• Издвојено
• Колумне

Слобода

1 min read

8 година ‎ Никола Маловић

Барк „Слобода“, Василије Иванковић, уље на платну, 1882.

Као што се од дјеце никад не могу дићи руке, тако се не могу ни од земље, Србије, ни од Црне Горе – па да кажемо хебите се: и ви политичари без мрве самосталне и суверене кичме, и ти народе без мрве храбрости да опет гинеш за слободу, и ти ауторе овог текста који реалније постојиш у тексту неголи бунтован на улици.

У мојим годинама дебото спознајем да постоји усуд који је и предност географије.

На скалама Савезне Скупштине, 5. октобра 2000. г. – поздравио сам се од личног учешћа у историјским догађајима, и одлучио да посад живим на мору. Тамо нико не може ни на шта да утиче (иако није лишен историје), јер се власт у Београду не обара у Котору. То како мисли Котор с рубне географије може Београду да помогне, али у одсудним тренуцима, када се приступа Тројном пакту, Натоу, или се креће у рат против Русије – одлучује народ у Београду. Хоће ли устати, неће ли устати, неко у Новом Саду, Нишу, Ужицу… може да преломи само ако види шта чини пучина у Београду.

На овом мјесту не би требало замијенити тезе, и исто претпоставити да могу бити у стању становници Подгоурике. Не могу они ништа.

Јер ће одлука да ли ће „Црна Гора постати пуноправна чланица Натоа“ бити донесена на Цетињу. Мјесто за симболично дизање десне руке, са дланом према тлу и скупљеним прстима, одређено је због симболике: Цетиње је епицентар његошевске Црне Горе, и ту треба да падне. Опет.

Потенцијал да Цетињани бесе политикуне доведене да издају властити код у проститутивној жељи да Црна Гора постане такозвана пуноправна чланица, је занемарив. Па чак и да Цетињани објесе слуге потоњег поретка, киту квислингах и издајниках, каквог би то утицаја имало на Београд, који се ионако нашао на страни официјелном Монтенегру у режираној афери „Државни удар на дан ЦГ избора“, октобра 2016?

Да Црна Гора не једном, него по стотину пута уђе у Нато, само би Србију повукла ка дну брже. Јер оно што је Србија данас, Монтенегро је био јуче, дочим је правац у ком је окренут прамац обје „самосталне и суверене државе“ – исти.

Не знам до чега држи читалац, грађанин, сељак, свеједно, али мени је до слободе. За чије бих бабе здравље ја са ђаволом тикве садио? Не само зато што сам 78 дана провео под Нато бомбама, него зато што сам усвојио Горски вијенац, ја држим до слободе.

Као Приморац од MDCXCIV баштиним искуство да се под окупацијама може бити – вјековима. Тиме ми је лакше него неком неискусном Цетињанину, Подгоричанину, или Београђанину. Научен сам да као сјеме у пустињи чекам кап воде да бих једном у сто година, или у тристо, поново никао без верига на ногама.

На Западу који цунамијем идеолошких изнутрица запљускује наше напаћене, корумпиране и фатално необразоване географије, слобода се као ријеч не помиње аt all. Држе да им је слобода једнака иметку, при чему нико, премда банкама дугују охохо – не помиње духовну слободу. За разлику од осјећаја да је слобода у формули ОД (махом од десет Божијих заповијести, што значи да је дозвољено радити све, страно и настрано), наш цивилизацијски круг вјерује у формулу ЗА, у слободу за слободу. Између постхришћанског Запада и православног истока, како то дефинише Путин, не постоји више идеолошких разлика, већ културно-логичких. Да је Стаљин имао атомску бомбу 1942. можда би је бацио на Њемачку, јер се радило о опстанку Совјетске државе, али је сигурно не би бацио на поражену Њемачку, 1945. Американцима није сметало да 1945. пак баце атомску бомбу на поражени Јапан.

Треба ли се плашити Црне Горе, самосталне, суверене, државе равноправне чланице Натоа?

Како ко. Не искључујем сценарио отвореног острвљивања на бунтовне Србе. У односу на то очекивање, шта рећи уколико изаберемо слободу ЗА останак уз родоначелну обалу?

Само ти, Црна Горо, ради свој посао…

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: