• Поглед

Сјајан спортиста одбија државну стипендију

5 година ‎ ИН4С

У данима док душа нашег будућег светитеља,  високопреосвећеног Митрополита  Амфилохија, обилази њему драге крајеве и људе

Момир Војводић, Димитрије Калезић, Јован Лакићевић и Ристо Радовић из студентских дана

Пише: Јован Лакићевић

У данима док душа нашег будућег светитеља,  високопреосвећеног Митрополита  Амфилохија, обилази њему драге крајеве и људе, чекајући да је Господ у свој загрљај прими, прилика је да се подсјетимо каквог смо  боготражитеља, а потом богослужитеља, почесто не знајући, међу нама имали.

Пробуђени вјерници, захваљујући њему,  у његовој завичајној Црној Гори, углавном знају ону истиниту анегдоту са нама драге  планине Бјеласице ( захваљујући оцу Јоилу –  будућем српском Тавору), када је млади (Х) Ристо Ћиров Радовић, на Петров дан,  у надметању са црногорским момцима у скоку у даљ прескочио, „за укоп“ свим  такмичарима. Тада му је црногорски предсједник Блажо Јовановић, који је „волио да се повремено  дружи с народом“, послије краћег разговора, понудио државну стипендију на факултету који сам изабере

„Предсјениче, ја сам већ изабрао“–  био је одговор Риста Ћировога. Мислио је на Богословију и Богословски факултет, и то је рекао Блажу.

Оно што је ружнији дио ове приче, јесте да му Блажо такав одговор никад није опростио. На регрутацији која је потом услиједила, за освету непослушном Ристу одређене су – три године морнарице! Стицајем срећних околности, те три године, како је осветнички планирано, нијесу изгубљене.  А човјека који му је то одрезао „по директиви“ с највишег мјеста, Амфилохије ће, на онај свијет, испратити као свог најрођенијег! Такав је био наш Ђедо.

У овој прилици сјећам се разговора  са блаженопочившим, митрополитом  загребачким, Јованом, код игумана Филарета, у Земуну.  Он је као војник  служио војску  у најтегобнијем  роду – инжињерији, на најтежој дионици Јадранске магистрале, кроз Платије, па испод наше Црквине, одакле га је његов колега с Факултета Ристо водио на Бјеласицу, код мајке Милеве, у Потоке, да се повремено окријепи.

Тако су, мање више, пролазили сви теолози који нијесу били спремни да служе Брозу, него Богу.

Али, да се вратим спортском почетку ове приче, скоку момачкоме.  Питао сам  Амфилохија (тада се већ био замонашио)  колики му је био најдужи ског с мјеста.  Рекао ми је:“Три  метра и 2о сантиметара“, али је и додао – „толико су скакали и мој најстарији брат Вељко и отац Ћиро. Али Вучица (такође старији брат) је одвајао. Он је скочио  три метра и 35 сантиметара.“ (То ми је било познато, јер сам и сам, као јуноша, више пута учествовао у неравноправној утакмици с Вучком).

Када сам у некој прилици касније питао мога  спортског колегу Ненада Стекића, тада предсједника СД Ц. Звезда, европског рекордера у скоку у даљ (8,45 цм), колико је у вријеме  обарања рекорда скакао с мјеста, рекао ми је: „Три метра и 15 сантиметара… А што ме то питаш?“ „Ништа, само да ти кажем – да  си тада свратио код нас на Бјеласицу, Вучје, или у морачку порту, само би се обрукао! Прескочила би ти три сина Ћирова, на челу са њиховим оцем, Ћиром Благиним Радовићем…“

Ристо је, како се каже у нашим крајевима, био брз као муња. Али и доста вјешт у баратању  фудбалом.  Кад би и свог студентског дома код Патријаршије, свратио до мене и Момира Војводића, у „Дом лордова“, „14 децембар“, (Матија то помиње узгред у филму „Достојан“) ја би их, као спортсмен, с доста напора наговорио да одемо на фудбал до Кошутњака.  За такве работе увијек је било довољно друштва. Војводић се, као освједочени антиспортиста (једном је у Морачи, прескачући неки јаз с мотком, поломио руку!) увијек јагмио да буде у екипи са Ристом и самном, јер је знао да ће бити у друштву сигурних  побједника.

Момир, наравно,  није знао за мој и Ристов договор, да га држимо подаље од нашег гола, око центра,  јер је  гледао само, ако потрефи, да што јаче шутне лопту не водећи много рачуна на коју ће страну отићи, тако да је представљо већу опасност за нашег, него за противничког голмана…

Знам да би о овим и другим згодама наш Момо  умио с много више духа  и љепше да посвједочи, али ни њега међу нама нема већ неколико година. Митрополит ми је, више  пута,  рекао  гласом пуним туге: “Момир ми много недостаје…“

Ево прилике за поновно, небесно дружење…

Прочитајте ЈОШ:

Ђед

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: