Сјеча кнезова
1 min read
Никола Тесла, билборд, Београдски сајам књига, 2016. (Фото: Н. М.)
Пише: Никола Маловић
Једне сам године, такође концем љета, покрај базена луксузног хотела „Сплендид“ у Бечићима, ја у око камере казао како се мора извршити сјеча кнезова.
Било је то на неком програму у копродукцији телевизије из Србије са телевизијом из Црне Горе, при чему сам ја, наравно, као аутор награђиваног романа, гостовао на позив телевизије из Србије.
Нашао сам се у епицентру Монтенегра на води, у хотелу који је те године био у знаку 007, јер се радња филма „Казино Ројал“ са Денијелом Крејгом као Џејмсом Бондом, дешавала (и) у Монтенегру.
Уз неки коктел са кишобранчићем, једним сам оком гледао како је богатима фино, а другим како да препознам што ме водитељка са савршено распоређеним силиконима пита? Јер, зна читалац да су те водитељке лаганих и лепршавих љетних програма наклоњеније стереотипним питањима, премда је ову моју, гле?, занимало и да ли је на мору тешко писати о мору? Па сам, можда по први пут, у мало времена опричао, захвалан на питању, како Андрић ништа битно није написао у Херцег Новом, јер му је море, као интелигентни ентитет, стално музло квалитетне мисли.
Ређала су се питања оплемењена одговорима, што сваки водитељ воли да чује, да бих у једном тренутку ја уздигао обрве људима иза камера рекавши како нам је потребна сјеча кнезова да бисмо уопште опстали као народ.
Дакако да сам као човјек коме је држава Србија дала право да може испред имена да стави Проф, устао у одбрану школства. Јер, неко поодавно стимулише наше премијере – да стимулишу наше министре – да стимулишу директоре наших школа – да стимулишу све професоре и наставнике – да што бољом оцјеном оцијене ђаке.
Они то чине да нас дебото униште.
Статистика да ликује, а образовање да се копрца у ропцу.
Требало би, казао сам уживо у програму, и касније, много пута пред људима – учинити све супротно, и одмах, ове школске године, направити сјечу маминих и татиних кнезова: све што је заиста за јединицу, одстранити из школе као кукољ, и то поновити сљедеће године, да би се трећа генерација усрала од страха и коначно почела да учи. Тиме бисмо повратили школство, тиме бисмо повратили углед професора, тиме бисмо добили кадар у свим областима, и почели да стичемо будућност.
Сви наставници и средњошколски професори знају да је данашња петица некадашња тројка.
Врапци на грани знају да су министри у de facto Вучићевој влади особе за које је чак и de iure доказано да су фалсификовале докторске титуле, негативан примјер младима који управо зато што најгори дођоше на мјесто најбољих – хитају из земље све у шеснаест. Интелектуални кајмак одлази да би га, по директивни Запада, замијенили или мигранти или доживотни послушници – двојкаши. Док Србија гори, власт се чешља. Све што око по земљи мајчици види, продаје се или ће бити на продају.
Томе се злу мора стати у крај, одмах.
Дно се у неком тренутку ипак мора да опази, јер је немогуће посртати цијелу вјечност. Србија на наше очи пропада као фамилија чија је глава огрезла у каквом тешком пороку.
Сваки стуб Србије се нахерио, или је пак пукао и пао.
Оде школство, оде здравство, оде судство.
Може ли се изнова нићи судством или здравством? Не. Изнова се може дићи само школством. Јер школство је то које рађа и здравство и судство, а не обратно.
Зато сам у хотелу „Сплендид“, епицентру Монтенегра на води, ја говорио о нужности сјече кнезова.
Потребно је истријебити из система или управо жртвовати најмање двије генерације лоших ђака и у Србији и у Црној Гори и у Републици Српској да бисмо уопште могли да рачунамо на будућност наше дјеце.
Двојка је као оцјена канцер школства.
Двојка је јединица којој је наставник, па онда и професор, прогледао кроз прсте, зато што систем то од њега тражи. Ништа теже професору него да кварну јабуку гледа у корпи здравих и сљедеће године.
Када двојка, пазимо, заврши средњу школу, помисли да је могуће студирати, па почесто уз везе упише и факултет. И кад двојка, уз познанства, сексуалне или партијске везе заврши факултет – помисли да је могуће бавити се политиком чак. А двојка је требало да буде раскринкана још док је била јединица, и одстрањена, да не квари златне интелектуалне јабуке нашег рода.
Двојке по допуштењу са Запада владају Србијом, Црном Гором и Републиком Српском.
Част изузецима, ваља казати, да ми не буде замјерено до конца.
Сјећам се да сам као тинејџер читао гдје јужнокореанске мајке навију сат да би дијете будиле у 04.00. Требало је поновити градиво. Биле су то године у којима је Јужна Кореја све карте које је имала ставила на образовање. И данас је доминантна економија, с технолошким брендовима које има готово свака забачена српска кућа. Забачена? Да. Јер је и београдска кућа са с било којим производом јужнокорејског конгломерата самсунг, геополитички забачена.
Јужна је Кореја постала азијски тигар. Симболично каже ли се – пришапнула је директору обданишта да обрати пажњу на надарене, да би директору основне школе рекла да маниром ни по корејском бабу ни по стричевима јединицом маркира ко је за одстрел, а исто тако и директору средњих школа. Тиме им је свима држава Јужна Кореја обећала будућност.
Сви ми који памтимо 1999. годину као годину свесрпског уједињења под Нато бомбама, као и сви исти ми који памтимо године потом као године разједињења поново – знамо у ком грму лежи зец.
Огледној је у овом тексту Јужној Кореји било допуштено да све карте стави на школство што увијек значи прогрес и будућност, за разлику од званичног Београда који нерадо гледа да макар и задњи онај професор, части ради, ученику да јединицу ако овај пак није заслужио прелазну оцјену.
Требало би одмах, од ове школске године, направити сјечу кнезова: све што је заиста за јединицу, одстранити из школе као кукољ, и то поновити сљедеће године, да би трећа генерација почела да учи. Тиме бисмо повратили школство, тиме бисмо повратили углед професора, тиме бисмо добили кадар, и почели да стичемо будућност.
(Извор: Печат)
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Malovicu otvarate bitne teme, kultira i obrazovanje niko ne spominje ko da i ne postoje. Bez znanja nemozemo mrdnut ni korak napred. Valjda ce neko i da vas cuje, nadam se.
Ko бjеше ово МАЛОвић?
(било)
Да ли и даље вр(иј)еди оно „три корне-пенал“?
„malčice je drukčije u praksi“
Да није не бисмо ово писали. Између осталог.
У техници, чистије, условно говорећи, може у прљаво, не и обрнуто. Ако хоћемо да одржимо функцију (система).
У животу је то још ригорозније.
„Неком је прегор(ј)ела сијалица, неком искаче осигурач, а неком је „цркла инсталација“ и ту помоћи нема“, био је одговор једног човека на питање о успеху покушаја померања граница у схватањима.
„2. Јер каквим судом судите, онаквим ће вам се судити; и каквом мјером
мјерите, онаквом ће вам се мјерити.
6. Не дајте светиње псима: нити бацајте бисера својих пред свиње, да их
не погазе ногама својим, и окренувши се не растргну вас.
7. Иштите, и даће вам се; тражите, и наћи ћете: куцајте, и отвориће вам
се.
8. Јер сваки који иште, прима; и који тражи, налази; и који куца,
отвориће му се.
16. По плодовима њиховим познаћете их. Еда ли се бере са трња грожђе,
или са чичка смокве?“
(Св. Јеванђеље по Матеју 7:2,6-8,16)
Историјски, Христ се оваплотио у Јеврејском народу.
Који је ослободио Вараву, Избор је био ВРЕДНОСНИ суд над људима, притом међу сународницима. И остаје.
Цела историја људског рода и врти се само око тога, проблема нашег СА ВРЛИНОМ.
То је и једини данашњи, јучерашњи и сутрашњи проблем. Остало су последице.
Есхатологија је ту на своме.
Светитељи Серафим и Николај нам тумаче да се „неки четврти лек човечанству од Божије стране неће и не
може давати. Јер се Закон даде преко Мојсеја, а благодат и истина приспеде од Исуса Христа.“
„Првобитно религија је била мати и етике и технике.
Првобитно религија је била бујни извор из скривених дубина, етика живоносна река а техника помоћни уметни канали што разводе воду из те реке у све артерије живота људског.
Бог је објавио људима закон веровања, закон владања и знање технике…“
Oста(л)о је занат.
Ако Ко плаћа музику, наручује п(ј)есму.
…“исјећ ћемо све српске кнезове,
све кнезове, српске поглавице,
и кметове што су за потребе,
и попове, српске учитеље,
само луду ђецу оставити,
луду ђецу од седам година,
пак ће оно права бити раја,
и добро ће Турке послужити…“
Чак се и у богословијама, нарочито тамо, делови Писма и Предања не предају (даље другом), а камоли међу нама који нисмо професионално одређени опредељењем.
Сви ћемо се сложити са дефиницијом у недавном Каргановићевом реаговању на дешавања у Цркви у Америци, говорећи о условима достојности епископа, да то и јесте одређење за сваког исправног члана Заједнице, „(1) да верују у Бога и предањско учење Православне Цркве, и (2) да су српски родољуби.“
Заједница подразумева заједничку историјску свест и са(осећање) припадности.
…“Црква фарисеја се у новозаветна времена још није појавила на историјској сцени. Очигледно није још
време, мада њена појава тек предстоји после царске Константиновске епохе и периода комунистичког
вавилонског ропства. Ми за сада назиремо само почетну фазу њеног настанка. Карактеристично је да је и
после Вавилона спољашња слобода Израиља остала релативна, јер и даље траје окупација. Макар то био и
римски протекторат, опет је власт туђинаца. Али ова власт успешно сарађује са црквом фарисеја.
Очигледно, са оваквом тенденцијом развоја „спој“ пастира новог типа и новог типа пастве, која верује у
непогрешивост својих пастира, без претходне њихове провере и поређења са пастирима прошлости постаће
сама Црква, а не нека организација ван Цркве, која ће се трудити да обједини све организације које су раније
отпале од ње.
У току овог обједињавања може се појавити нови тип екуменизма. Фарисејство може да обједини све
јереси, уколико се оне формално одрекну својих заблуда. Неке од спорних тачака својих богословских теорија
јеретици могу и да ревидирају у корист православних догмата, али не ради служења истини, већ ради
уједињења са Црквом фарисеја, која ће све више задобијати власт и ауторитет у овом свету. Данас ни
јеретици нису више оно што су били, не заступају више своје ставове по цену живота. Тако ће доћи до
обједињења.
Формално, са православне тачке гледишта, и предање и догмати могу остати неизмењени. А фактички
јединство ће се базирати на стравичној равнодушности према овим „споменицима прошлости“, оружју и
средствима одбране, која су користили наши Оци. Покретачка снага оваквог уједињења биће жеља да се
завлада целим Божјим виноградом. Доба фарисеја означило је крај старозаветне цркве. Ми немамо основа да
верујемо да ће у новозаветна времена бити другачије. Одбацују се сви пророци, па и највећи рођени од жене,
народ се не може уразумити ниједним знамењем, не дејствује ниједан начин Божјег промишљања о Свом
народу.
Први пут било је неопходно непосредно Божје мешање да би се Божји виноград на крају предао новим
виноградарима и тако створио нови Божји народ. Нема више од кога да се по други пут ствара нови Божји
народ. Сви су се просветили, а затим пламсали вером, да би се угасили – неко пре, неко касније. Опет је
потребно непосредно Божје мешање, а то сада значи Други долазак Господа и крај историје. Неоспорно, крај
изградње фарисејске цркве биће крунисан зацарењем антихриста, док ће споља све блистати сјајем
привидног православља. У Божјем винограду настаће нови, привидно идеални поредак. Свако ће савесно
обављати свој посао – неће бити саботаже, крађа, немарног одношења према раду – једном речју, савршена
организација. Треба поставити само једно питање – где је Господар? Али Њему је већ речено: не долази овде,
буди тамо горе, а овде ћемо се ми већ снаћи. А он још увек трпи овакав однос. А где су виноградари? Где је
Наследник? Стојећи у винограду, ви нећете добити одговор, јер су тела свих побијених слугу Господњих
бачена иза ограде. Ниједног Господаревог виноградара нови газда неће пустити ни да уђе у виноград. Место
праведника је с оне стране ограде винограда који су преотели фарисеји. Наравно, под гомилом камења.“
„Дакле, изађимо к Њему изван станишта, поругу Његову носећи, јер овде немамо постојана града, него
тражимо онај који ће доћи.“ (Јев. 13,13-14).
(Свештеник Тимотеј Сељски 1994., Црква фарисеја)
https://www.youtube.com/watch?v=0vqgdSsfqPs
Materijalizam uništava temu.
Ево нама Министра Просвјете!
Ко има уши,да чује…
DOBAR PREDLOG, PODRZAVAM.
Da li će se Srbija dozvati pameti?
To je bila tema ovog teksta.
Na žalost propast srpskog je počela pre više od 30 godina, što je vrlo bitan podatak koji je pisac ovog teksta prevideo.
Sećam se jedne ankete izvršene 2008-e godine u jednom odeljenju neke osnovne škole u Crnoj Gori, mislim u Herceg Novom. Među 30 anketiranih učenika našlo se 28 učenika koji su izjavili da žele da im buduća profesija bude švercer cigareta. Ne mogu oni sad tamo da prave te Samsunge.