Силвана – тишина после песме
1 min read
Пише: Р. Живковић
Док сви на овом географски прелепом, а људски чемерном простору оплакујемо одлазак великог човека и певача Халида Бешлића, сетимо се некога ко је на данашњи дан, пре 49 година, отишао у бесмртност, остављајући место краљице до дан данас упражњено ?
10.октобра,1976.године, дакле скоро пола века откако је отишао глас, који је блажио тугу народа. У вечност се преселила једна,једина и непоновљива,краљица стила,шарма,лепоте и народне музике Силвана Арменулић. А заправо она никада није и неће заћутати, само је прешла у неку другу врсту песме, ону што се пева по сећању и тузи у дубини душе. Силвана је била предодређена да буде више од обичне певачице, била је светлост и сенка истовремено, жена, која је својом ванвременском лепотом и шармом, гласом препуним и туге и поноса стварала магију.
Тамо где би Она пустила глас ту је и време стајало, јер би свако у Њеном гласу препознао нешто своје – један изгубљени загрљај, једно писмо без одговора и једну љубав, која се никада неће вратити. Била је вољена и обожавана не само због гласа, већ онога што је носила у себи – искреност, бол и пркос. Свака Њена песма је мирисала на кафану, боемштину и на сузу, коју је скривала чаробним осмехом. Између громогласних аплауза и тишине, између узвраћене љубави народа и усамљености, корачала је невидљивим црвеним тепихом, простртим ивицом судбине.
Тога 10-ог октобра, та ивица је нестала и са њом жена са круном краљице, коју нико до данас није наследио на трону. Лепа Лукић је приграбила то место уз медијску подршку, али је истина једна и једина – ни приближно није и неће бити омиљена и вољена као Силвана.
Силване нема скоро пола века али њено име не бледи, оно је успомена, која има карактер завета. Њене песме и данас се певају, али их певају само они који ту мелодију и те стихове осећају у срцу. Јер да би се певала Силвана, мораш најпре проћи кроз бол, који се не учи, већ живи. Њен трон ће, по мишљењу аутора овог сетног мастиљарења још дуго, дуго година остати празан, Она је доказ да неке круне једноставно нису наследне. Такве краљице се једном роде и заувек круну однесу са собом ?
Највећа истина о Силвани је да она никада није и неће отићи из срца ових народа на брдовитом Балкану и широм света где допире српски језик и језици настали из њега. И кад год зашушти стари ,,Порторож“ грамофон, када се зачује ,,Шта ће ми живот без тебе драги …“, ваздух ће нам отежати, а кожа се најежити јер то није само песма. То је повратак душе, која никада није и неће престати да пева.
Слава ти вило на небесима !!
