријеме је учинило своје, контакт између нас двојице је био све рјеђи, на крају је и престао.

Годинама се већ нисмо гласкали један другом, све док није почела НАТО агресија на нашу земљу. Пар дана после почетка бомбардовања сам са фамилијом био код родитеља. Зазвонио је телефон. Димитрис је, чујем, познат глас. Ископао је једини мој број који је имао, и десило се, ето, да будем ту. По обичају, ‘меље’ без прекида. Моли ме да пошаљем фамилију код њега у Атину.

Његов позив ми је много значио. Као и сазнање да за нужду имам куд фамилију да пошаљем. Све вријеме трајања ‘хуманитарног’ бомбардовања се интересовао за здравље моје фамилије, осуђивао НАТО злочине и показивао велику емпатију за нас народ. Након тога смо опет некако временом престали да се чујамо.

Уз све мане, има и неке користи од друштвених мрежа. Прије 5-6 година, после паузе од 15-так година сам на Фејсбуку пронасао мог пријатеља Димитриса. Наша радост је била велика.

Недуго после тога смо прво ми, фамилијарно, били у посјети код наших драгих Грка. Испред њиховог стана нас је, широм отворених руку, дочекала његова супруга Еми, иако нас је тада први пут видјела у животу. Са истом љубављу су нас дочекали и њихови синови, Стефанос и млађи Димитрис.

Наког тога је дошао ред на узвратну посјету. Планирамо их још макар неколико.
Пелопонез је означен као сљедеце мјесто нашег сусрета. Отуд потиче Димитрисова фамилија. Још увијек имају нешто земље близу града Спарте, која је данас савремен град, основан у 19. вијеку, поред ископина античке Спарте.

Од нашег поновном сусрета се редовно чујемо мој пријатељ Димитрис и ја. И даље ме ничим изазван, прво обавијести како му је Панатинаикос играо, колико је кошева дао Немања Недовић, који одбојкаш из Црне Горе је дошао да игра у Грчкој.

Са великим огорчењем ми саопштава и евентуалне успјехе Олимпијакоса на међународној сцени. Нема ту никаквог фолирања, против Олимпијакоса се навија чак и за турске тимове.

Док смо са фамилијом Коумустијатис пролазили кроз Пиреј да бисмо се из луке укрцали на брод за острво Егину, у невјерици сам примијетио да пролазећи поред стадиона мрског Олимпијакоса, цијела фамилија, као по команди, без ријечи, окреће главу на другу страну.

Већ сам одавно свикао на Димитрисове опширне спортске рапорте, више не покусавам да га прекинем, дигао сам руке, не буним се, уредно га саслушам, па онда причамо о другим стварима.

Прочитајте још:

Мој први, незаборавни „радни“ дан

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: