Соколски надбискуп Франо Ућелини-Тице

Пише: Саша Недељковић                                            
члан Научног друштва за здравствену историју Србије

У разговору са једним новинаром 1921. которски надбискуп др Франо Ућелини Тице изјавио је: „Ми сви морамо да будемо сретни и задовољни што смо доживјели остварење наших највиших идеала и морамо да упремо свим силама да у слободи уредимо најљепшу народну државу, а не да се враћамо у времена кад смо, кавгајући се између себе, радили за интересе трећих… Само на тај начин ми ћемо зајазити онај јаз што га ископаше између нас туђи људи и туђе владавине.“

После прве аудијенције код краља Александра ускликнуо је надбискуп Ућелини, са сузама у очима: „Хвала ти Боже, на овој милости, коју сам доживео. Сада могу мирно да умрем!”.(1)

Надбискуп је присуствовао соколским приредбама. Окружни слет жупе Мостар у Тивту одржан је 17. јула 1921. То је био окружни слет Бококоторских друштава на коме су учествовала друштва Херцег Нови, Зеленика, Бијела, Тиват-Ластва, Ђеновић, Рисан и Котор, а као гости Мостар и Дубровник. У 4 сата после подне почела је јавна вежба на слетишту у арсеналском парку ратне морнарице у Тивту наступом нараштаја и подмладка. Иза њих су наступиле соколице из Херцег Новог  и Мостара са вежбама са слета у Прагу. После је наступила вежба сокола. Друштво из Мостара (чланови и чланице)  извели су најуспелију тачку слета алегоричну вежбу Стане Видмара „Југославија”, која је довршена уз клицање и пљесак публике. Морнари-вежбачи који су извели вежбу са веслима. Јавна вежба завршена је са вежбама са справама и скупинама на земљи и справама, код којих се истакло друштво из Ђеновића са својим вођом Иваном Ковачем. После јавне вежбе одржан је на слетишту концерат соколске музике из Херцег Новог, Тивта и Котора и тамбурашког оркестра из Тивта.

Осим покровитеља слета  и изасланства жупе један од најмилијих посетилаца слета био је бококоторски надбискуп Ућелини. У свом говору одао је признање и похвалио Соколство. (2)

На главној годишњој скупштини жупе Мостар  5. марта 1922. закључено је да се одрже три окружна слета и то у Ђеновићу, Стоцу и Дубровнику. Први окружни слет одржан је 2. јула 1922. у Ђеновићу. Учествовала су соколска друштва из Боке Которске. Припреме и  организацију слета извршило је друштво у Ђеновићу. Старешинство жупе на слету заступали су Јово Секуловић и др Иво Колбе. Цело место је било окићено зеленилом и заставама. Слет је почео такмичењима. У свечаној поворци која је кренула ка вароши учествовали су соколи, војници и морнари ратне морнарице. Пред улазом у варош био је подигнут славолук. Ту су поворку дочекали и поздравили мештани заједно са својим кнезом. У име жупе узвратио је поздравом кнезу др Иво Колбе, позивајући становништво Ђеновића, да и надаље помаже соколе, где се омладина васпитава у соколском духу. Одатле је поворка кренула на вежбалиште, где је покровитељ слета пуковник Вуковић поздравио соколе и соколице, војнике и морнаре, позвавши их да очувају слободу стечену потоцима и ријекама проливене крви. Општина Ђеновић је приредила свечани банкет у почаст соколима.

Надбискуп Ућелини је у свом говору нагласио да орловство иде за разједињењем, а соколство јача вјеру и јединство народа. (3)

Дубровачко учено друштво „Свети Влахо” 2. августа 1927. послало је телеграм бискупу поводом 80-годишњице рођења. У телеграму је одато признање његовом родољубивом раду. (4)

Др Франо Ућелини Тице родио се 2. августа 1847. на острву Лопуду код Дубровника, у поморској породици. Његови су пореклом из Херцеговине и звали су се Тице. У школи су му презиме Тице превели на италијански и назвали га Ућелини. Основну школу завршио је у Лопуду, гимназију у Дубровнику, а богословију у Централном богословском заводу у Задру. Заређен за свештеника 1871. и одређен за душобрижника у Ошљему, дубровачка бискупија. Постављен је 1872. за духовника у Централном богословном семеништу у Задру. Био је професор догматике а 1893. ректор богословије у Задру. Живећи у Задру дружио се са препородитељима. Писао је чланке у задарским новинама, водећи жестоку полемику са талијанашима. То је сметало тадашњем задарском надбискупу и далматинском Намјесништву. Запретили су му да ће га сменити са места професора богословије ако и даље настави да пише у том духу. Није послушао.

За време болести которског бискупа др Трипа Радоничића папа Леон XIII поставља га 18. маја 1894. за апостолског администратора которске бискупије и као такав унапређен за насловног бискупа Бенде. Постављен је за бискупа у катедрали, у Дубровнику 1894, а 12. јануара 1895. именован је которским бискупом.

Приликом инсталације православног владике Јовића у Котору 1907, Ућелини је држао говор о љубави и слози православних и католика. Зато га казнише из Рима обуставом ношења бискупске митре и штапа. После су му повратили сва бискупска права.

Приликом сахране примаса српског, арцибискупа Милиновића у Бару 1910, одржао је говор у истоме духу.  Краљ Никола Петровић одликовао га је 1910. црногорским орденом Књаза Данила другог степена.

За време балканског рата, када је српска војска ослободила Косово, надбискуп је у Трсту изјавио: ,,Благо вама што сте имали срећу да доживите лепе балканске дане”.

За време Првог светског рата на сваки начин помагао је прогоњене православне свештенике и народ. Није му било допуштено да оде из Котора или са отока (под Кртолима) гдје је био заточен до пада Ловћена 1916. без дозволе војничке власти у Котору.

Симболички дижући Недићеву књигу „Српска војска и Солунски фронт“ рекао је подигнутим гласом: „Овде нам је обрачун колико нас је коштало крви ово што имамо“.

Краљ Александар одликовао га је 1919. орденом Светог Саве првог реда, 1923. орденом Бијелог Орла V степена и 1934. Југословенске круне I степена. Сем тога краљ Александар 1933. дао је начинити код вајара Томе Росандића његово попрсје, које је поставио у свом двору на Дедињу, „и тим му за живота подигао споменик”.

Председник Пољске одликовао га је 1935. орденом „Polonia Restituta”. Главно му је књижевно дело превод Дантеове „Дивне Глуме“. Сем чланства у соколима био је члан Јадранске страже. Ревија Јадранска страже пишући о бискупу исТицела је да је био увек скроман, о њему се мало говорило у јавности, али је био од свакога високо цијењен и поштован. Кад је надбискуп навршио 89 година живота и када су многобројни соколи из Дубровника и околице дошли у Лопуд да га поздраве, он их је благословио и рекао: „Бог вас благословио соколска моја браћо! С вама сам до смрти” (5).

Надбискуп је подржавао соколе и у сукобима са римокатоличком црквом. Бискупски ординаријат у Дубровнику 28. новембра 1932. забранио је окружницом жупним уредима посвећивање соколских барјака.  (6) Посланица католичког епископата против Сокола 8.1.1933. није читана у црквама которске бискупије.

Надбискуп др. Франо Ућелини Тице изјавио је: „Вјера није у питању, зато Посланицу нисам потписао и она није објављена у нашој бискупији. Члан сам Југословенског Сокола, био и остајем. Соко, национална организација, није никад била против вјере”.

Кад је дубровачки бискуп Царевић одбио да благослови 8 застава сеоских соколских чета из дубровачке околине, благословио их је на которском вјежбалишту, уз огромно учешће народа, 4.6.1933. надбискуп др. Франо Ућелини Тице. Том приликом изјавио је: „Браћо и сестре, драги моји Соколи, ми смо, ето, благословили ове соколске заставе што представљају љубав, занос, верност према нашој домовини Југославији. … На вашим соколским заставама усађена је љубав према домовини и Краљу своме. И ви сте спремни допринети сваку жртву за Краља и отаџбину. Драги моји Соколи, наша домовина желила је увек мир. Словенски народи били су увек мирољубиви, али ако би нас ко, по несрећи напао, наши Соколи  са својим заставама учинили би своју дужност, јер би они уз нашу прослављену војску постали несаломљив зид притив сваке непријатељске опасности… ”

Стјепан Роца је у свом чланку о бискупу у „Соколској њиви“ Календару за соколско село за просту 1937. истакао  да је бискупску посланицу са највећим заносом поздравила италијанска штампа, јер је сматрала да ће посланица уништити соколску организацију и тиме ослабити Југославију. (7)

Которски надбискуп др Франо Ућелини Тице прославио је 18. маја 1934. четрдесетогодишњицу свог бискуповања. Поводом јубилеја краљ га је одликовао орденом Југословенске круне I степена. Његово животно гесло било је „Све за народ и веру”. (8)

Приликом посете Крфу 1934, народни представници посетили су надбискупа Учелинија који се налазио на опоравку на Лопуду. Том приликом осврнуо се бискуп на посланицу Католичког епископата против Соколства и истакао: „Нисам потписао Посланицу јер су у њој биле очите клевете. Тужили су Соколе за оно што нису криви. У мојој бискупији Соколи су ваљани. Они су добри националисти и добри католици. Соколи носе криж у процесијама моје бискупије и ни у чему не избегавају цркву. … и не питам их које су вере. Они су посланицом учинили велико недело … Факта нису истинита, а на подлози тих неистинитих факата они су осуђивали Соко. “

За стање у Боки Которској истакао је: „За 40 година мога бискуповања уживао сам неподељено поверење и поштовање припадника обих вера, а та верска сношљивост и братска љубав нарочито се увек гајила у Боци Которској. Једна је вера, један је Бог. Стварно не постоје две вере. Разишли смо се само свађама папа и патријарха”. (9)

У говору одржаном у спомен краља Александра у катедрали св. Трипуна у Котору 18. октобра 1934. дон Нико Луковић истакао је: „…Познато вам је колико је цијенио и волио нашег преузвишеног натпастира, надбискупа Ућелинија. За његове велике заслуге на културном и националном пољу одликовао га је као што није ни једнога живућега Југословена. Надбискуп-родољуб је необично љубио свога Краља. О Њему је увијек са ганућем и дивљењем говорио. Вијест о трагичној смрти љубљеног Владара потресла је душом старца надсвећеника. Он пише да је ово за њега најтежи ударац у животу, који не ће никада пребољети. За покој Његове душе моли се дневно, и молиће се, док му још преостаје дана, „јер га је поставио међу своје родитеље“… (10)

Са својих скупштина Соколска жупа Цетиње слала је поздравне депеше надбискупу  Ућелинију. У свечаној сали Официрског дома у Котору 26. априла 1936. отворена је  жупска скупштина у присуству делегата друштава и сеоских чета, који су тог јутра стигли са развијеним заставама и  великог броја сокола из свих друштава Соколске жупе Цетиње. Скупштини су присуствовали Воја Тодоровић, изасланик Савеза сокола, изасланици бана и Митрополита, представници свих грађанских, војних и верских установа Боке Которске и угледни гости. Први је говорио старешина Гавро Милошевић. Између осталог прочитао је текст поздравне депеше надбискупу Учелинију. Јубиларну седницу друштва Котор отворио је старешина друштва поздрављајући делегате и говорећи о постанку и раду друштва првог Српског и Хрватског сокола. У свом говору др Филип Лазаревић, први потстароста Српског Сокола у Котору, истакао је заслуге старих сокола. У име  сеоских чета честитао је јубилеј матичном друштву Марко Радановић, позивајући варошку интелигенцију да чешће дођу у њихова села и да се узајамно упознају. Прочитане су многе поздравне депеше из унутрашњости. Са жупске скупштине и са јубиларне седнице послате су поздравне депеше између осталих бискупу Учелинију, митрополиту др Дожићу  и  Савезу сокола. (11)

Соколско друштво Дубровник користило је сваку прилику да посети бискупа. Соколска чета Затон одржала је 2. августа 1936. јавну вежбу. Присуствовало је Соколско друштво Дубровник са 450 чланова, који су истовремено поздравили на Лопуду бискупа др Франа Учелинија-Тицу и честитали му 90-годишњицу живота. (12)

Приликом прославе 90-тог рођендана надбискуп је у у свом говору соколима истакао:

„Данас се говори о великом српству и великом хрватству, а сутра ће се можда говорити и о великом црногорству. Шта ће нама то? Зар нама Југославија није највећа?“. (13)

На честитку Савеза Сокола одговорио је бискуп: „Лопуд, 10. августа 1936. Братском Савезу Сокола Краљевине Југославије у Београду. Дирнут братским и искреним жељама које ми упутисте пригодом деведесетогодишњице мога живота, од срца Вам захваљујем и молим Бога да излије обиље свога благослова на пожртвовни рад који наши дични Соколи врше у служби за Краља и Отаџбину. Здраво! Франо Учелини-Тице, бискуп.” (14)

Умро је у свом родном месту Лопуду 1. јуна 1937. Приликом сахране надбискупа на Лопуду било је присутно око 5.000 грађана из Дубровника, Боке, Црне Горе, Мостара те из околице Лопуда. На вест о смрти сва национална друштва у Дубровнику извјестила су у знак жалости црне заставе а њихове управе су се састале и одлучиле да национални Дубровник што видније узме учешћа на сахрани. Проглас националних друштава потписали су: Народна Одбрана, Дубровачко Радничко Друштво, Дубровачко Српско Пјевачко Друштво „Слога”, МаТице Српска Соколско Друштво, Јадранска Стража, Удружење резервних официра и ратника, Друштво „Књегиња Зорка”, Нова Југославија, Дубровачка Грађанска Музика и Савез Добровољаца.

Предусретљивошћу Дубровачке паробродарске пловидбе која је и иначе излазила у сусрет националним друштвима из Дубровника уступљен је пароброд „Петка“ уз минималну цену. Од војних власти био је мајор Кнежевић, који је на сахрани био на челу свих официра батаљона Боке Которске и Дубровника, затим официри ратне морнарице.

Преставници Боке Которске и Црне Горе су стигли на пароброду „Херцегнови“. Почасну стражу држали су Соколи и Бокељска морнарица. Из Дубровника учествовали су корпоративно: Соколско друштво из Дубровника са заставом и својом музиком, соколске чете из околине Дубровника са својим заставама, Дубровачко радничко друштво са својом заставом, Друштво „Књегиња Зорка“, О.Н.О. „Нова Југославија“ са својом заставом. Поворку су предводили соколи из Дубровника, Цетиња, Мостара са својим заставама и соколском музиком из Дубровника. Соколске чете носиле су своје барјаке које је благословио бискуп. Од соколских старешина били су Чедо Милић, старешина соколске жупе Мостар и Гавро Милошевић, старешина соколске жупе Цетиње.

Сахрану је предводио дубровачки бискуп Царевић са свештенством из Дубровника и Котора. За соколима ишли су у великом броју официри дубровачког гарнизона са официрима из Боке Которске. Затим су ишла друштва и установе из Дубровника. Иза дубровачких установа ишли су Бокељи. Прво је било Племенито тијело Бокељске морнарице са музиком и заставом. Њих је предводио вицеадмирал а уз њега мали адмирал. Бокељска морнарица носила је покојников превод Дантеове „Божанске комедије“ и одликовања. У поворци Бокеља исТицела су се изасланства српских општина у народним ношњама. Нарочито се исТицела делегација Рисна.

Бокељска морнарица извела је своје коло у почаст покојника. У поворци су били представници Зетске бановине, национални прегаоци Миша Вакети, Андро Свилокос, капетан Иво Хаџија, др.Балдо Гради, др. Мато Грацић, др. Ђорђо Марић и др. Мелко Чингрија. Православно свештенство Боке заступао је протојереј-ставрофор Јован Бућин.

На самом гробу опростили су се са покојником: Никола Мишић у име сеоских соколских чета, Нино Шутић у име дубровачког Соколства и капетан Иво Хаџија у име националног Дубровника. (15)

У цркви се од надбискупа опростио препозит каптола которске катедрале, Милошевић: „Велики, славни наш Бискупе, поносу Которске бискупије, и дико нашега народа.” У свом говору др Филип Лазаревић подсетио је на речи покојника о нашем братском раздору: „Непријатељ је између нас – и народа и вјере – ископао велике јаркове и велике јаме. Сад је на нама да те јаме испунимо и затрпамо братском љубави и слогом”.  Нино Шутић је истакао да су дубровачки соколи ценили рад бискупа и нису пропустили да га поздраве у свакој згоди од када се повукао на Лопуд и то приликом прославе 40 година бискуповања 18.5.1934. и прославе његовог 90 рођендана.

Надбискуп се захвалио соколима и изјавио: „Чувајмо слободу ово благо које имамо; ми као слободан и уједињен народ значимо нешто у свијету а значит ћемо још и више. … Соколство је ступ државе, устрајте и радите за Југославију”.

Иво Хаџија изјавио је: „Национални Дубровник ићи ће, као што је и до сада ишао, Твојим стопама. Слава ти!“ (14).

Због смрти бискупа изашло је ванредно издање листа „Дубровник”. Телеграме саучешћа упутили су кнез Павле, Патријарх Варнава, Примас српски др. Никола Добречић, председник министарског савета Стојадиновић, бан Зетске бановине Петар Ивошевић, бан Приморске бановине др Јосип Јаблановић, председник Народне скупштине Стеван Ћирић, Мирко Комненовић. (16)

Насупрот њима хрватски сепаратисти и део њима наклоњеног клера нису жалили смрт бискупа. Поводом сукоба у Сењу 8. и 9. маја 1937. које су изазвале Павелићеве „усташе“ многе цркве у Дубровнику истакле су црне заставе. Међу њима и бискупов двор. (17) У листу „ Дубровник” је пренето службено саопштење да међу убијеним и рањеним лицима има и оних који су осуђивани ради учешћа у личкој усташкој афери и оних која су познати као комунисти. (18)

Лист „ Дубровник” је констатовао да су фратри фрањевци а за њима доминиканци и бискуп у Дубровнику жалили за „усташама” и анализирајући њихове реакције на вест о смрти бискупа Фране Ућелинија-Тице истакао: „ Док су они оплакивали и тиме глорификовали такове елементе, већина у граду није ни била на чисту чему та жалост. … Али кад је … преминуо не само један њихов брат у Христу, већ истински родољуб, проповједник братске љубави и вјерске сношљивости, кад је цио честити и прави Дубровник заридао за овако тешким губитком, ти исти слуге божје не дадоше никаквог знака саосјећаја. С једне стране жале и глорификују антидржавне елементе а овамо багателишу праве, искрене и честите родољубе. И ова чељад одгајају и школују младост, народну узданицу, у својој гимназији. Има ли се та, од њих одгојена младост, угледати у оне, које њихови учитељи жале и глорификују ?“ (19)

У памфлету који је Филип Лукас, председник Матице хрватске, 1937. објавио о Учелинију у „Хрватској ревији” налазиле су се тврдње: „поводљив и приступачан ласкањима”, „подложан коњуктури” и „човек који је отпао од свог народа”. На то је реаговао Нико Бартуловић у „Јавности” оспоравајући све тврдње Филипа Лукаса о бискупу Ућелинију. (20)

За 40 година свог бискуповања у Боки Которској Ућелини је проповедао мир, љубав и братство између католика и православних, држећи се изреке: „Брат је мио, које вере био”. (21) За време Првог светског рата помагао је прогоњене православне свештенике и народ. Са одушевљењем је дочекао ослобођење и уједињење 1918. Био је члан патриотских организација Савеза Сокола и Јадранске страже. надбискуп Ућелини је подржавао соколе насупрот клерикалним организацијама. ИсТицео је  да Орловство иде за разједињењем, а соколство јача вјеру и јединство народа. Када се појавила бискупска посланица бискуп се супроставио  антисоколској пропаганди. Његово животно гесло било је „Све за народ и веру”. Насупрот надбискупу део римокатоличког свештенства је заједно са хрватским сепаратистима тежио стварању НДХ. Због тога су свим средствима нападали соколе. Бискуп Франо Ућелини-Тице до смрти је остао веран идеалима соколског покрета. Са својих скупштина Соколска жупа Цетиње слала је поздравне депеше  бискупу  Учелинију. Соколско друштво Дубровник  користило је сваку прилику да посети бискупа. Сахрана надбискупа Франа Ућелинија-Тице на Лопуду била је величанствена. Поворку су предводили соколи из Дубровника, Цетиња и  Мостара.

Напомене:

1.Стјепан Роца, „Бискуп, Соко и Југословен”, „Соколска њива” Календар за соколско село за просту 1937. годину, издање Просветног одбора Савеза Сокола краљевине Југославије, стр. 83;

2.„Окружни слет жупе Мостарске у Тивту”, „Соколски гласник“,  Загреб, 1921, бр. 11, стр. 392, 393;

3.„Соколска Жупа Мостар”, „Соколски гласник“,  Загреб, 1922, бр. 11, стр. 363;

4.Јован Перовић,  „Рад „Дубровачког ученог друштва Св. Влахо” до издавања првог „Гласника”, „Гласник дубровачког ученог друштва  „Свети Влахо”, књига 1, Дубровник 1929, стр. 180;

5. „Др Франо Ућелини-Тице бискуп бококоторски”, „Дубровник”, Дубровник, 8.6.1937, бр.19, стр.2; Виктор Новак, „Првосвештеник цркве и народа, стр. 216; Антон каноник Милошевић, „Последње збогом …, стр. 219, „Соколска Просвета”, јуни 1937, бр.6, Београд; Др Петар Јовић, „Умро је бискуп Соко”, стр.169, бр.7, „Око Соколово”, 19, 21, 22. јуна 1937, Београд; „Др Франо Учелини-Тице“, стр.297, „Јадранска стража“, бр. 7,јули 1937, Сплит; Никола Жутић, „Идеологија и политика Нике Бартуловића“, књига II/2, Београд 2010, стр.185, 209, 313; Стјепан Роца, „Бискуп, Соко и Југословен”, „Соколска њива за соколско село за  просту 1937. годину”, издање Просветног одбора Савеза Сокола краљевине Југославије, стр. 83;

6.Гојко Јаковчев, „Соколска организација у борби за братство југославенских народа до 1918, Прогон Соколске организације у Хрватској”, Загреб, 1970, стр. 50;

7.Никола Жутић, „Соколи“, стр.93, Београд 1991; „Јадранска стража“, бр.9, 1928, Сплит; Бокељске вијести, стр.111, 2. фебруар 1935, „Глас Боке“, Котор; „Сахрана”, бр.19, „Дубровник”, 8.6.1937, Дубровник, стр. 1, 2 ; Стјепан Роца, „Бискуп, Соко и Југословен”, „Соколска њива за просту 1937 годину”, издање Просветног одбора Савеза Сокола краљевине Југославије, стр. 84;

8.Клјћ, „Бискуп брат др. Учелини-Тице”, „Соколић”, бр. 5, мај. 1934, Љубљана, стр. 124, 125;

9.Стјепан Роца, „Бискуп, Соко и Југословен”, „Соколска њива” Календар за соколско село за просту 1937. годину”, издање Просветног одбора Савеза Сокола краљевине Југославије,  стр. 85; Клјћ, „Бискуп брат др. Учелини-Тице о Соколима”, „Соколић”, бр. 5, ај 1934, Љубљана, стр. 125;

10.„У Славу и Спомен Витешком Краљу Александру I Ујединитељу“, Говор каноника Дон Ника Луковића, одржан у катедрали св. Трипуна, у Котору 18. октобра 1934, стр. 5-13;

11.Дориомедов, „Годишња скупштина Сок. жупе Цетиње”, „Соколски гласник“, Љубљана, 8. маја 1936,  бр. 19, стр. 2; „Двадесетгодишњица Соколског друштва Котор“, „Соколски гласник“, Љубљана, 15. маја 1936, бр. 20, стр.4;

12.„Јавна вежба”, „Соколски гласник”, Љубљана, 21. августа 1936, бр. 33, стр. 4;

13.„Светао пример брата бискупа”, „Братство”, Осијек, мај-јуни 1937, бр. 5-6, стр.37;

14.„Захвала преузвиш. Бискупа Франа Учелини-Тице”, „Соколски гласник”, Љубљана, 21. аугуста 1936, бр. 33, стр. 1;

15.„Сахрана”, „Дубровник”, Дубровник, 8.6.1937, бр.19,  стр. 1, 2, 3,4, ; „Из опроштајног говора г. Ивана Хаџије на гробу бискупа Учелинија“, Соколска Просвета, Београд јуни 1937, бр.6,стр. 220;

16.Емил Кријешторац, „Др Франо Уццеллини – Тице“, „Монархија“, бр. 8, Петровдански број, 1994, Котор, стр.27; „Сахрана”, „Дубровник”, Дубровник,  8.6.1937,  бр.19, стр. 5 ;

17.„Чудне појаве”, „Дубровник”,  Дубровник, 22. мај 1937, бр.16, стр.3;

18.„Крвави догађаји у Сењу”, „Дубровник”, Дубровник, 15. мај 1937, бр. 15,  стр.3;

19.„Упоређење, које се не смије заборавити”, „Дубровник”,  Дубровник, 5. јуни 1937, бр. 18, стр.4;

20.Др Никола Жутић, „Идеологија и политика Нике Бартуловића“, књига II/2, Београд 2010, стр. 208, 213;

21.Стјепан Роца, ,,Бискуп, Соко и Југословен”, „Соколска њива”, Календар за соколско село  за просту 1937 годину”, издање Просветног одбора Савеза Сокола краљевине Југославије, стр. 82.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: