Симке је био наш Мориконе: Оставио нам је незаборавне ноте из „Грлом у јагоде“, „Националне класе“, „Балкан експреса“

Увек сам ишао грлом у јагоде, једино што сам имао срећу да не залутам у неку слепу улицу. А то је најважније – говорио је велики српски композитор Зоран Симјановић који је утиснуо незаборавни печат култним филмским, позоришним и телевизијским остварењима.

Чувени и омиљени Симке преминуо је у недељу од последица вируса корона у 75. години. Протекле две недеље био је у болници, а вест о његовој смрти потврдила је Југословенска кинотека.

Рођен је 1946. године у Београду и од малих ногу кренуо на часове клавира. Као тинејџер је почео да свира у првим београдским рокенрол групама „Силуете“ и „Елипсе“. Сарадња са Зораном Христићем на музици за филм „Немирни“ била му је показатељ да прекине са студијама права и упише Музичку академију у Београду.

– Музика Зорана Симјановића је обележила нашу кинематографију, многи филмови се препознају баш по Симкетовој музици, по тим музичким темама, као што је „Флојд“, „Балкан експрес“, „Грлом у јагоде“… тешко је набројати све што је урадио – каже, за „Новости“, Радослав Рале Зеленовић. –

Он је био човек невероватне енергије, од „Грлом у јагоде“, па до последње серије „Тајна винове лозе“, написао је музику за близу 70 филмова, око 60 серија, 50 цртаних филмова, невероватних 500 рекламних спотова, писао је музику за позоришне представе, писао је књиге... Његова заоставштина за будућност је огромна, немерљива. Симке је био јако педантан када је његово стваралаштво у питању, сва своја дела је помно бележио, све је сређено, сложено, архивирано. Кад погледате тај опус схватите да је он био апсолутно један од најпродуктивнијих аутора филмске, али и сваке друге музике.За своју препознатљиву филмску музику био је овенчан „Златном ареном“ у Пули 1978. године за филм „Мирис пољског цвећа“ и 1983. за „Балкан експрес“. Заслужан је за незаборавне тонове из филмова „Национална класа“, „Маратонци трче почасни круг“, „Сабирни центар“, „Отац на службеном путу“, „Тито и ја“, „Буре барута“, „Танго Аргентино“, „Петријин венац“, „Лепота порока“… Уз мале екране недавно нас је приковала „Тајна винове лозе“, серија за коју је радио музику.

– Драги Симке, човек невероватне креације, оптимиста, стваралац и блиски пријатељ, отишао је, али само до 19.30 вечерас, док не почне шпица Дневника или до многих приказивања филмова и серија које је обогатио својом увек перфектном музиком. Биће он жив и са нама још дуго, дуго! Туга је што га је убила болест против које се уредно вакцинисао. Парадокс живота – рекао нам је Дејан Караклајић, редитељ и продуцент серије „Тајна винове лозе“.

Како је у својим интервјуима говорио, за „Новости“, најближе му је срцу оно што је прво радио. Прва серија му је била „Грлом у јагоде“, за коју је музику написао у надоласку инспирације у „Клубу књижевника“, на парчету `артије… Први филм – „Специјално васпитање“.

– Али волим и „Мирис пољског цвећа“, „Балкан експрес“ и „Петријин венац„… Тако да је тешко нешто посебно издвојити – говорио је Симјановић.

Стварао је много, али пресеке и сабирања није правио. Тек када је почео да дигитализује музику, увидео је да је иза њега много тога…

– Шокиран сам! Знам га још из доба „Елипси“, био сам близак са њима. Познајем га и из „Силуета“, свирао је у њиховој првој постави клавир. У оно време су „Елипсе“ биле стварно најквалитетнији састав, што се тиче самих хармонија. Кад се група распала, Симке се окренуо филмској музици, потпуно неочекивано. Направио је фантастичан успех, његове филмске теме су на светском нивоу. Он је наш Мориконе. Неке филмове смо заборавили, али памтимо Симкетову музику – рекао нам је Влада Јанковић Џет.

Музику је увек правио за сврху филма, а упркос многобројним захтевима да је уступи и за понеке рекламе, није желео. Ма колико да су хтели да плате. Говорио је да кад се чује музика, мора у глави да се замисли филм, а не реклама за детерџент.

– Кад ме људи питају како је могуће да сам све то направио, одговарам им као Шабан Бајрамовић. Постоји један сегмент шпанске музике коју је он отпевао у филму „Анђео чувар“, и кад сам га питао одакле му то, а никада није био у Шпанији, и можда није ни слушао андалузијску музику, Бајрамовић ми је одговорио: „Откуд знам“. Исти је случај и са мном – говорио је Симке, који је деценијама уживао углед вечитог, духовитог младића наше културне сцене и нашег града.

Извор: Новости

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: