Сјенка Косовске вечере над Србима

Пише: Комнен Бећировић

Поводом хајке на Митрополита Амфилохија

Ево већ више од четврт вијека како Митрополит Амфилохије неуморно обавља апостолску мисију у Црној Гори, подигавши је из понора атеизма и разбратништва и учинивши да она, упркос ударима тоталитарних зала, фашизма и комунизма којих је била поприште, као и мондијализма кога је то у наше дане, очува свој миленијумски српски идентитет. Срећа је што, након преласка Патријарха Павла у царство небеско, није постао патријарх, јер тешко је замислити да би неки други владика могао учинити за Црну Гору оно што је он учинио.

Подигао је из вишедеценијских, а богме и из вјековних рушевина, многа запустјела светилишта, зарасла у драче и трњишта, претворена у пландишта. Дао је саградити нова почев од величанственог Саборног Храма Христовог Васкрсења у Подгорици чија је симболика утолико већа што се град под Горицим пола вијека звао по надимку српског крвника Јосипа Броза. Рачуна се да је број тих саграђених и обновљених храмова из којих су се опет стале узносити химне небесима, око шест стотина.

Својим присуством на лицу мјеста чак и у најзабаченијим крајевима, својом живом ријечју понекад уз звуке гусала, као некад Владика Николај уз звуке фруле, својим надахнутим проповиједима, својим бесједама, својим књигама, оснивањем издавачке куће и радија Светигора, итд., а уз помоћ вриједног свештенства које формирао, учинио је да се вјера увелико врати у народ о чему свједоче мноштва која походе те храмове. Да узмем само примјер наше лавре морачке која је за Госпођиндан и за друге празнике препуна народа, а која је прије близу седамдесет година кад смо ишли у Манастир у школу, била потпуно празна, док су на врелу Светигоре гореле на ломачи свете и друге књиге, а у порти се играло коло и орила пјесма:

Не вјерујмо у небеса но Маркса и Енгелса,
То су нашу учитељи цјелог свјета спаситељи.

Но апостолска дјелатност нашега Владике не ограничава се само на Црну Гору, него и на читаво Српство, будући да је био на у првим редовима на голготском путу српског народа на коме се овај нашао распадом Југославије и ратовима који су услиједили.

Довољно га је видјети како, након злочиначког рата Натоа у служби вјековног шиптарског зла, али ради сопствених интереса, против Срба, скупља остатке раскомаданих тјелеса по Косову да их достојно опоје и сахрани. Његово четворокњижје Ново косовско распеће, магистрално свједочи о размјерама његовог ангажовања у одбрану нашег свештеног Косова. За то дјело, преведено на руски, награђен је од стране Савеза књижевника Русује Златном медаљом Пушкина. И, упркос томе, сада су на Митрополита заграјале разне политичке и медијске але и вране не дајући му изговорити или чак држећи му лекцију о Косову!

Свим тим, као и својом дјелатношћу у оквиру Православља коју је започео доласком на његов позив, 1993, цариградског и руског патријарха, као и великодостојника Католичке и Протестантске цркве, Црној Гори, што је први случај у њеној историји, Митрополит Амфилохије израстао је у једног од највећих јерарха данашње Православне па и Хришћанске Васељене. И све је то постигао, упркос великим невољама и мукама које му је приређивала власт острвљена на расрбљавање Црне Горе што се је управо под Петровићима, Србима досељеним испод Његоша планине из Херцеговине, прославила као Српска Спарта и заузела видно мјесто на позорници свијета. Већ како је пјевао Алфред Тенисон: О најмања од народа, ти велика Црна Горо! Но све и да Митрополиту није било другога јада до режимског владике распопа Мираша, доста би му било.

И управо на овог неуморног Господњег посленика, исповједника, праведника и мученика који је напунио осамдесет љета, дигла се у ове празничне дане Рождества Христовог огромна вика, галама и помама, осуло се на њега дрвљем и камењем! И то само зато што је у својој великој бризи за судбину Косова сасвим оправдано посумњао и изнио бојазан у исправност политике коју води Предсједник Србије Александар Вучић, наговијестивши да би даљи уступци Западу били равни издаји и предаји нашег Јерусалима. Као што ту бојазан оправдано изражавају хиљаде припадника српске елите подписавши Апел за одбрану Косова и Метохије.

Кажем оправдано, јер сјетимо се да је Вучић, већ као премијер, починио гријех примивши у Београду с љебом и сољу Јенса Столтенберга, Генералног секретара Сјеверно-атлантске алијансе, највеће војне силе у историји свијета, која је водила стравични рат против српског народа управо да му отме његову најсветију земљу, Косово и дадне је на поклон његовим вишевјековним душманима Шиптарима.

Заиста нема примјера у људској повијести да двадесетак држава бројећи близу милијарду људи и располажући са неограниченим војним, економским, дипломатским и медијским потенцијалима, ратује против једног народа од седам-осам милиона душа који није учинио апсолутно ништа ни једној од тих држава. Уз то, Нато у свом походу на Србе није у бирао средства, засијавши за вјекове српске земље отровом осиромашеног уранијума, што се већ одражава повећаним бројем канцерозних обољења. Дакле, ако је неко требало да пружи руку помирења, то је Нато, а не Србија.

Даље, узео је за савјетника своје владе крволочног звера Тони Блера, ваљда да се пред овим удобри и искупи за оно што је у вријеме агресије на Србију, писао са Шешељем о Блеру као о енглеском педерском испрдку. Примио је такође с почастима другог српског крвника Герхарда Шредера који је са Тони Блером, Билом Клинтоном и Жаком Шираком био један од четири коњаника апокалипсе на Србе, предходивши остале. И сами западни медији су се ишчуђавали како је дојучерашњи љути непријатељ Срба, а уз то енглисх пет гаy, наједном постао свјетник њихове владе.

Но то није све, будући да је током предсједничких избора у Америци 1916, похитао у Вашингтон код Клинтоновх да подржи Хилари против Трампа, рекавши да то ради зато што је паметан, иако је њен супруг Бил Клинтон био коловођа зла на Србију, а она сама говорила да је албанско Косово породично питање самим тим што, као наводно албански спасилац, Бил има споменик и булевар у Приштини. Том приликом, одвојивши од уста српске сиротиње, Вучић је приложио милион долара фондацији двоје монструма, иако је, због њих, Нато који је топуз Америке, оштетио Србију за бар око стотину милијарди долара, не надокнадивши јој ни једног цента. И то је било узалудно, будући да је Клинтонка изгубила, а Трамп добио.

Наравно да је све то чинио не би ли одобровољио српске душмане и задобио њихову милост, као што су то прије њега слично чинили Зоран Ђинђић испоручивши Слободана Милошевића, и Борис Тадић испоручивши Ратка Младића и Радована Караџића безаконом и бесудном Хашком суду, а да за узварт нијесу добили ништа. Умјесто да су, бар ову двојицу, склонили у неки манастир или, још боље, нашли начина да их отправе у Русију. Међутим, не само да нијесу ништа заузврат добили, него је напротив све ишло од зла на горе, тако је окупациона војна сила Натоа мирно дозволила и чак помогла изгон од стране Албанаца четврт милиона косовских Срба у љето 1999, иако је, према Резолуцији Уједињених нација 1244, била обавезна да их штити.

Такође се под окриљем Нато окупатора десио стравични мартовски погром 2004 над преосталим Србима и њиховим црквама и гробљима да би се затим 2008, супротно клаузули поменуте Резолуције да Косово остаје под суверенитетом Србије, дошло од стране Запада до признавања лажне косоварске државе. Чак се последњих година упорно ради на томе да се споменици српске цивилизације на Косову прогласе шиптарским и буду, као такви уписани у свјетску баштину у оквиру Унеска!

Дакле, с антисрпском политиком од стране Запада се наставило до дан данас кад су бивше вође терористичке УЧК-е, као Тачи и Харадинај, ослобођени сваке оптужбе пред мајмунским Хашким судом, промовисане у државнике, намећу се српској страни као саговорници по питању статуса Косова.

Истовремено то ругло од суда осудило је српске војне и политичке личности на више од хиљаду година робије, док су хрватске и бошњачке добиле тек неких стотинак година. А црна слика о Србима у западним медијима се не поправља, већ самим тим што се не чини неопходно. Ево само један примјер међу безброј других: недавно је наш велики пријатељ из најтежег времена сатанизације који је остао доследан у томе до дана данашњега, њемачки новинар Јурген Елзесер, скинут са Фејсбука. А србофобију подхрањује и русофобија од које је Запад толико оболио да би то могло гурнути човјечанство у пропоаст.

Како онда, послије свега тога, заиста не посумњати у ваљаност Вучићеве политике у односу на Косово и не изразити своју дубоку забринутост за Косовом, као што је то учинио Митрополит Амфилохије тим прије што је он такође Егзарх Трона Пећкога?! Што је изазвало лавину напада, клевета и увреда на њега, стварајући тако у ове Божићне дане раздор и раскол међу Србима до те мјере да се има осјећање како се над њима наднијела сјенка Косовске вечере. Тим више што је изјава патријарха Иринеја да треба заблагодарити Господу на Вучићу због његове лавовске борбе за Косово, насупрот ставу једанаест владика подписника Апела за одбрану Косова и Метохије забринутих Вучићевом политиком према Косову! Нажалост, не може се рећи да је ова изјава на висини достојанства Његове Светости.

Остаје да, умјесто да се гложе, Срби треба да се сложе да не може бити коначног решења за Косово без његовог повратка у крило Србије, а тиме и читавог Српства. Иначе, осим географског простора, губимо још више, наиме бескрајни духовни простор нашег идентитета који се огледа у Косовској епопеји и сакралној умјетности захваљујући којима се налазимо у врху свјетских цивилизацијских достигнућа.

Осим тога, била би узалудна неизмјерна жртва коју је српски народ поднио за своју Господњу земљу Косово крајем Другог и почетком Трећег Христовог миленијума. Жртва коју треба вредновати тако што ће српски геније сотворити нову Косовску епопеју која би имала васионске размјере самим тим што се зло које је харало над Србима, сем што је долазило у виду Нато бомби са небеса, било без граница с обзиром на мржњу која је на њих буктала поднебесјем.

Треба духовном стваралачком моћи земаљски преобратити пораз у небеску побједу, као што је то управо учинио српски геније са нашом првом изгубљеном косовском битком 1389. Тако ћемо опет од губитника косовске битке 1999, постати добитници и побједници.

Да у том смислу парафразирам наслов првог тома моје Косовске трилогије, У души Косово: оно није за нас Србе изгубљено све докле га у души не изгубимо.

Париз, на Ново љето 13. јануара 2018.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: