Соколско позориште у Суботици

Пише: Саша Недељковић
члан Научног друштва за здравствену историју Србије

Соколи у Суботици отворили су соколско позориште 25. јануара 1936.

Позориште је било у соколском дому. Дом је био започет 1930. на иницијативу Соколског друштва Суботица. Стављен је под кров крајем 1935. Соколско позориште је за соколе било храм соколског просветног рада. Дом је био плод непрекидних напора и жртава соколског друштва и грађана националне Суботице. (1)

Соколи су истицали потребу сталног позоришта у Суботици. Сматрали су да су позоришта потреба као што су биле потребне добре школе. Писали су о историји позоришта у Суботици. Прво организовано позориште било је основано 1818. Група глумаца која се била одвојила од „Позоришне трупе у Кечкемету“.Рад је прекунут због наређења намесништва. Идуће године заменила ју је немачка оперетна трупа. Разна позоришта су се смењивала до 1855. Нова позоришна зграда је подигнута 1854, са двораном и бинским уређајем. Под утицајем „Драговољачке Позоришне Дружине” из Сомбора у Суботици је основано „Српско дилетанско Друштво” крајем 1849 или почетком 1850. Великим жртвама грађана и Српског народног позоришта из Новог Сада отворен низ гостовања, са домаћим националним репетоаром, који је прекинут ослободилачким ратовима.

Позориште у Суботици је развило прегнуће за борбу против мађарског утицаја, који је силом наметан. Уз подизање националне свести позориште је неговало чист народни језик, спроводило васпитање позоришне публике, износило најбоље домаће ауторе, посвећивало пуну пажњу Буњевцима.

У „Суботичком гласнику” од 1874. истицало се: „Наша варош ево већ недиљу дана има у свом крилу миле госте. Народно позориште у недиљу отпочело је своје диловање, са драмом: ‘Милош Обилић’. У колико је мили гост нама народно позориште, показује онај велики број грађана, који је у згради позоришној присутан био. И то је тако добро. Зашто да не примимо раширених руку оне, који нам придикују свето евангелије, евангелије народне свисти. Не тајимо и кажимо како јесте. Осићамо сви без разлике неко мртвило у друштвеном животу; нећу да кажем, да немамо друштвеног живота. Сви видимо како смо немоћни што доброг, што користног створити! А зашто! Нема народног духа! Немамо духа који би казао: Роде! Твоја претходница нека те изведе из дубоке тамноће на широко поље, да се свитли кано у рају – на пољу народне просвите”. 

У чланку у књижици „Соколско деловање у Суботици” истицало се: „Тако се тада осећало и радило”.

Позоришна зграда изгорела је 11. марта 1915. После ослобођења и уједињења, општина Суботица била је у тешким финансијским приликама. Касније је позориште подигнуто а општина је покушала да за ново позориште осигура државну субвенцију, али без успеха. Решили су да ће се приређивати представе само гостовањем државних и обласних позоришта. Позориште је подигнуто на високи уметнички ниво, што је признала и мађарска штампа. Од 1927. до 1932. приказане су опере, оперете и драме, уз гостовање најбољих домаћих и страних позоришта. Одржавани су и концерти првокласних европских и домаћих уметника. Када је општина 1932. одлучила да се просторије позоришта издају под закуп приватним лицима, било је завршено плодно доба.

Соколи су били свесни да им недостаје један културни ослонац у јавном животу Севера. И да је животна потреба да тај дух поново васкрсну. (2) И Пера Секулић је у књижици „Соколско деловање у Суботици” истакао: „Овде у Суботици где се још увек са некојих страна са потцењивањем говори о свему што је наше… ми морамо на свима пољима наше националне и културне делатности да иступамо одређено и одлучно. Ми морамо нарочито овде на северу, у свим приликама и на свим местима да покажемо наше солидне вредности… Ми путем националних позоришних комада долазимо до свести о нашој славној народној прошлости; путем комада из нашег народног живота, ми видимо јединство нашег народа. Свуд су исте бриге и исте радости, свуд исти језик и исти обичаји. Од какве је ово важности за наш север, где су туђи културни утицаји били тако дуготрајни и јаки, свакоме треба да је јасно… Хоћемо да имамо своје позориште у Суботици. Уверени смо да ће наша убедљива реч са позорнице нашега позоришта изговорена од уметника – глумаца – вршити благотворан утицај на наш национални и културни живот у Суботици, и да ће послужити као одлично васпитно сретство за нашу омладину. Суботици је потребно стално своје позориште! (3)

Напомене:

1.„Отворање соколског позоришта у Суботици”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 17. јануара 1936, бр. 3, стр.5;

2.Јова Мемхелцер, „Културно-просветни рад Суботице”, „Соколско деловање у Суботици”, Суботица 1936, стр. 55-58;

3.Пера Секулић, „Суботици позориште!”, „Соколско деловање у Суботици”, Суботица 1936, стр. 70, 71.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: