Сјећање на савезничко бомбардовање Црне Горе; Славиша Губеринић у Српском св(иј)ету

„Подгорица је за вријеме Другог свјетског рата бомбардована више пута. Она је, као и Београд, бомбардована 6. априла 1941. године. Са аеродрома у Скадру је 14 италијанских бомбардера полетјело ка Подгорици и напало град. Више десетина погинулих је било, срећом није бомбардован сам центар том приликом.

На аеродрому у Подгорици су била два ловца, односно два пилота краљевине Југославије Цветковић и Миливојевић, који су узлетјели и у неравноправној борби са окупатором оборени. Њима је град посветио улицу. Прошао је 6. април ове године, а јавност није ништа чула о овом бомбардовању. Мало је познато да је главни град Црне Горе и у Првом свјетском рату бомбардован од стране Аустроугарске, када је на глобалном нивоу почело да се успоставља ратно ваздухопловство, и то на Васкрс. Нису забиљежена имена жртава, али је ондашња штампа и публицистика забиљежила те нападе.
Још једном је 1943. године нападнута из ваздуха Подгорица када је преко 100 људи погинуло на пазару, а био је пазарни дан. Међутим, све је остало у сјенци савезничких бомбардовања, чија је кулминација била 5. маја, уочи Ђурђевдана 1944. године. Никшић је те године бомбардован на Благовијест 7. априла и када се пореде последице тог бомбардовања, оне су сразмјерне са страдањем Београда“, рекао је у видео укључењу публициста Славиша Губеринић у емисији „Српски св(иј)ет“ о мало помињаним бомбардовањима оних који су у историји третирани као савезници, а која су изведена широм Србије и Црне Горе, односно Југославије.
Он је у емисији говорио зашто је дошло до тога, ко је наређивао та катастрофална страдања у којима је 80 одсто инфраструктуре главног града Подгорице страдало, говорио је о свом истраживачком раду, за којии стално добија нове податке, који продужавају издавање публикације која би бацила свјетло на ова дешавања.

Интересантно је да је, како каже публициста Губеринић из Подгорице, онај ко је тражио да се гађа његов град, као награду добио да тај град понесе његово име – Титоград. Такође је интересантно да је на референдуму деведесетих, преко 70 одсто становника града било за враћање првобитног имена.
Објашњавајући како долази до таквих парадоксалних ствари, он каже да су ствари комплексне, и покушава да да смислено објашњење, напомињући да су страдали скоро сви градови у Црној Гори, изузев Цетиња.
„Ми 70 година слушамо пљување по једној страни. У једном моменту, када поменете непочинства друге стране, добијате осуду да сте за ревизију. А управо отвореним разговорима о оба покрета из Другог свјетског рата, много је значајно напоменути да су оба била антинацистичка. Ми можемо да дођемо до правог помирења препознавањем правим криваца, тиме ће се скинути онај дио хипотеке који неправедно одлази на комунистичку антифашистичку борбу, јер је неправедно да генерализујемо ствари.

Покушавам да говорим о конкретним догађањима и о конкретним актерима. Износећи ове податке, наилазио сам на многе комунисте који су били резигнирани шта је направљено од њиховог родног града, нарочито јер су неки комунисти слали јасне координате гдје су положаји њемачке војске, а бомбе су падале на сами центар града. Брозово име је неизбјежно у овом контексту, и његових директних потчињених који су му слали податке. Репресија тог режима се видјела касније на Голом Отоку, јер се он ломио не само на идеолошким, већ и на сопственим истомишљеницима ако су му угрожавали власт у датом моменту“, у контексту помирења народа и изношења истине на видјело, Славиша Губеринић је неколико пута именовао кривце који сносе историјску одговорност за ова страдања о којима је било ријечи.

Коментарисао је, на питање водетељке, актуелна дешавања, управо указујући да конфликти долази из разлога нејасноћа и непознавања историјских чињеница, које треба изнијети из разних архива. Описао је тренутно друштвено расположење у Црној Гори, напету политичку ситуацију, очекивање од нове власти, и одговарао на питање да ли је страх од повратка на старо реалан у овом тренутку.
На крају смо имали прилику да чујемо писмо Цетињанке Марије Јовановић о тегобном животу у свом родном граду и њеном горком сјећању на страхове које је преживјела, а које никако не може да избрише након више година живота у Скандинавији, гдје је повратила своје људско достојанство. И себи и својој дјеци.
Цијелу емисију можете пратити на Јутјуб каналу ИН4С.
Водитељ и аутор Милијана Ераковић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: