• Друштво
• Насловна
• Топ 0

Случај Маруновића нам показује сву раскош регионалних медиокритета: Mржња према Србима улазница за позорницу

7 сати ‎ ИН4С

Данило Маруновић, осредњи црногорски редитељ чија каријера више личи на низ јавних испада него на умјетнички опус, протјеран је из Србије након што је покушао да у Београду изведе представу „Господа Глембајеви“.

Уочи самог одласка у Србију, Маруновић је на порталу Актуелно објавио текст под називом „Видовданом против Вучића“, у којем не само што понижава један од највећих датума српске историје, него отворено и без трунке поштовања блатом засипа цијели српски народ. Србију је назвао „смрадом ратног згаришта“, Видовдан – „симболом патолошког култа пораза“, а Милошевићево изручење Хагу на тај дан представио као катарзу која означава крај „митоманске прошлости“. И камо среће да је то први пут да Маруновић показује су раскош своје мржње и необразовања.

Тешко је замислити да би иједна озбиљна држава дозволила да неко ко је у јавности само дан раније брутално сатанизовао њен народ, институције и историјске симболе, слободно наступа у њеној националној културној установи. Србија, на срећу, овог пута није окренула други образ.

Црна Гора не одваја жито од кукоља

Предсједник државе Црне Горе Јаков Милатовић, лично се ангажовао у случају Маруновића. Да ли је то исти предсједник који је ћутао када су тројица Никшићана ухапшена у близини манастира Високи Дечани, само зато што је на њиховом аутомобилу писало „Косово је Србија“? Од те тројице, двојица су припадници Војске Црне Горе – Рајко Кривокапић и Драгутин Лалатовић. Умјесто да држава стане иза својих војника који су мирно посјетили српску светињу и бранили историјску истину, Црна Гора их је казнила – суспензијом, умањењем плате и покретањем дисциплинског поступка. Тако изгледа државна политика – репресија према онима који би положили живот за Црну Гору и посебно мио и топао однос према онима који шире мржњу попут Маруновића. Маруновић, иначе познат по блискости с режимом Мила Ђукановића, сад себе представља као жртву, па чак и као симбол демократије. А управо је он годинама учествовао у сатанизацији свега што је српско у Црној Гори, подржавао прогон СПЦ, бранио „црногорски језик“, величао НАТО, и смишљао салве увреда за српски народ.

Да је неки српски умјетник макар десети дио тога изрекао о Црној Гори, био би протјеран без оклијевања. Па исти тај ДПС “грађански” режим иза којег стоји као стијена Данило Маруновић, бранили су улазак у државу свом држављанину Владу Георгијеву, и највећем пјеснику из Црне Горе Матији Бећковићу, јер су били против једног опресивног система. Тачније, будимо прецизни, јер су били Срби чија се ријеч прегласно чула.

Жито од кукоља не одвајају ни неки у Србији

 

Ако би и морали да кажемо шта је једна од највећих бољки за једну државу то је кад јој се изгуби интелектуална елита, када паметни ућуте. У Србији су се у интелектуалце маскирали глумци. Негдје их је неко и некад убједио да то што знају понеки драмски текст напамет и то што знају да исти (лоше) одглуме, их препоручује да буду дио интелекткуалне елите.

Тако је Тихомир Станић, заједно са Шолаковим медијима, био дубоко погођен кад је БИА Маруновића привела на разговор.

“Случај је хтео да сам ја велики пријатељ са Слободаном Маруновићем, оцем приведеног редитеља Данила Маруновића. Ми смо данима унапред имали договор да се видимо данас. Вечерас идем да гледам представу “Господа Глембајеви”. Његов отац, глумац у пензији, је поносан на чињеницу да представа у режији његовог сина игра у Београду. Он ме је данас звао и рекао да је Данило приведен. Провео сам дан са Слободаном Маруновићем. Био сам са њим када је, у пратњи инспектора БИА или кога већ, Данило Маруновић дошао у хотел да узме своје ствари. Вечерашња представа у Народном позоришту у Београду је заказана пре шест месеци. Она нема баш никакве везе са сутрашњим протестом!”, говори Станић алудирајући да је Маруновић приведен јер Србија сумња да је дошао на протест. Занемарићемо дио који је посебно нејасан, а то је да Станић својевољно другује са Маруновићима.

Прва важна ствар, коју Станић евидентно не зна, је да се нико не боји Данила Маруновића. Никоме ни у Црној Гори није битно хоће ли Маруновић подржати неки протест. Ми већ одавно знамо ко је он и колико његово мишљење не треба узимати у обзир. Ипак, то не значи да му треба дозволити да наступа у држави према којој гаји тако јасан и јаван анимозитет. То није ствар никакве диктатуре, већ нормалности. Да ли би пустили у своју кућу, и још га наградили, некога ко на све начине вријеђа вашу породицу? Не. Зато Маруновић и нема шта да тражи у Србији. Шта више, чудно је да уопште жели да у њу дође? Зашто би неко желио да дође у мјесто за које сматра да “смрди на згариште” и то уочи празника који описује као „симболо патолошког култа пораза“.  Штавише, њему је Србија учинила услугу – таман да не мора више да долази. Што би узимао новац од народа за који вјерује да је  народ са „хегемонистичким лудилом“, „вјежбачима поклоништва“ и „паразитима културе“? Србија је Маруновићу помогла да држи до своје ријечи.

У одбрану Маруновића стала је и другосрбијанска перјаница, Соња Бисерко, која је за Портал ЕТВ истакла да је овим чином Србија послала јасну поруку да критички гласови, посебно они из црногорског интелектуалног круга, нијесу добродошли у зони њеног утицаја.

“Снажна порука дисидентима и критичарима режима, посебно онима који долазе из Црне Горе и јавно критикују предсједника Србије Александра Вучића, попут колумне Маруновића; Демонстрација силе безбједносних служби, кроз упад у хотелску собу, одузимање телефона и хитну депортацију, што јасно показује нетолеранцију према критици, те јасна граница „непожељне активности“ у Србији – иако не постоји формална дефиниција, јасно је да критика режима носи директне посљедице”, саопштила је она. Опет, јасно је да никога не занима ни шта има да каже Соња Бисерко, али је неупитно смијешна борба  неупућених граџаниста из Србије који не виде даље од свога носа.

Што се нас тиче, могу да задрже Маруновића. Нико се неће посебно насјекирати.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: