Слава Вуку, слава роду који нестаје
Пре скоро два века Вук је био цењенији и поштованији у Европи него што смо ми данас. Од многих Вукових савета и опомена шта нас све може снаћи ако не бринемо о судбини народа, подсетио бих на податке које сви знамо и којима се бавимо, повремено, када причамо о хиљадама напуштених села, о стотинама затворених школа, о учитељима, наставницима и професорима без посла, јер нас је, из године у годину, све мање.
Прошле године Србију је напустило, „преселило се на онај свет“, 67.000 људи више него што се родило – рекао је академик Душан Ковачевић беседећи на овогодишњем, јубиларном, 80. Вуковом сабору, чија је завршна светковина одржана јуче у Тршићу, а програми су почели прошлог понедељка.
- Том поражавајућем броју треба придодати и хиљаде људи који су отишли из земље у потрази за послом и вековног страха од неког новог рата – поручио је Ковачевић. – Одлазе паметни и млади, старци, изгледа никоме нису потребни, па смо, данас, један од најстаријих народа у свету. Све више подсећамо на старачки дом. За 10 година Србија изгуби град од око 400.000 људи. Ако се тако настави за 100 година бићемо преполовљени, када нас нестане четири милиона.
На Вуковом језику, подсетио је Ковачевић, настао је и „Горски вијенац“, „владике и владара, песника и филозофа, данас помињаног некако кришом, иако је ова 2013. година једна од најважнијих за српски језик и културу – 200 је година од Његошевог рођења“. Ове Ковачевићеве речи публика на саборишту поздравила је дугим аплаузом, а академик и писац је наставио: – Славили смо, ове године, туђег цара уместо владике српске поезије. Зашто је то тако и зашто смо тако заборавни и неодговорни?
Партократија, владавина дневне политике над здравим разумом, кроји нам судбину вековима. Петар Други Петровић Његош је данас, у Србији, песник из Црне Горе, Црногорац. У Црној Гори је Србин, и то не обичан песник, већ српски песник коме ваља исправити све што је „сувишно српско“ написано онда када Црна Гора није била то што је данас, а што Његош није предвидео, па је писао не обазирући се на будућност.
А 100 година прође брзо. Ако ништа не учинимо да се Србија опорави од „беле куге“ питање је колико ће нас бити на Вуковом сабору за 100 година. А ко ће говорити српским језиком кад се Срби сретну за 200 година, колико је прошло од појаве Вукове писменице, и да ли ико о томе размишља у борби за власт од четири године?
Данас је питање опстанка, по Ковачевићевим речима, „највећа брига и сигурно најважнија опомена са овог свечаног Вуковог сабора у име Вука и његове вечите бриге за земљу и народ“.
Завршна свечаност, по традицији, почела је „Химном Вуку“ Стевана Мокрањца, подизањем саборске заставе и поздравном речју домаћина, Видоја Петровића, градоначелника Лознице. Изведена је позоришна представа „Деветстопетнаеста – трагедија једног народа, у продуцкији Крушевачког позоришта, Народног позоришта из Ниша и Центра за културу „Вук Караџић“, у режији Милана Нешковића.
