• Насловна
• Топ 0

(ВИДЕО) Случај Раичковић и опасан преседан у пресуди против Бећировића и Мијатовића

1 min read

3 седмице ‎ ИН4С

Фото: ИН4С

Случај наводног напада на новинарку Ану Раичковић, који је резултирао осуђујућим пресудама против Зорана Бећировића, његовог сина Луке, Младена Мијатовића и Љубише Дукића, добија све израженије обрисе институционално вођеног процеса, у коме су кључне чињенице занемарене, а наратив формиран прије самог судског исхода.

У овом наставку анализе, ИН4С доноси детаљну хронологију промјена исказа Ане Раичковић — ријечима које је износила, и њиховим сучељавањем са видео-доказима који приказују стварни ток догађаја. Питање које се природно намеће гласи: у каквом правосуђу видео-снимак нема тежину ако није у складу са „пожељним“ исказом?

Истовремено, у наредним текстовима ући ћемо и у шири контекст: зашто је тужитељка Ромина Влаховић — већ критикована због контроверзних процесних одлука — свјесно игнорисала елементе који би могли оборити оптужницу? Како је судија Илија Радуловић, који је у другим случајевима показивао уздржаност, у овом процесу демонстрирао очигледну наклоњеност једној страни?

Видео-снимци игнорисани, противрјечни искази прихваћени

Наиме, према документацији и увидом у ток судског поступка, једна од најспорнијих тачака у овом случају јесте начин на који је третирано свједочење оштећене — новинарке Ане Раичковић. Упркос томе што је њен исказ током процеса више пута мијењан, често у потпуној супротности са видео-снимцима и другим доказима, судија Илија Радуловић му је поклонио пуно повјерење. Ово представља преседан у коме досљедност и објективност уступају мјесто наративу који се уклапа у очекивања.

О контрадикцијама у вези са снимањем инцидента и позивима

Раичковић је током поступка дала више изјава које су у међусобној супротности, као и у нескладу са видео-снимцима и свједочењима других актера. Прво је тврдила да није снимала ништа и да је Мијатовић покушао да јој отме телефон. Потом је промијенила исказ, наводећи да је ипак снимала, али да снимак није јасан. Међутим, снимак јасно приказује како она вади телефон, снима и прилази столу, чиме се руши кредибилитет њених тврђења.

Слично је и са наведеним позивима — прво тврди да није звала никога осим полиције, затим да је позвала вјереника Тому Араповића који је “чуо добацивања” а да је позив упутила тек након инцидента, прије уласка у ауто. Потом је навела да га је звала након што је већ сјела у ауто и удаљила се. Снимак, међутим, јасно показује да позив упућује док сједи у ауту, пет метара од сцене, са затвореним прозорима — што побија обје верзије. 

Физички обрачун

Најдрастичнији моменат односи се на напад на њу: прво је изјавила да је „непозната особа ударила по руци“, а у другом исказу да је то био Зоран Бећировић. На снимку се то не може утврдити, види се само како Дукић покушава да “скине” Уроша Гаговића са Мијатовића – што једино и потврђују свједоци, а да се њима нико није примакао.

Потом Раичковић каже да су Бећировић и Дукић „ударали њеног сина по глави јаким замасима“. Љекарски налаз, међутим, указује да Урош Гаговић нема ниједну повреду главе — осим огреботине на усни и модрице од 1 цм. Сви свједоци негирају да је било ударања с те стране.

Она је, наиме, тврдила да је Мијатовић први кренуо агресивно према њеном сину, замахнуо руком и покренуо тучу, али касније каже да се „не сјећа“ како је дошло до обрачуна након што је Мијатовић кренуо према њеном сину.

Судија, прегледом снимка, констатује да није уочена ниједна радња Мијатовића која би се могла окарактерисати као напад. На снимцима се види да Гаговић трчи ка Мијатовићу и задаје му више удараца, док овај не узвраћа. Суд, умјесто да препозна ко је нападач, прихвата верзију по којој је Мијатовић иницирао сукоб.

Исто тако, Раичковић тврди да је била „дављена, чупана, ударана главом о ауто“. 

Наиме, у првој изјави наводи да је су је “давили док није почела да кашље и да се гуши, чупали, ударали главом о ауто и извукли је из аута”, док у другој наводи да су је давили и чупали, те да је Мијатовић “наставио да је дави угушили би је сигурно”. На снимку ништа од тога није виђено, нити је вјештак ишта утврдио: снимак показује да излази из аута самостално, без икаквог физичког контакта, док је Мијатовић све вријеме с рукама на крову возила. Такође, медицински налаз не показује никакве повреде у предјелу врата, већ само једну модрицу на руци, за коју је вјештак утврдио да је настала у гужви.

Поред тога, Раичковић је тврдила у свом првом исказу да није прилазила столу, док у другом каже да је “пришла само једном” и да је покушавала да се склони. Снимци јасно демантују обје њене изјаве: прилазила је више пута столу, и била више пута окренута према башти.

Изјаве о наводном страху

Раичковић у једном исказу тврди да је била у страху, да је „грлила сина“ да га смири и да га је “вукла да га извуче из ситуације”, али снимак показује њено самоувјерено кретање, препирање са оптуженима и више прилаза столу. Тврдила је у својој првобитној изјави да је страховала за безбједност других јер је њен син „тренира бокс и у пуној снази“ и да је могао да повриједи неког а онда јој “живот ништа не ваља”, док је у другој казала да грлила дијете да га заштити и говорила “убићете га”.

На снимку се, пак, не види та сцена, а свједоци потврђују да је говорила “убићете га”. А такође се може видјети и њен син како задаје најмање пет удараца Мијатовићу који је већ на поду.

Такође, у својој првој изјави Раичковић није навела детаљ да су се оптужени вратили и рекли да ће јој убити сина, али у својој другој изјави исто наводи. Раичковић се потом, чак и након туче, вратила у локал да узме мобилни телефон. 

Контрадикције и у изјавама вјереника и сина Ане Раичковић

Томо Араповић прво свједочи да су Гаговић и Мијатовић били прса у прса, затим да је Мијатовић “нешто урадио Урошу Гаговићу — гурнуо га или ударио главом”, па га је Гаговић ударио, а Раичковић покушала да их раздвоји.

У другој изјави каже да је “жустрије” разговарао са Мијатовићем испред локала, а да је Урош пришао њему иза леђа и ударио Мијатовића, те да је туча тако почела . Снимак показује да Урош прилази трчећи и задаје најмање три ударца Мијатовићу прије него што падају у локал, гдје му задаје још најмање пет удараца.

Такође, у вези са младићем који је помагао, прво каже да није никога ударио — потом да је „стискао или давио“ Уроша. Видео јасно показује да га извлачи из локала, што може указати на контролисано извлачење, али не и на агресиван напад.

Такође, на снимку се види да неко у размјени између Араповића и Гаговића предаје телескопску палицу, коју Гаговић потом држи у руци. Ниједан исказ то не помиње јасно, што указује на прикривање или селективно свједочење.

Такође, Араповић је прво изјавио да се не сјећа да ли је Зоран Бећировић било кога ударио, док у следећем тврди да је ударио Раичковић и њеног сина. То се на снимку не види, а исто није изјавио ико од њих двоје, као ни свједоци.

С друге стране, Урош Гаговић прво тврди да се Мијатовић „уносио у лице“, па је онда „почео да чупа“. Потом мијења изјаву — Мијатовић га је промашио ударцем, онда је он узвратио. Затим се Мијатовић спотакао и пао у унутрашњост локала, а он је пао на њега и Мијатовић га је са пода ударао.

Снимак показује супротно: Урош први напада, а Мијатовић ни у једном тренутку не изводи офанзивну радњу.

Свједок Балша Драговић — једини конзистентан, али одбачен

Балша Драговић, који је једини дао досљедан и детаљан исказ пред ОДТ-ом и судом, указујући и на телескопску палицу у руци Уроша Гаговића, одбачен је као „неубједљив“ без навођења конкретног доказа који би то поткријепио. Суд му је чак одузео тежину због наводне блискости са окривљеним Бећировићем — иако је управо суд раније навео да је Драговић „дао исцрпан и детаљан исказ“.

Суд се опредијелио за наратив, а не за доказе

Иако видео-снимци представљају објективан доказни материјал, у овом случају они су или маргинализовани или тумачени кроз призму већ усвојеног наратива. Прихватање контрадикторних исказа као темеља за пресуду, уз занемаривање снимка и медицинске документације, поставља опасан преседан. Такође, одбрана у својој жалби истиче да је кључни видео-доказ — снимак са телефона Ане Раичковић — прибављен супротно члану 81 Законика о кривичном поступку. Претрес мобилног уређаја није извршен у складу са процедуром, није било независних свједока, нити је омогућено присуство одбране. Упркос томе, суд се позвао управо на тај снимак као централни доказ.

Жалба одбране оштро критикује и поступање тужитељке Ромине Влаховић, која је без икаквих мјера прошла преко понашања Уроша Гаговића — чије ударце видео-снимак јасно приказује — и није тражила његову одговорност. Поред тога, више исказа свједока (попут Томе Араповића) драстично се мијењало током процеса, што је игнорисано у образложењу пресуде. Такође, одбрана је у жалби подсјетила на идентичне случајеве у којима је, под сличним околностима, донесена ослобађајућа пресуда (нпр. предмет К.бр.484/22), а у овом случају, упркос очигледном недостатку поузданих и досљедних свједочења, судија Илија Радуловић прихвата исказ оштећене као кључан.

Случај који је требало да буде правно ријешен на основу чињеница, постао је школски примјер како се правосуђе може инструментализовати под утицајем медијског притиска и политичког контекста. Жалба одбране није само правни акт — она је упозорење да суд који игнорише доказе, а прихвата противречне исказе, директно урушава владавину права.

ИН4С ће у наредним текстовима наставити да открива све детаље овог процеса, укључујући и анализу медијског контекста, притисака на суд и улоге коју су у свему овоме одиграли поједини тужиоци и јавне личности.

Прочитајте ЈОШ:

Кад жртва постане кривац: Црногорско правосуђе окренуло леђа доказима, а пригрлило наратив

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: