Сличности и разлике између Црне Горе и Украјине

Пише: Игор Дамјановић

Прошле суботе литија поводом празника Светог Симеона Мироточивог пробила је још један у низу рекорда по броју учесника. Први пут у историји на једном мјесту у Црној Гори окупило се више од 100.000 људи.

Главни гост на Свето-Симеоновској литији био је митрополит Онуфрије, поглавар Украјнске православне цркве Московске патријаршије.

Последњих година много се говори о сличностима између ситуације у Црној Гори и Украјини и олако се повлаче често потпуно неосноване паралеле, посебно на тему црквеног раскола.

У Црној Гори нема црквеног раскола

За разлику од Црне Горе, гдје рашчињени свештеник Мираш Дедеић и неколико његових сарадника више личе на путујуће позориште, него на вјерску секту, а камоли цркву, црквени раскол на Украјини је реална чињеница.

Додатно га је продубила одлука васељенског патријарха Вартоломеја да се 2018. године умијеша у црквена питања ове земље. Да ће Вартоломеј слично поступити у Црној Гори не постоји чак ни теоретска могућност. Сам Мираш Дедеић, због давних преступа лишен је свештеничког чина баш од стране патријарха Вартоломеја. Стога, без обзира на све што се десило у Украјини, деликвент који се показао недостојним да буде прост свештеник, никако не може накнадно бити проглашен поглаваром аутокефалне цркве.

Други битан елемент због чега је црквена ситуација у Украјини неупоредива са Црном Гором је што иза Мираша Дедеића стоји свега неколико стотина присталица. Термин присталица, а не вјерник у извјештајима са скупова тзв. Црногорске православне цркве користе и медији наклоњени Дедеићу, попут Антене М.

Иза Дедеића готово да не стоји ниједан вјерник. Чак и поједини истакнути подржаваоци Мираша Дедеића и тзв. Закона о слободи вјероисповијести опредијељени су као агностици — Миодраг Вуковић посланик владајућег ДПС-а, односно атеисти, попут награђиваног књижевника Милорада Поповића и самог Мила Ђукановића.

Украјински Мираш био егзарх руског патријарха

Међутим, иза расколничке групације у Украјини стоје милиони вјерника. Битно је такође истаћи да је њен поглавар, Михаил Денисенко — Филарет у раскол отишао из чина епископа, штавише егзарха московског патријарха. Када је 1990. умро патријарх московски Пимен, Филарет до избора новог патријарха обавља дужност местољубитеља патријаршијског трона. Био је чак и званичан противкандидат Алексеју Другом за трон патријарха московског.

Након пораза у избору за московског патријарха, Филарет активно почиње да ради на осамостаљењу православне цркве у Украјини. У почетку у директном дијалогу са Московском патријаршијом, Филарет успијева да организациону јединицу Кијевски егзархат на чијем челу се налазио, подигне на ниво Украјинске православне цркве Московске патријаршије. На челу тада створене православне цркве са широком аутономијом данас се налази митрополит Онуфрије, са титулом митрополит Кијева и све Украјине.

Филарету степен широке црквене аутономије, стечен 1990-е, у коме сопствени сабор бира кијевског митрополита, уз обавезу да га верификује московски патријарх, није био довољан. Већ 1992. године креће у директан раскол, неканонским проглашењем Кијевске патријаршије. У овом чину имао је широку подршку тадашњег предсједника Украјине Леонида Кравчука. Ипак, упркос подршци свјетовних власти тзв. Кијевска патријаршија никада није стекла ни приближан ауторитет међу вјерницима, као канонска православна црква која признаје патријарха московског. Тако је и данас, упркос жестокој антируској хистерији која у Украјини влада од мајданског преврата.

С ким си, такав си

Некада уважени ахриереј, егзарх московског патријарха Михаил Денисенко — Филарет, временом је срозао свој углед и почео да се понаша слично Мирашу Дедејићу. Поред сејања мржње према Русији и константног бављења политиком, Филарет је у фебруару 2015. одликовао Орденом кнеза Владимира никог другог до америчког сенатора Џона Мекејна.

Сретао се такође и тражио подршку од бившег америчког потпредсједника Џозефа Бајдена, кога данас заједно са његовим сином Хантером, посланик украјинске Врховне раде Александар Деркач оптужује за милионску корупцију у афери „Бурисма“.

Током пуних 26 година раскола тзв. Кијевску патријаршију није признала ниједна канонска православна црква, а сам Филарет, потпуно невјероватно с обзиром на ранији високи епископски чин, успоставља блиске односе са црквеним деликвентима попут Мираша Дедеића. Више пута Дедејића је угостио у Кијеву, а једном, 2011. године је боравио и у Црној Гори. Остало је запамћено да је тадашња амбасадорка Украјине у Подгорици Оксана Слесаренко избјегла сусрет са Филаретом и Дедеићем.

Улога Сема Браунбека

Сасвим неочекивано, средином 2018. године васељенски патријарх Вартоломеј отвара питање признања аутокефалности расколничке групације у Украјини. Пар мјесеци прије ове неочекиване одлуке васељенског патријарха на функцију амбасадора за вјерске слободе САД именован је бивши гувернер државе Канзас, Сем Браунбек.

Одмах по избору, Браунбек проводи значајно вријеме на релацији Истанбул — Атина — Кијев и коначно крајем 2018. расколници у Кијеву добијају томос. Треба истаћи да је амбасадор Браунбек долазио и у Црну Гору средином новембра прошле године, свега неколико недеља прије него је у парламенту дефинитивно упућен спорни Закон о слободи вјероисповјести, који се разматрао још од 2015.

Предсједнички избори показали су ипак да Томос за Православну цркву Украјине тамошњи грађани ипак нису посебно вредновали. Петро Порошенко свега неколико мјесеци након што му је Томос уручен, доживљава сраман пораз, освојивши у другом кругу предсједничких избора чак 3 пута мање гласова од телевизијског комичара Владимира Зеленског.

Раскол и међу расколницима

Цариградски патријарх покушао је да компромитованог 90-годишњег Филарета Денисенка склони са мјеста поглавара новоформиране цркве и на његово мјесто доведе Епифанија Думенка. Овај млади 41-годишњи теолог био је Филаретова сјенка последњих десетак година. Пратио га је на свим састанцима почевши од Бајдена, па до Мираша Дедеића.

Намјеру васељенског патријарха да га постави за почасног поглавара новоформиране цркве, која суштински нема ширу јурисдикцију од канонске цркве на чијем челу је митрополит Онуфрије (нема ранг патријаршије, васељенски патријарх истина не верификује избор њеног поглавара, али надлежан је за унутарцрквене спорове) Филарет није прихватио и наставио је да се издаје за кијевског патријарха. Тако у Украјини сада де факто постоје три православне цркве: канонска на челу са митрополитом Онуфријем, црква чијег поглавара митрополита Епифанија не признаје већина православних цркава и тзв. Филаретова Кијевска партијаршија коју на данашњи дан признаје само Мираш Дедеић.

На рукоположењу митрополита Епифанија присуствовали су само представници Васељенске патријаршије. У октобру прошле године, као поглавара братске цркве митрополита Епифанија поменуо је и ахиепископ атински Јероним, што је изазвало незадовољство унутар православне цркве у Грчкој.

Данас, 6. марта Виши административни суд Грчке разматраће жалбу Свегрчког православног савеза о нелегалности одлуке да се призна аутокефалност православне цркве у Украјини. Иницијативу да се пред судом оспори одлука из октобра прошле године подржао је и епископ кифиријски Серафим.

Упркос томе што је Епифаније прекинуо све односе са Мирашем Дедеићем и током прошлог љета у Црну Гору упутио делегацију која је подржала Митрополију црногорско-приморску, принципијелна подршка митрополита Амфилохија канонској православној цркви у Украјини ниједног момента није доведена у питање. Посебан, симоболички печат на ту принципијелну подршку дало је и присуство митрополита Онуфрија на Светосимеоновској литији, најмасовнијем скупу у историји Црне Горе.

Извор: balkanist.rs

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: