ИН4С

ИН4С портал

Шешир мој

Свако образовање је политичко. На крају, са тим се морамо сложити. И изнад улазних врата једног од најутицајнијих универзитета на свијету - на латинском језику - налазимо исте ријечи.

Бећир Вуковић

Пише: Бећир Вуковић

Свако образовање је политичко. На крају, са тим се морамо сложити. И изнад улазних врата једног од најутицајнијих универзитета на свијету – на латинском језику – налазимо исте ријечи.

Ако се не вратимо умјетности, остаје нам да кренемо стопама политичара, разбојника, зликовца…

Од прексиноћ дужан сам наставак приче о Лоповској земљи. (Волео бих да се за тренутак задржите на два момента: дужан, и, лоповској.) Ко признаје да је дужан, не би требало да је лопов…

Прича о Лоповској земљи од почетка је избјегла бројне замке, будући да је тема опасна и исто толико осјетљива, и захтијева пуну концетрацију, таман онолику колика је потребна и лопову кад је ноћу у туђој кући. Нећемо сметнути с ума ни чињеницу да лопови који су посећивали кућу оног поштеног човјека (која је прве ноћи до темеља опљачкана), временом су постали сиромашни. Насупрот њима, они који нису дангубили (још нема термина за исту ноћну операцију), само су посећивали куће лопова…

Кад се са украденим стварима навршило до крова, онда су ствари (нескривајући их), почели да остављају око куће, коју су, доцније, морали оградити високим зидовима. Како су се ствари гомилале – зидову су расли. На крају, лопови су зазидали и цијелу Лоповску земљу. Поврх свега, сав тај толики џумбус, неко је додатно морао надгледати. Тако је настала полиција која је имала само један задатак: да чува укрдено. Прича даље тече својим током, до дана данашњега…

Поштенога више нигдје не налазимо у причи, као да га је ноћ прогутала. И највећи мајстор кратких прича, морао би га, успут, негдје оставити. Шта да ради с њим… Поштени, у причи више није могао задржати своје (етичко мјесто), иако је од почетка главни лик…

Мене, као читаоца (а не као писца), занима још нешто: лијепо се види, иако се ради о ноћним посетама, да лопови, краду лопове. И, никога више. Па, у чему је онда проблем, и што би то био и неки етички проблем. Што се мене тиче – и свих поштених читалаца –  кажем, ради се само о техничким проблемима. Међутим, писац приче прибавља и етички проблем, који нити налазим, а још мање разумијем. Фали ми, очигледно, оно горе већ поменуто – да је свако образовање политичко. Ту би се могли срести и писац и читалац.

Најстарији занат није онај на који мислите, него лоповлук. Занат на који мислите, у најбољем случају припада главној лоповској грани. Стратешки и дугорочно гледајући, занат – образовање о којем је ријеч – грана се у два правца: на једној страни су управљачи, на другог поданици. За ове друге не треба некаква посебна школа, али треба извесно искуство које не морамо назвати школом.

Многи су покушавали на силу да замијене овај шаблон друкчијим и приљежнијим значењем, али у наше дане опет се на велика врата вратио стари провјерени израз – лопов.

Док је свијета и вијека слушаћемо: прошао је, тај, и ту школу – од тротора испред аутобуске, па до политичара. Па, ипак, још је неко прошао школу улице, али, не био (ја), на месту онога који је издао улицу. Кад се браћа поврате да потраже онога који се са улице одметнуо у политичаре, не био (ја), у његовој кожи.

Значење овог заната о којем се до данас води полемика, многи су у пракси извели преко синонима којих има колико и камења у калдрми Каменичке улице. Сваки стари град има Каменичку улицу. И ова прича у Лоповску земљу дошла је истом калдрмом… Однедавна, на почетку Каменичке, срета нас ноћна дама обучена у црни мермер…

Обични лоповчић нема шта да тражи на аутобуској станици. Неко, из високог друштва око поноћи наиђе у црној лимузини  и покупи пазар. У урбаним причама тај тип има чин – шеф мафије.

Прву црну овцу која се одметнула низ улицу, ујутру, нашли су ошишану. Од траве којом се у сну служила, никад се није пробудила.

И, исте ноћи, на државној телевизији, тип из блиндиране лимузине дао је кратку изјаву: нисам ја овца, имам ја зрно соли у (и куцнуо се прстом у чело), а спонзоруша, усхићена, са надуваним уснама, захвалила се госту на монологу, махнула, послала нам пољуб – ћао, ћао…

Неколико тренутака нисам разумео поруку, али порука се фиксирала у сиве зоне испод шешира…

Подјелите текст путем:



Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:

     

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *