Словени на Сиријусу, Балкан у словенизацију!

Црну Гору периодично запљусне талас етногенезе гдје се може свашта прочитати. По последњим генетским теоријама етничких чаробњака, у Црној Гори становништва словенског поријекла нема чак ни 10 одсто.

Како је могло 10 одсто Словена словенизирати огромне масе несловена- носиоцима те чудне теорије није јасно, нити могу то објаснити!? Скандалозна тврдња им се тако нашла у ћорсокаку, јер је неспојива са здравим смислом. Да би им се помогло, да би се том смјехотресном хаосу дао смисао, настала је теорија која све то повезује, под називом Теорија етничког постања и синтезе народа Грубач- Јекнић. Она ову мистику волшебног словенизирања несловена тумачи на следећи начин.

Словени отправљени пут Сиријуса

Када су се Словени доселили на Балкан, они су на том мјесту оставили своје жене и исчезли! Тачније, преко деведест одсто словенских мушкараца је на чудан начин нестало. Уфолози тврде да је та необична појава исчезавања везана за долазак ванземаљаца који су мушко становништво ратничких Словена пребацили у правцу Сиријуса, гдје су се водиле велике планетарне битке. Потврда томе су босанске пирамиде (из незнања тако назване), које су раније биле тачке навигације и контроле пловидбе интерпланетарних летјелица, а у којима су нађени ратни планови непознатих цивилизација. Други доказ су цртежи- изгреботине по пећинама, које јасно показују укрцавање Словена у летеће тањире.

Оставши саме, жене Словена су отимале мушкарце из околних региона, некада преваром и лукавством, некада мачем, те са њима имале бројно потомство. Колико су биле опасне те ратнице- свједоче хронике тих времена у којима се наводи да су могле чак и два заплијењена свезана мушкарца носити на раменима десетине километара до своје пећине.

На мјестима предаха су их дријешиле, изазивале на дуеле у којима су их лако побјеђивале не користећи песнице- да им не би оштетиле лице. Том грубом игром су их доводиле у стање страха, и онемогућавале било какву помисао на бјекство из ропства.  Према извору Константина Порфирогенита:“Те Словенке су много рађале јер су биле: снажне конституције, плавокосе, широкобоке и крупногруде, да су могле издојити по три Влахбанца и чак четири Илира истовремено, а приликом дојења погодити копљем зеца који трчи по ледини.

Нема сумње, све указује да је то било прво велико мијешање народа на Балкану. Куриозитет тога времена, којег обиљежава власт жена словенског кода, је било протежирање зарјадке (претече аеробике) као стила живота и вида дотјеривања фигуре тих опасних словенских дјевојака. Пионир увођења тога новитета, који означава почетак новог модерног доба, је била Руђа Мрдочелна де Велс коју је у те тајне упутио њен муж Сидмон де Велс,  Келт којег је она заробила скочивши му са дрвета за врат у временима када су Крсташи ишли ка Јерусалиму да уводе демократију. Руђу Мрдочелну де Велс, жену заводљиве фигуре, су пратили уздаси свих пет мушкараца које је држала у ропству, иако је Сидмон де Велс увијек био највољенији и први међу једнакима.

Дјечаци гора и двоглави орлови

Жене Словена су дјечаке дојиле до десете године, вршећи над њима насилну културну и језичку словенизацију, а потом их одводиле у високе горе и остављале да се сналазе, боре и преживљавају у суровим условима дивље природе. Ипак, та дјеца су имале у горама савезнике, храниоце и заштитнике у виду необичних звијери, попут двоглавих бијелих орлова и лавова у покрету са подигнутим репом. Тако су израстали сурови ратници којима су се препуниле горе од мора до великих ријека.

И тада се десио судбински инцидент, јер су им сусједна номадска племена, дошавши са обале Дрима и говорећи неразумљивим језиком, из злих намјера пустила двије краве у прасловенски купус. Десило се свеопште огорчење словенизираних горштака са дизањем на оружје, и настао је лом у региону. Словени су кренули у страшни обрачун са најездницима на мирољубиви и еколошки прасловенски купус чије су сјеме донијеле њихове мајке  из своје прапостојбине. У тим незадрживим походима и јуришима над њима су летјела јата двоглавих бијелих орлова, који су кликтањем давали сигнале о премјештању противника.

Хаос на противничкој страни су изазивали лавови у покрету са подигнутим репом, који су риком и сламањем кичми противничким војницима производили ужас. Резултате тог похода Порфирогенит описује овако:

„Словенске хорде су пустиле своје двије краве у свој купус и оптужиле све околне народе за најезду. Кренуле су потом у сурови рат и свирепу пљачку. У таквом прегањању и непријатељству Балкан је био у великој невољи, као у некој тјескоби, опустјевши од много плијењења и проливања крви, пропадајући до краја од глади због неорања, тако да су се многи разишли по туђој земљи. Дивљи Словени многе градове пообараше и порушише, и изменише славу њихову у слику пустоши, и име њихово не назва се више тамо у области тој…“

Међутим, последња генетска истраживања на територији Дукље су показала да су краве, које су биле повод рата, ипак носиле хаплотип Е1б1б са модификацијом Е-В13 што показује да је Порфирогенит направио историјску подвалу, те да су двије дримске краве заиста биле пуштене у мирни прасловенски купус од стране најездника. 

Мијешање народа и насилна асимилиција

Крајеви које опустошише горштачки Словени остадоше без мушкараца. Жене непознатог језика поставиле су ултиматум словенским старјешинама да их морају узимати за жене, иначе ће се дићи на устанак  и водити партизанску борбу до судњег дана. Осим тога, други услов  који су оне поставиле је било инсистирање да се озакони вођење љубави по наизмјеничном систему 7/69.

У међупериоду се дио пријетње остварио, јер је немали чопор несловенских жена напао у раним јутарњим часовима успаване словенске ратнике. Последице напада су биле страшне. Један дио ратника који су, проснувши се из дубоког сна, од изненађења зинули били су угушени женским грудима на свиреп начин. Другима су биле почупане косе, изгребани по цијелом тијелу до костију, да су се морали дуго лијечити у термалним водама Гејзиркрша.

Словенске вође су, схватајући озбиљност ситуације, у страху прихватиле први женски захтјев, а за други су се умијешали ниоткуда изникли попови. По ватиканским изворима, ти попови источног обреда су тражили да за испуњење другој захтјева жене неразумљивог језика морају прихватити насилну словенизацију током вођења љубави по систему 7/69.

Договор је склопљен послије дугих преговора, и тада је кренуло друго велико мијешање народа. Ватикан тврди да су попови у пропаганди пошли корак даље, траживши од старјешина да се грб на ратничком штиту промијени. Захтијевали су да се осим лава у покрету са подигнутим репом на грб стави доминантни двоглави бијели орао са хаплотипом И2а, знак словенских предака који су вољом више силе одлетјели на небо, у правцу Сиријуса да одбране мир у свијету.

Тај захтјев, који је према виђењу Рима требао индоктринирати и лакше асимиловати несловенско становништво- је прихваћен од стране словенских старјешина. Управо је то био кључни моменат који је омогућио вишеслојну словенизацију старосједелаца Балкана, да су они заборавили ко су и шта су! У дугим ноћима обасјаним сунцем, загрљене и спелетене тијелима са Словенима, несловенске жене су од неразумљивих крика полако прелазиле на словенизиране уздахе, па чак и јасне поруке:

„О, ратниче светлости, обасјај моје тело громовима планина, да кроз мене прођу сви електрони словенства, а ја ћу ти родити синове који ће имати само једну мисао- да им је све твоје непријатеље спржити!“

Представљање теорије на скупу у Лозани

Теорија етничког постања и синезе народа је представљена први пут на научном скупу у Лозани, гдје је изазвала еуфорију међу научницима.  Сви су се сагласили да се ова теорија савршено уклапа у неогенетска истраживања у Црној Гори, и објашњава како је могуће научно расвијетлити  спектакуларно откриће да арбанашког гена нема код 75 одсто Албанаца у Албанији и 56 одсто Албанаца на Космету. Амерички академик Дориан Грифит Греј није скривао одушевљење, рекавши:

„Ова теорија представља блиставу синтезу мултидисциплинарног каркатера која спаја реално и метафизичко како у генетском, тако и историјском смислу. Психолошка анализа карактера древног словенског народа кроз њихово понашање у разним ситуацијама, са посебним освртом на мушки и женски сегмент, даје нам јасну спознају кључних фактора импулса великословенских Великословена“.

Насупрот њему, албански публициста Шпетим Крује је оцијенио да у овој теорији има примјеса пародије на ненаучна истраживања црногорских публициста, истакавши:

„Не спорећи виртуозне поставке ове теорије, морам примјетити да она периферним реакцијама на неки начин дезинтегрише свијест о потреби стварања Природне Албаније,  што представља нежељени, бар за нас, нуспродукт ових- ипак необоривих теза.„

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: