Смрт Медитеранца

У чашу са стопом сипао сам медитеранског вина до пола. Онда сам у вино исциједио неколико капи лимуновог сока. Тако ме научио отац да чиним, јер је тек онда вино трополушо.

Умро је Предраг Матвејевић, велики Медитеранац. Подигао сам чашу према карти Свијета изнад радног стола, у правцу Средоземља. Збогом, Мештре од пера.

Матвејевић је написао “Медитерански бревијар”, ремек-дјело преведено на “све” свјетске језике. С докторатом на Сорбони, био је доживотни почасни потпредсједник Међународног ПЕН-а у Лондону. Премда рођен у Мостару прије 85 година, научио нас је “да се Медитеранац не рађа, него се Медитеранцем постаје”. И да се “народи разликују и по томе како називају море, колико имају имена за њ, како се њиме служе”. И да се “обале дијеле на оне које су крштене и оне које то нису”. И да нико “не познаје цијели Медитеран”, гдје “поетика скромнога још није сачињена”, и гдје “тијело стари брже од духа”. Матвејевић је дефинисао Медитеран, због чега је и кићен широм свијета ловоровим вијенцима.

У сред стађуна од обалних карневалских фешти, које су по Матвејевићу “на разним странама задавали бриге и власти, и вјери, и закону”, јавио сам оцу да је великан преминуо. У томе је било извијесне дозе црног хумора, јер је мој отац – најстарији заливски фризер, човјек који је шишао чак пет генерација из појединих фамилија, и који је бријао Ива Андрића – под старе дане постао човјек из вица, који за разлику од других људи који руке перу три пута дневно, то чини четири пута: прије доручка, ручка, вечере, и послије какве сахране. У малој средини сви се знају, и ред је изразити саучешће ближњима. А њих се сабрало подоста током 73 године живота мог оца. Сваки пут када се сретнемо, а то је двапут седмично, упознаје ме с новитадама: “Умро је Ђуро К. Знаш ли да је умро Филип З? Данас је спровод Трипу Ш…” И сад, иако је жива енциклопедија многих бококоторских породичних линија и крвних веза, отац ме позвао и упитао: – Извини, ко је тај Матвејевић? Јесам ли га знао? – искрено забринут да би можда могао прескочити дужност која се на пјени од мора подразумијева, те не отићи на саучешће фамилији.