Славко Перошевић: Не чује се више „Ћао бела“

Сједим кући, замишљен и тужан

Злој судбини моје мисли слуте

Све је стало ни вјетар не дува

Чак и птице на гранама ћуте

Мрки вуци кроз горе не вију

Соколови не кликћу у лету

Чак ни мрави по’ земљи не миле

Страх обузо’ читаву планету

Сједим кући окружен самоћом

Попут старог Робинзона Круса

И посматрам како се Европа

Бори против опаког вируса

Од далеких норвешких фјордова

Све до Малте и до Гибралтара

Страх обузо земље и народе

Срашна болест, континентом хара

Прелијепом земљом Италијом

Не чују се више серенаде

Смрт стравична коси становништво

Без разлике и старе и младе

Пред бујицом опаке болести

Трне искра животнога плама

Сузе рони земља Италија

Од Палерма до града Бергама

Не чује се више „Соле мио“

Не чује се више „Ћао бела“

Тмурни облак смрти и страдања

Завио је градове и села

Гледајући те стравичне сцене

Душа грешна дрхти ми од бола

У Грчкој је утихно бузуки

У Србији не играју кола

Из Беча се не чују валцери

Нит чардаши улицама Пеште

У Пољској су утихнуле полке

У Шпанији кориде и феште

Од Берлина па до Букурешта

Од болести клете сви стријепе

Не чују се звуци балалајке

Кроз Русију и кроз њене степе

Ни’ у земљи Босни никог нема

Да запјева једну севдалинку

Ни’ под Ловћен не чује се више „Оженио ђетић Шумадинку “

Не чују се ни фруле ни гајде

Не чују се француске шансоне

Боже мили што си на небеса

Од проклете спаси нас „Короне“

Џаба пред њом пушке и дронови

Сви Мигови , Фантоми, Рафали

Тек сад човјек почо’ је да схвата

Колико је у суштини мали

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: