Спаљивање књига
1 min read
Митрополит Црне Горе пружа наду у високо црквено-државно покровитељство идеји одрицања од покрета комуниста Јосипа Броза као једини активни високи ауторитет у српској народној цркви који јавно износи став о најдубљем националном расколу у историји Срба. То покровитељство може задобити своје формалне оквире било када и само Бог зна хоће ли се то збити за двије или двадесет година. Овоме народу, дакако, не треба одмазда, већ само и искључиво отклон. То је услов одржања. Бројни су ауторитети из круга високих службеника Цркве Христове (а нема виших од епископа) који ћуте о покрету који је разарао Цркву. Није говорење о комунизму, када говори епископ, бављење политиком, него то епископ говори о Богоборству.
Пише: Горан Комар
Ове родове пише аутор који вјерује да зна због чега су динарски Срби кренули за идејом коју је прокламовао покрет на чијем челу се налазио Броз. И то што вјерује да зна јавно исповједа. У томе се врло разликује од бројних политички блиских саговорника. Аутор вјерује да зна разлоге, али такође вјерује да је кретање за југословенским комунистима веома озбиљна грешка. То, међутим, није предмет овог чланка.
Прије много година стигао сам у манастир Ћелија Пиперска. Сазнао сам о рукописној библиотеци и Архиви. Уништили су је припадници покрета Јосипа Броза Тита. Архива и библиотека манастира Морача горјела је три дана и три ноћи. У Херцег Новом, неки мјештани су уништили књиге попа Шпира. У Луштици, црквене књиге су пливале по мору. Историја народа ипак није садржана у сјећању братственика на дјела предака која се казују уз огњиште. Историја узраслих народа се чува у књигама староставним. Српска, измакнуто, у Хиландару. Српска, измакнуто, у Дубровнику. Српска, измакнуто, у Венецији, међу једним дужним милионом исправа. У Срба – само измакнуто. На српском матичном тлу – погорјело.
Митрополит Црне Горе моли и глас подиже за тло и земљу да се умири и не потреса. Па када стане, да је почнемо пунити. Наша је земља пољана. Задобила је међународно-правно признање, симболе пред зградом Уједињених народа, она посједује обиљежене мргине. Али, она је празна. Њезино материјално културно наслијеђе припада оцима и синовима Цркве Христове и њиховом вјером напуњена, она је несагледиво богата. У своме умјетничком домашају цркве на Космету равне су најрепрезентативнијим ренесансним достигнућима Италије. Да ли те косметске цркве припадају Србијанцима или цјелини народа?
Као српски пећки епископ, митрополит Црне Горе позива вјери и реду и сабору. Дошао да пуни земљу, мора да моли да стане потрес земље.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Какав Свети Петар Цетињски? За свеца су прогласили и онога попа из Пљеваља, прогласили су и Јоаникија Петровданца. Шта је владика Петар свето учинио?
Иш, наказо! Ђавољи накоте!
Секула, ти ћеш да назовеш Светог Петра Цетињског „подгузном мувом“. Срам те било и чувај се од те и таквве ријечи за нашег највећег државника и свеца. Имаш ли страха пред богом?
Пиљаре они, али марви неписменој пиљарење представљају као `службу Христу`.
Грех етнофилетизма не постоји. То је измишљена оптужба на рачун Бугара који су своју националну цркву стварали релативно касно, крајем 19ог века. Грчки клир је због губитка утицаја, црквених територија и прихода, на сабору сазваном због овог случаја осудио стварање аутокефалне бугарске цркве као грех против јединства вере.
У историји Цркве таквиј је једностраних осуда било сијасет, и нису им придаване веће важности. Читам руске богослове и филозофе тог времена, ниједан се не бави питањем етнофилетизма.Довољно за закључити да нико није придавао значај тој конструкцији. Сад је одједном етнофилетизам надгрех, поготово у Митрополији црногорско приморској. Чак су и једног доктора теолошких наука протерали монтираним скандалом јер се није слагао са новоустаљеном лествицом греха.
Да сумирамо- кад господа из ПЦуЦГ оправдавају укидање имена СПЦ онда се ту не ради о административном преуређењу, него отплаћивању неплаћеног пореза на приходе Одигитрије. Управо о оном пиљарењу које им омогућава да купе довољно неофита-фанатика који падају у несвест на сваку помен цетињског првосвештеника. Ако то није идолатрија, сеци ме.
Занимљиво, на то око митрополитства нисам налетио. Не знам како је било за вријеме владике Петра Првог који је био подгузна мува руског грофа Марка Ивељића. Ко је ту био митрополит?
Не ради се ту о познанству него о логици. СПЦ данашњи утицајан положај у друштву црпи из прагматичних веза са властима чији темељ је велика подршка Цркви од народа. Ако из Цркве крену да пиљаре српством као Даниловић, Мандић и слични испрани мозгови онда они остају без подршке у народу као поменути али и без свега осталог. Шта ће Милу СПЦ у манастирима која му не доноси гласове кад може да их супституише Мирашем или неком сличном бабетином?
Немам ја везе са тим црквеним круговима. Већ сам говорио о њиховом антикомунистичком сљепилу које овај доктор за ухо, грло и нос Горан Комар немушто оправдава.
` прагматичних веза са властима чији темељ је велика подршка Цркви од народа.`
Дозволи да ти преведем и исправим мисао- подршка Цркви је утемељена у њеној финансијској моћи. Јер ова марва овде се продаје за пет метара дрва. А како је највећи послодавац црногорска држава, они који немају могућности да се запосле код ње окренули су се Цркви. Њена економска моћ почива у талу са ДПСом. Кад се говори о `интересима Цркве који се мимоилазе са интересима народа` ту се ради о класичној издаји. Јер по својој суштини православне цркве су националне и државне. То је искључива ситуација, СПЦ не може бити и српска и црногорска, него или или.
Ако нема сврхе бранити СПЦ као такву, као српску цркву, чему онда ово млатикурење и прегањање са разноразним идиотима? Српски идентитет почива у СПЦу, ми смо са нашом црквом нераздвојни. Ако нема СПЦ на простору црногорске државе, онда неће бити ни Срба. Ћао,здраво!
Зашто да ћутимо црквеним великодостојницима? Њихов мандат је такође орочен. Издаја начела које су у темељу СПЦ, као што је брига о српском националном бићу, директно води ка укидању титула и почасти. СПЦ нису стварали архијереји без подршке народа. Нити су је могу сачувати они који снисходе свакој шуши која им се испречи на путу.
Најмање се ту ради о духовној, још мање о оној саборној компоненти.
Или као што пише Мартин Скорцезе `Back in the days we had the Church. It was just a way to say that we had each other`.
ПС. Које антикомунистичко слепило? Па митрополит има партијски стаж дужи од искушеничког пре рукоположења.
Архи значи Главни на грчком, и мени је нејасна титула архиепископ. Али небитно, мораш да разликујеш „трговину“ за коју оптужујеш СПЦ са трговином коју спроводе политичари који се представљају као Срби. Сјети се сликања Мандића и уредника Дан-а са Миодрагом Перовићем и сличнима, сјети се хибернације Мандића који је спавао у пећини пар година по питању права Срба а данас се наводно пробудио кад је видио да нема цензус. Упореди ту срамоту са јавним наступима из СПЦ, ако изузмемо јавне наступе колумнисте Вијести Гојка. Оно што хоћу да кажем, не видим административно преуређење СПЦ као неку катаклизму иако сам против тога.
Овде је по среди једно замешетаљство двеју `пракси`- грчке и руске.
СПЦ је по устројству битно грчке праксе. Разлика је у титули и почастима. Митрополит у руској пракси је по титули и почастима на нивоу архиепископа. Митрополит је до реформација Петра Великог била и властелинска титула. Управо су то поимање митрополита као духовног и секуларног владара имали руски агенти у Котору када су у 18ом веку помогли цетињску митрополију после укидања Пећке патријаршије.
После формирања неканонског Епископског савета и самопрогашавања за архиепископа, смене владике Филарета, насиља у Нишкој епархији и смене владике Јована, једини закључак је да се припрема пререгистрација Митрополије у нову црногорску православну цркву.
Једно је кад Мандић & ко. тргују националним интересима, нешто сасвим друго кад то раде црквена лица. Мандић је везан за мандат, а црквена лица за почасти и поверење указано од стране српског народа. У тим почастима је сума колективних надања да су у изабраном лицу нашли стожер и заштитника онога што као заједница представљамо- православне Србе. Често се то `православно` пренаглашава наспрам националне припадности. То се оправдава тобожњом икономијом према другонационалним православцима.Опет нема података, или се крију, колико тих другонационалних православаца своје духовне потребе намирују у храмовима СПЦ.
У својим јавним наступима комплетан клир митрополије не користи име мајке цркве, већ фантомски еуфемизам ПЦуЦГ. Можда их познајеш боље, могуће да приватно другачије мисле и говоре, али у јавности сви су се сложили са Гојковом формулацијом.
Ако је притисак младе демократије државе са миленијумским трајањем тако јак, како ће онда издржати и веће муке?
У СПЦу је завладало апсолутно безакоње. Имамо тоталну узурпацију навиших црквених тела, Синода и САСабора. Свако ради како му се прохте, без икаквих обазирања на канонско и уставно устројство и поредак.
Није свеједно ко ће газдовати манастиром Морача и Ђурђеви ступови. То су симболи вековног трајања Срба на овим просторима. Предати то благо Црногорцима због `поштовања закона црногорске државе`, како рече Гојко, онда је то издаја првог реда. На речима јаки Срби из Црне Горе ако на то пристану не заслужују да постоје.
БРАЈАНЕ ТИПИЧНО СРПСКО ИМЕ
JUTUTUNSKAJUHAHAHA
U kraljevstvu Jutututu1
Kralj trinajsti Balakaha2
Obećao svom narodu
Da će dati juhahaha.3
Samo neka budu verni,
Nek vojuju o svom kruhu,
Neka ćute i nek žmure,
Nek plaćaju juhuhuhu.4
Poslušni su Jututunci,
Plaćali su juhuhuhu,
Ćutali su, žmurili su,
Vojevali o svom kruhu.
A prolećem svakog goda
Popne s’ na breg Balakaha,
Pa poviče gromoglasno:
Dobićete juhahaha!
U kralja su jake prsi,
Grlat li je Balakaha,
Kad poviče, brda s’ ore –
Juhahaha, haha, haha!
Svi se grotom smejat stanu,
Sve se trese brat do brata,
A od smeha, teška smeha,
Za trbuh se i kralj hvata.
A štaim je tako smešno?
Il’ je smešan Balakaha?
Il’ su smešni Jututunci?
Il’ je smešno „juhahaha“?
Sve troje je dosta smešno,
Ponajviše Balakaha,
Kad ozbiljno, milostivo,
Progovori: Juhahaha!
Srećni su ti Jututunci,
Srećan li je Balakaha,
Kad ih tako razveseli
Prazna rečca: Juhahaha!
Загревање пред пререгистрацију.
Пале људе оним `српски пећки епископ`, а нит је Србин нит има везе са пећком архиепископијом. Опште позната ствар је да се Радовићу цврцнуло да га зову АЕМ и то му је пошло за руком само у његовој и епархији Будимљанско никшићком.
Историјско утемељење ове титуле је спорно. Законитост старих потписа је непроверена. Имамо наводно два епископа у XVI и два у XIX веку, која су у потпису понекад користила ову титулу, што указује на спорадичност исте појаве. Такође, непознат је извор права митрополита Црногорско-Приморског да присваја ову титулу као свој стари назив. Нема га у канонском праву, нема га ни у црквеном праву, нема га ни у пракси Српске православне Цркве. Оваква промена ранга епископа је незаконита.
Амфилохије је до јуна 2006. године титулисан као митрополит Црногорско-Приморски, у свакој прилици, у складу са одлуком Сабора о његовом избору, и потом производству на трон исте Митрополије са седиштем на Цетињу.
Амфилохије у различитим актима самог себе различито титулише. Дешава се и то да у једном истом акту буде различито титулисан. На пример, у Пресуди Великог црквеног суда, у опису већа које је одлучивало, означен је као – …митрополит Црногорско- Приморски, док је лично у својству председника Пресуду потписао као – архиепископ Цетињски и митрополит Црногорско-Приморски. Број Пресуде нећемо наводити.
Устав Српске Православне Цркве познаје архиепископа. Али само једног – Пећког. Но, исти је истовремено и патријарх. Друге архиепископе овај Устав не помиње.
Кад би по писању Светигоре уз титул митрополита постојао историјски и правни континуитет титуле архиепископа, Амфилохије би већ приликом производства у митрополита Црногорско-Приморског био произведен у архиепископа Цетињског. Јер права су везана за трон. Сва права трона митрополије Црногорско-Приморске примио је узвођењем на њен трон, произвођењем у митрополита Црногорско-Приморског. Неко друго, више право може добити само конститутивном одлуком потпуног Епископског Сабора СПЦ.
У службеном листу СПЦ „Гласник“ од 6. јуна 2006. године на странама 174-177. објављено је Саопштење за јавност са редовног мајског заседања Светог архијерејског Сабора СПЦ одржаног од 15-27. маја 2006. године, а исто тако и одлуке тога Сабора. У Саопштењу са Сабора нема ни помена о архиепископу Цетињском. Међу одлукама Сабора такође нема помена о некаквом потврђивању титуле архиепископу Цетињском, или било чему сличном.
Наведени документ са сајта МЦП, међутим, тврди да је Сабор потврдио титулу. То није тачно.
Сабор ни на који начин није потврдио титулу „архиепископ Цетињски“ Високопреосвећеном г. Амфилохију. Зато га наредне 2007. године титулише као митрополита Црногорско-Приморског у својој одлуци о саставу Светог архијерејског Синода.
Високопреосвећени г. Амфилохије зна да је на Сабору било речи о спорној титули. Зна да је Епископски савет Црне Горе (неканонско и неуставно тело) обавестио Свети архијерејски Сабор о томе да је он, тј. Епископски савет Црне Горе, митрополиту Црногорско-Приморском „потврдио“ титулу „архиепископ Цетињски“ за употребу у самој тој митрополији. Зна да је Сабор обавештење узео к знању, али без икакве одлуке о њему.
Дакле, припремите се за пререгистрацију. Лакше ћете је прогутати.
Jedino gdje Mitropilit griješi,je misao da svi koji su u Crkvi su hrišćani…nisu, još se obraćaju Bogu kao Partiskom Sekretaru Komunista….još su spremni da odu za velikom laži…Molim da svi koji uzmu učešće u komentarisanju odgovore samo na jedno pitanje -U čemu je razlika između obećanja Partiskog Sekretara Komunista da je samo potrebno zovnuti Ruse(Sovjete)i da će doći kiša iz Rusije,i onoga što smo čuli prije samo pola godine na izborima u H Novom o gradnji 25 hotela,1kg sira koji će koštati 50e,suštinski NEMA RAZLIKE.Ne nisam ljut na moj narod,volim njegovu naivnost,ali sam pomalo zabrinut,zbog ponavljanja grešaka,moj narod je imao uzlete koji ga upisuju u civilizovane,međutim,on strada zbog diskontinuiteta razvojnog puta.Nesumljivo strada i zbog svog položaja,kao i uticaja velikih sila.CRKVA JE JEDINA POZVANA I PRIZVANA DA GOVORI U IME SVIH.Komunisti i njihovi potomci nisu i nemaju nikakvo moralno i istorisko pravo na to. Dr Komar odličan kao i uvijek