Силовање историје

Пише: Емило Лабудовић 

У мору непочинстава којима је ова власт Црну Гору довела на гране раноафричког нивоа, злочин према истини спада у оне најгоре и најтеже. Никад у историји истина да „историју пишу побједници“ није била присутнија као ових дана на простору гдје се историји, правој и митолошкој, придавао значај већи од хљеба.

Али, и кад су историју писали побједници, у име њих су то, ипак, чинили – историчари. Људи од струке и науке који су, колико год били у служби „двора“, ипак знали да уоче и испоштују границу између истине и лажи, између сувислости и чисте будалаштине. Да, у мјери која је била могућа и дозвољена, сачува лични и дигнитет „учитељице живота“.

На жалост и Црне Горе и историје, оно што је било и што смо били данас пишу и тумаче најмање историчари. Они истински поданици ове часне и изузетно захтјевне науке, неуморни рудари кроз ходнике и катакомбе архива и историјске грађе.

Умјесто њих, историје и њеног тумачења данас су се латили курта и мурта, незнавени и неуки а „позвани“ и задужени. Предвођени двојицом „перјаница“, од којих је један овогодишњи „тринаестојулац“, колона квазиисторичара расте из дана у дан.

Од оног Шуковића који неки дан „смаче главу“ Милошу Обилићу и искључи га из историјског наслеђа Црне Горе, преко оне која је од свега само „носилац Капе првог реда“, па до Неле Савковић чије су историјске „истине“ и анализе достојне једног Гебелса. А у Великој Британији, за чијим културним и вриједносним окриљем „изгореше као Владика за Лесендром“, некога ко би тврдио да Краљ Артур није историјска личност у најблажој варијанти сматрали би – аветињом!

Руковођени „радним задатком који гласи: „никад више 1918.!“, булумента што домаћих што у помоћ призваних „тумача“ убише се од напора да докажу да Црна Гора није – Црна Гора. Она коју смо наслиједили од бољих од нас, од оних који су у њене темеље узидали себе и сваки њен камен залили крвљу а бедем окитили бираним главама. А све да би створили „историјску“ подлогу на којој ће, заједно са новом Црквом, њихов „државотворац“ сазидати „нову Црну Гору“!? Ону на коју ћемо се „сви морати навићи, иначе…„!

Силовање је један од најсрамнијих и најтежих злочина према души и тијелу. Силовање историје је ништа мање сраман злочин према друштвеном бићу једне заједнице. И једно и друго су најстроже кажњиви. За право силовање се иде у затвор на дужи низ година. За силовање истине, нарочито оне историјске, такође слиједи казна. И она већ стиже на наплату. Јер, ту „нову Црну Гору“, коју на лажима и кривотворењу историје „зидају“ Мило, Ранко, Живко, Шербо, Паповић, Шуковић, Савковић и она која је од свега највише носилац „Капе Првог реда“, данас би бранило мање од половине њених становника.

Ако то није довољна опомена и упозорење на ћорсокак у који нас воде и гурају „новоисторичари“ (с капом и без ње), онда би нам се лако могла десити она чувена поука из „праве и истинске“ историје: „ко не научи њене лекције или их игнорише, историја ће му се поновити„!!! Сигурно не као 1918… – та, јер та је давно сахрањена у гробовима ондашњих патриота. Али, сваки вијек и свака генерација, а у Бога се надам да ће нас наслиједити бољи, паметнији и истинољубивији, имају право на „своје осамнаесте“.

А Црна Гора, шта год да се деси, биће „вјечна“ али не зато што јој вјечност гарантују Мило, Ранко и приљепци, већ зато што је настала и трајала на истини, части, херојству, богобојажљивости и љубави, на вриједностима које не „станују“ у њиховим коферима.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: