Сневач без сенке

„…у доконој слободи пешачких улица…“

(Сретен Марић)

У граду под Горицом, над зеленилом се изводи систематско насиље, процес урбанизације одвија се неплански и хаотично (ако разумијемо да је урбанизам радикална еманципација простора која се догађа кроз два медија: архитектура и дизајн), услед чега околина (рецимо тако) дебело трпи, тако да је истовремено једнолична и визуелно бучна, у сваком случају одвећ (рецимо тако) претумбана, преконоћ, без плана и реда коригована, зато дјелује промашено у пренаглашености, па ће улица безмало упасти у парк док се древеће, пак, тумба правац у улаз зграде, и тако редом, аутомобил свира у супермаркету, бициклистичка стаза поваздан глувари пуста јер су пјешаци (рецимо тако), напросто, згранути, додао бих и одвећ неповјерљиви, ево први ја, никад не идем преко пјешачког (нисам луд!), него, брале, узмем па га кружим, кружим и кружим, каткад се занесем и изађем из града, у неко се доба затекнем на каљавом периферном друму, али и ондје опет укочим, окренем се још једном око себе (рецимо тако), па још једном, добро погледам и горе и доље, десно-лијево, и тек онда кренем у већ неком од слободних праваца, јер (пази!) овдје је саобраћај мали дивљи запад, и као човјек који шетњу доживљава као хоби, два или чак три пута црно на бијело писах Мигољубу (рецимо градоначелнику), међутим, никакве вајде, услед развијања силних (нелегалних) објеката (на сваком ћошку по једно бетонско чудаственије), пјешачке стазе се сијеку, битно умањују па (ако хоћете) и убијају, тако да, ко нема аутомобил тај слободно нек не одлази у град, нема шансе, толико пута сам настојао до центра, авантура равна одисејевој, саобраћај циркулише на све стране, низ Булевар агонија аутомобила, екстензија сирена и шкрипа гума, све јечи ударајући о усијан асфлат, челик & стакло, тако да се чула намах затворе у себе, шетач без иђе иког тешко напредује, ако дође до (рецимо тако) висећег моста, то је гест божје милости, па ипак, од Позоришта навише према Тргу (однедавно независном), опет џумбус, Његошев парк одлијеже трпећи климактеричну јутарњу саобраћајну фазу (по жељи додај запету), и то мало зеленила у којем се човјек осјећа достојанствено, прераста у уцијевчену акустику разноразних ауспуха и неиживљених каросерија, тако да се следећи пут град одлучујем сагледати из таксија (онако узгред прелистати град као на екрану паметног телефона), у коме се, обавезно, развезе прича о политици, о несмјењивости власти и друштву које је пристало да ишчезне не окусивши могућности које се нуде у промјени ма све да она буде и нагоре, ако је тако нешто, разумије се, могуће, мој драги, дакле, депривилеговани шетачу.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: