Синсинати: Кад се Ноле заинати

Пише: Мишо Вујовић

Историја тениса, најелитнијег спорта планете не постоји без Новака Ђоковића колико и хришћанство без Христа. Његови апостоли су његова верна породица, присталице – слободоумни свет свих вера и нација. Противници нови кајафе глобализма – гробари планете са инсигнијама црне олигархије.
Још један пехар среће нацији, српском народу и свим ментално чистим, глобализмом не инфицираним грађанима света и људима слободног ума, подарио је Ноле. После драматичне борбе, пуне неизвесности и обрта, игре за инфаркт овај непобедиви дух по ко зна који пут је показао да победа није вешто баратање рекетом, знање и кондиција већ ментална снага и срце лава за кога нема границе могућег која се не може померити.
Уз пример храбрости по ко зна који пут Новак је одајући поштовање жилавом и сјајном Алкаразу који је и Новака и нас поред екрана,доводио до амбиса нерава, показао своју господствену спонтаност. Манир са којим се рађа.
Новак Ђоковић човек вучјих нерава, још једном је укротио и умирио публику која му као слободном човеку не опрашта слободоумље, достојанство и непокорност.
У Синсинатију уз храброг и надасве борбеног и честитог Алкараза, на колена је пала и публика која је на крају аплаудирала најбољем.
Величина Новака Ђоковића је његова суза радосница, поглед пун топлине мајци, супрузи и деци, смирујућа гримаса оцу : не брини стари, пркос публици или поклич стручном тиму:
Шта ћутите пичка вам материна…
И на крају пољубац свима и загрљај:
Волим вас!!!
И ми тебе Новаче јуначе!!!!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: