Празник Успења није стандардна академска тема која би била везана за посебно теолошко учење, већ спада у ону врсту тема за које је речено да је о њима „тешко говорити, а још теже мислити“. О неизрецивој тајни и слави Успења свједоче црквена предања и литургијски славослови у којима се сагледава његов свечовјечански смисао.
Душан Крцуновић; фото: Светигора
Бесједа доц. др Душана Крцуновића у манастиру Савина на духовној академији у част Успења Пресвете Богородице, у оквиру новског “ Трга од ћирилице“
Православно хришћанство баштини маријанску цивилизацију која је настала у периоду византијског царства и у чијем систему духовних вриједности средишње мјесто заузима Богородица.
Најближе потврде нам је то што нас у било ком православном храму прво на улазу „уграбе“ очи иконе Богородице, или то што се један сабор у Горском Вијенцу – у коме народно коло пјева о косовској драми и његовом јуначком аманету – одиграо на празник Мале Госпојине који је и слава Цетињског манастира… Напокон, Велика Госпојина је слава Манастира Савина. Све су то пока-затељи припад¬ности маријанској цивилизацији.
Празник Успења није стандардна академска тема која би била везана за посебно теолошко учење, већ спада у ону врсту тема за које је речено да је о њима „тешко говорити, а још теже мислити“. О неизрецивој тајни и слави Успења свједоче црквена предања и литургијски славослови у којима се сагледава његов свечовјечански смисао.
Славу и тајну тог великог празника на свој начин свједочи љепота Манастира Савина који дјелује као да је пресађен из светогорског „перивоја Пресвете Богородице“ на ово питомо мјесто из кога је израстао у праву маријанску луку спаса. Тај, можда лични утисак даје додатну интонацију јединственом мариолошком искуству које се може дживјети у савинској светињи подигнутој у славу Успења Богородице.
О самом значају празника Успења, или Велике Госпојине, којим се обиљежава крај земаљског живота Богородице, говори то што се ова светковина означава и као „Љетњи Васкрс“. Атмосфера тихе радости која обавија литургијско прослављање овог празника, једини је примјерен начин да се приступи великој тајни Успења. Пребогата симболика која је везана за Успење, једини је начин да се изрази тајна овог великог празника. Од тоналитета доживљаја успењске тајне и од разумијевања његове симболике, зависи наше разумијевање величанствене улоге Богоро-дице у историји, од којег зависи и наше саморазумијевање.
Утолико је за нас важна симболика која је садржана већ и у томе што нова црквена година почиње празником рођења Пресвете Богородице, а завршава њеном смрћу (Уснућем) и Успењем, као последњим и највећим празником у години. На тај начин, црквена година литургијски сажима пренепорочни живот Богородице, али сажима и свеукупност нашег живота.
То значи да је прича о Богородици уједно и прича о нама самима. Њена улога у драми човјековог спасења постала је свечовјечанска норма, архетип и највише мјерило људског живљења.
Мајка Божија је прво људско биће које је достигло циљ који је човјеку постављен Оваплоћењем, зато што је она једина сачувала интегритет Божијег лика у човјеку. Успење је догађај који то потврђује и уједно пројављује васкрсење и обожење људске личности. Цјеловити преображај људске природе представља божански идеал који је Богородица прва и у потпуности остварила. Њеним спокојним Уснућем и Успењем човјек је прешао праг између старог и новог, времена и вјечности, пролазности и непролазности… Тиме је назначен смисао празника Успења: да је Божија замисао о човјеку достижна и остварива. Она која је „шира од Небеса“ је то показала на свом примјеру, држећи Ријеч коју је Бог дао човјеку, оваплотивши своју Ријеч.
Будући да је Успење Богородице симбол највеће афирмације човјештва, да је оно симбол обнављања љепоте човјекове изворне боголикости, достојанства и слободе коју идеја боголикости подразумијева, савремени православни богослови с пуним правом говоре о „мариолошком хуманизму“.
У времену у коме непрекидно слушамо тираде о људским правима и слободама, о еманципацији и достојанству, о убрзаном развоју и прогресу, идеја мариолошког хуманизма је актуелна и поучна. Та идеја је важна за оне који трагају за вриједносном оријентацијом и ослонцем у савременом свијету који је широм отворио врата нихилизму, и то у име једног извитопереног схватања слободе које у себи крије потенцијал за деструкцију.
С тим у вези, гласовити богослов Александар Шмеман уочио је да савремени свијет вјерује у два поларно супротстављена схватања човјека. С једне стране су науке које потенцирају човјекову условљеност, зависност и ограниченост природом и њеним законима. Тиме савремене науке доводе у питање човјекову слободу и способност самоодређења, али истовремено подстичу вјеру у свемоћ технологије. С друге стране, живимо у једној човјекоцентричној култури која је заснована на уздизању и апсолутизовању човјекових слобода и права, уз истовремено одбацивање моралних и духовних вриједности у којима се исказују аспекти достојанства човјекове боголикости.
Сва трагика ових опречних и једностраних схватања састоји се у томе што човјек себе узноси наративима о неограниченим правима и слободама, иако остаје безнадежно заробљен у своју природу чија ограничења не може да превазиђе. Његови индивидуални и колективни снови о правима и слободама, о испуњењу и срећи остају испразни и бесмислени, тим прије што се у ери научнотехнолошког развоја „поправ-љање“ недостатака човјекове природе повјерава биотехнологији.
Антрополошки експеримент тзв. трансхуманизма би могао да обистини фројдовског схватања човјека као „Бога са протезма“.
<
Православни одговор на апсурдни сукоб између човјекове условљености природом и човјекових захтјева за слободом садржан је у симболици Успења. Према ријечима Калистоса Вера, Богородица је „врхунски примјер синергије или сарадње између божанске сврхе и људске слободе“. За разлику од савременог егоцентричног и индивидуалистичког схватања слободе, маријанска идеја слободе је синергијска, садејствена. Слобода је релациони појам и подразумијева способност сусрета и одговорности за другог, самоодрицање, саосјећајност, бригу и жртву за другог као темељима на којима почивају човјечност и људска заједница.
Успење као кулминација Богородичиног земаљског живота и прелаз у вјечни живот симболизује и истински смисао човјековог напретка. У духу традиционалне православне мариологије, једино кретање које има пуни смисао људског напретка јесте кретање људске историје од Еве до Бого-родице. Посматрано из перспективе Успења, савремено схватање људског напретка, које је сведено само на економску и технолошку димензију, крајње је једнострано и прије улива језу него што обећава нешто добро.
Мариолошку идеју човјековог развојног кретања које врхуни у Успењу, као крајњој инстанци човјековог преображаја, савремена цивилизација је замијенила својом секуларизованом идејом „бесконачног“ напретка, чији симбол представља фигура лета из хелен¬ког мита о Икару. У роману Успење и суноврат Икара Губелкијана Борислав Пекић је искористио фигуру лета као свој главни књижевни мотив како би критички сагледао савремену стварност.
Амбициозни и пркосни покушаји побуне и подвига главног јунака путем виртуозних скокова, узлета и успења, завршавају се бол¬ним падовима који су иронично оцијењени као „божанствени“, као „савршено несавршенство“. У цијелој тој фарси, наш писац указује на нешто што је блиско хришћанској идеји човјека. „Несавршено савршенство“ човјекове природе у коју је утиснут лик Божији, претпостака је његовог преображавања и усавршавања. Али, уколико се та човјеку прирођена тежња ка напредовању спроводи без стваралачког учествовања у духовним вриједностима и у складу са идеалом човјекове боголикости, услиједиће болно сазнање о човјековом „савршеном несавршенству“.
Користећи архетипску фигуру човјекове жеље за узлетом у слободу из заточеништва у лавиринту технолошког свијета, Пекић излаже песимистички поглед на арогантну цивилизацију која неумитно иде у суноврат.
То је неминовност одвише људских планова, калкулација, страсти, борби за власт, надметања, конфликности и непопустљивости, који доминирају у нашем свијету. Али, из панорамске перспектива Успења и духовних вриједности маријанског хуманизма, види се оно право лице човјека коме је божански план спасења намијенио једну незамисливо бољу судбину.
У то име, нека је срећан слава и нека је на здравље и спасење празник Успења Пресвете Богородице!
