Шест чињеница о злату које Њемачка чува у иностранству

Скоро половина њемачких златних резерви и даље се чува у Њујорку и Лондону. Зашто је то тако? И зашто Бундесбанка не враћа то злато у земљу?

У временима све већег удаљавања Вашингтона и Берлина може дјеловати изненађујуће то што се и даље више од трећине њемачких златних резерви налази код америчке централне банке Фед. У посљедње вријеме све су бројнији захтјеви да се те резерве врате у Њемачку.

– Вратите наше злато кући – затражио је, на примјер, Михаел Јегер, предсједник Европског удружења пореских обвезника. Такве захтјеве додатно подгријавају поновљени напади предсједника САД Доналда Трампа на предсједника америчке централне банке Џерома Пауела, којима он отворено доводи у питање независност америчког централнобанкарског система.

Заиста, њемачке златне резерве у иностранству већ дуго су предмет расправа, око којих се везују и разни митови. Ни сама њемачка Бундесбанка није без одговорности за то. До 2013. године, истина, сваке године је објављивала укупно стање резерви, али је углавном ћутала о томе како су оне географски распоређене. То се у међувремену значајно промијенило: од тада централна банка настоји да буде транспарентнија.

Колике су њемачке златне резерве?

Њемачка посједује друге по величини златне резерве на свијету, одмах после Сједињених Америчких Држава. Крајем 2024. године, према извјештају Бундесбанке, резерве су износиле 3.352 тоне, што је одговарало рекордној вриједности од 270,58 милијарди евра. Од тога је 1.710 тона, што је око 51 проценат, ускладиштено на и даље непознатој локацији у Франкфурту на Мајни.

Узимајући у обзир снажан раст цијене злата од око једне четвртине у току те године, тржишна вриједност њемачког злата тренутно износи око 340 милијарди евра. Ипак, мора се узети у обзир да би продаја тако великих количина златних резерви вјероватно значајно уздрмала тржиште, па би се у случају продаје морао очекивати и знатан попуст у односу на тржишну цијену.

Колико њемачког злата се још увијек налази у иностранству?

Нешто мање од 37 одсто њемачких резерви, односно 1.236 тона злата, налази се у трезорима Феда у Њујорку. Преосталих 409 тона, око 12,2 одсто, чува Банка Енглеске у Лондону.

Између 2013. и 2017. године Бундесбанка смањила је своје залихе у иностранству. Из Њујорка је у Њемачку пребачено укупно 300 тона злата. Такође, свих 374 тоне које су претходно биле смјештене у Паризу у потпуности су пренесене у земљу.

Нови концепт складиштења Бундесбанка је тада објаснила промијењеном геополитичком ситуацијом и ослобађањем капацитета у домаћим трезорима.

Тадашњи члан управног одбора Јоханес Берман истакао је и да златне резерве у Франкфурту представљају „сидро повјерења у стабилност биланса“ и „имају велики симболички значај за грађане“. „Али злато у Франкфурту се у случају нужде или кризе не би могло одмах замијенити за стране резервне валуте. Зато Бундесбанка и даље чува дио злата у иностранству“, рекао је.

Да ли се планира додатни повраћај злата у земљу?

Конкретни планови за даље пребацивање не постоје. Бундесбанка се позива на свој концепт расподеле златних резерви: „Пресудни фактори за расподјелу злата су прије свега безбједност и могућност трговине, како би се злато по потреби могло продати или замијенити за стране валуте. На основу тих критеријума Њемачка централна банка редовно процјењује своје локације за складиштење злата“, објаснио је портпарол Бундесбанке. Такође, како је додао, ефикасност трошкова чувања игра одређену улогу.

– Њујоршка филијала Феда и даље је важно место складиштења нашег злата – каже портпарол Бундесбанке. „Немамо никакве сумње да је Фед у Њујорку поуздан и вјеродостојан партнер у чувању наших златних резерви“.

Лондон, с друге стране, представља највеће и најликвидније тржиште злата на свијету, које би у кризним временима омогућило брзо уновчавање знатних количина.

Зашто се уопште њемачко злато чува у иностранству?

Разлози за то потичу из свјетског економског поретка насталог након Другог свјетског рата. Пошто су савезничке силе конфисковале злато Рајхсбанке, млада Савезна Република Њемачка у почетку је била без икаквих златних резерви. Злато није било пребачено из Њемачке у САД, Велику Британију или Француску, већ јој је оно од 1951. књижено као дјелимична надокнада за високе суфиците земље.

Тако су, наиме, прописивала правила тадашње Европске платне уније (ЕЗУ) и међународног монетарног система из Бретон Вудса. То злато, међутим, није допремљено у Њемачку, већ је углавном остало на великим свјетским тржиштима злата — у САД, Великој Британији и Француској.

До 2013. године, чак 69 одсто њемачких златних резерви налазило се у иностранству. Безбједносни разлози су при томе играли значајну улогу. Током Хладног рата, совјетска сфера утицаја простирала се све до границе Савезне Републике Њемачке, па се чинило разумним да се резерве чувају даље на западу.

Како се контролише стање резерви?

Док би се резерве у Њујорку и Лондону могле брже ликвидирати, поставља се питање како Њемачка уопште ефикасно контролише свој златни фонд у иностранству.

У ту сврху, Бундесбанка „у редовним интервалима“ шаље инспекцијске тимове у Њујорк и Лондон. Ти инспектори провјеравају унапред изабрани узорак златних полуга које им стране централне банке физички представљају. Том приликом се подаци о полугама и чистоћа злата упоређују с подацима које посједује Бундесбанка.

„Поред тога, полуге се на лицу мјеста важу и провјеравају на аутентичност помоћу сопствених инструмената“, објашњава портпарол Бундесбанке. „Током тих инспекција никада није било никаквих ометања или ограничења од стране Феда у Њујорку или Банке Енглеске“.

У сваком случају, чини се да је приступ америчких или британских власти том злату тешко замислив. „Према начелима међународног права, девизне резерве су заштићене од заплијене од стране извршних органа земље домаћина“, наводи Бундесбанка. Тачне резерве Бундесбанка сваке године објављује у свом списку златних полуга, који у последњем издању обухвата чак 2.373 стране и појединачно набраја сваку полугу.

Зашто Њемачка не претвори то злато у новац?

Дискусија о златним резервама траје већ дуго: честа је ситуација да лоше стање буџета подстакне политичаре да затраже да се дио резерви „уновчи“ како би се попуниле рупе у буџету, реформисало здравство или пензиони систем.

Међутим, према мишљењу стручњака за монетарну политику, такав потез пољуљао би повјерење у евро, али и у способност Њемачке да измирује своје обавезе – повјерење које је већ нарушено значајним новим задуживањем. Бундесбанка такође истиче универзалну прихваћеност злата као средства плаћања, његову улогу у диверзификацији девизних резерви и отпорност коју доноси економији у случају шокова.

Управо у Њемачкој, тако велике златне резерве делују оправдано – чак и поред изражене емоционалне вредности коју тај племенити метал има. Нијемци су у 20. вијеку доживјели два слома монетарног система. Због тога су златне резерве, како каже предсједник Бундесбанке Јоахим Нагел, „велики темељ повјерења грађана“.

РТРС

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: