Широм затворених очију
1 min read
Одмах да се разумемо. Чак је и ДСС својевремено – додуше, ојачан Вељином „капиталном“ логистиком – док је био на власти, мање-више редовно побеђивао на локалним изборима који су се, различитим поводима, одржавали или понављали широм Србије. А поготово је то било правило када су на власти биле „тврђе“ властодржачке гарнитуре.
Дакле, у Србији власт углавном увек добро пролази на изборима – и то није спорно. А посебно добро пролази на оним изолованим и појединачним, на локалу, када се на то место концентрише државна логистика, крену грађевинске машине, почну да дефилују министри и државни секретари, стану да се полажу „камени темељци“, пљуште инвестиције и отварају виртуелна радна места. То је прилично ружно, провидно и, у основи, обесмишљава саму идеју демократије, избора и локалне самоуправе. Али оно што је посебно (такорећи „екстра“) спорно, или би барем морало спорно да буде, јесте оно што се последњих месеци дешава на локалу, од Србобрана и Врбаса до Земуна и Зајечара. Оно што сви виде, али пред чим и надлежне институције и разни „цесиди“, критички интелектуалци, медији и аналитичари масовно затварају очи и окрећу главу – или, још горе, покушавају да минимализују изјавама како је „све у реду“, како је у друштву, мање-више, све нормално и како избори у граду XYZ „протичу регуларно, уз мање неправилности“.
А та „регуларност“ и „нормалност“ обично укључује вишенедељну окупацију места од стране кратко подшишаних „активиста“ у црним џиповима са БГ таблицама, који данима претећи крстаре улицама таргетираног града или села и са бирачким списковима у рукама иду од куће до куће заскачући збуњене домаћине питањем: „Је ли да и ви подржавате борбу Александра Вучића против корупције и да ћете гласати за њега?“ А онда на дан избора још једном сврате да укућане љубазно подсете на дато обећање и, уз пут, да се ови не би морали мучити, превезу их до биралишта да испуне своју грађанску и демократску дужност.
У опседнутом месту данима пред изборе влада атмосфера ванредног стања, која подразумева континуирани психички притисак на бираче, а неретко и физичке претње и нападе на активисте противничких политичких странака. Укључујући, према потреби, привођење и „васпитне шамаре“ за оне који сувише озбиљно схвате свој опозициони посао. (Или можда неко верује да је активиста ДС-а добровољно сео у напредњачка кола и дошао у просторије СНС-а у Врбасу да му тамо објасне правила изборне ћутње?!) А изборне комисије на крају региструју само „мање неправилности“ – или чак ни то. И све се заврши по принципу „појео вук магарца“, са неколико јалових приговора и циничном досетком да „ко губи, има право да се љути“.
И, опет, да подсетимо – није све то почело са Вучићем и СНС-ом. Сећам се „кризних штабова“. Сећам се бахатости Чеде Јовановића, Бебе Поповића и Горана Весића (узгред, у последњим кампањама СНС-а као да се препознаје траг „креативног рукописа“ ове друге двојице). Сећам се неукусних балона и весеља приликом сахране Милошевића. Сећам се неумерене хајке против „повратка у деведесете“ кад год би се радикали приближили власти. Сећам се таласа „прекомпоновања“ локалних самоуправа након Дачићевог „демократског преокрета“ 2008. године. Сећам се такође еуфоричних и тупавих кампања за „европске Оџаке“.
Другим речима, много од овог „цвећа зла“ које се данас ваља по српским паланкама, медијима и таблоидима, посејано је и обилато заливано током претходних година и деценија. То треба имати на уму ради истине – али никако ради оправдања за оне који данас настављају и још радикализују управо оне најгоре и најнедемократскије тенденције својих ДОС-овских и СПС-овских претходника.
