Секта пацифиста на страни нациста

Почетак специјалне операције за заштиту народа Донбаса и ослобађање Украјине од нацистичког режима, рендгенски је осветлио  руско друштво. Огромна већина нашег народа подржава своју армију. Људи су срцем осећали да смо у праву, да – ослобађајући Украјину, наши борци бране не само Донбас од нацистичких злочинаца, него   читаву нашу Отаџбину у тоталном рату уништења, који је Запад покренуо против Русије.

Стога је изјава Мединског о преговорима у Истанбулу са тзв. «партнерима» изазвала талас беса и негодовања широм Русије. Реакција наших људи на саму помисао да је могућ некакав договор са нацистичком руљом, злочиначким кијевским режимом, јасно говори да огромна већина сународника разуме за шта се боримо у Украјини и коме смо се тамо супротставили.

Ипак, мислим да нико није био изненађен што су се представници пете колоне, колективни либерални „смрадеж”, једногласно супротставили  својој држави и већини свог народа. Или боље речено, против народа, међу којима они, јадни и несрећни, морају да живе.

Клањајући се пред својим западним спонзорима и господарима, ти „смрдљивци“ су пожурили да објаве да их је срамота што су Руси. На шта су одмах из народа добили одговор: „Не брините, нисте руси“. Зашто „смрдљивци“ нису приметили како укро-злочинци методично убијају становнике Донбаса? То је врло лако објаснити. Зна се да су нацисти убијали руске људе у Донбасу по наређењу цивилизованих земаља Запада. А руски либерал се увек бори на страни Запада.

Фјодор Михајлович Достојевски је у 19. веку писао да се руски либерал разликује од либерала у Европи по невиђеној мржњи према сопственој земљи. Фјодор Михајлович је писао да руски либерализам не напада постојећи поредак у земљи, већ саму Русију: «Мој либерал је отишао толико далеко да негира саму Русију, односно мрзи и бије своју мајку».

Управо таквим људима се обраћао А.С. Пушкин: «Нежно си заволео туђинске народе, и мудро мрзео свој».

Ф.М. Достојевски је врло прецизно писао о ропској природи руских либерала, на које је недавно подсетио Владимир Путин: «Наш либерал је пре свега лакеј, који само гледа коме би да изгланца  чизме».

У лику Смердякова, геније Достојевски је отелотворио идеологију свеокупне те публике, која се лакејски, ропски, клања Западу и мрзи сопствену земљу. Колективни „смердјаковци“ у руско-јапанском рату, после трагедије сваког  руса при погибији  2-ге ескадриле код Цушиме, слали су телеграме са честиткама Микаду. «Смердјакови»  и данданас, у ХХI  веку, сањају да ће паметна нација победити глупу». Стога је савремени либерал једноставно био обавезан да осуди Русију и стане на страну својих западних господара. Део «смердјакових»  је пожурио не само да посведочи своју  верност «паметној нацији», већ је пожурио  да напусти омражену Русију, лепршајући  у «цивилизовану» Европу. Иако је Федор Иванович Тјутчев упозорио ову Публику:

Како год се пред њом сагињали, господо,

Нећете добити признање из Европе:

У њеним очима  увек ћете бити

Не слуге просвећња, већ кметови.

И шта год да се дешава у свету, Русија је за њих увек «варварско агресивна земља», која је увек и пред свима крива. Крива због чињенице да  постоји. Тако су се они односили према сопственој земљи и народу, у Руском царству и у Совјетском Савезу. Тако се понашају према Русији и данас: пузе пред «цивилизованим» Западом и искрено презиру сопствену земљу и наш народ.

«Истински  хришћани», или секташи-следбеници ВПЗР?

Са почетком специјалне операције видели смо како су одмах  заврели «огорчени умови», и оних  који себе сматрају правим хришћанима, који су далеко од таквог «прљавог и подлог дела» као што је политика.

Они из  неког разлога, као и либерали, нису уопште видели да у Донбасу убијају Русе, нису приметили злочине украјинских каратеља, жртве, тугу и патњу становника Донбаса.  Зато су  одмах постали огорчени и љути када је Русија стала у одбрану Донбаса. Испоставило се да њихов морални осећај није могао да издржи такав чин насиља од стране руске државе! Ови «Истински хришћани“, у задивљујућем једнодушју са либералима, напали су не само руску државу и Владимира Путина, већ и Руску Православну Цркву са својим Поглаваром, патријархом Кирилом.

Сетите се како се крајем 80-их и 90-их година у Русији појавиле  десетине најразличитијих  секти. Тада су испливали и „толстојци”. Наравно, изгледали су пристојније на позадини «Аум синрике» или «Белог  братства».

Ипак, интелигентни људи, следбеници су  великог руског писца грофа Лава Николајевича Толстоја, а не неки збијени јеховисти. Тим пре што је било врло мало Толстојеваца. Да подсетимо, Лав Николајевич је био екскомунициран из Цркве због свог богохулног писања. Толстој не само да је хулио на Свете Тајне Цркве,  чак је успео да напише и само «Јеванђеље». Велики писац Руске Земље ВПЗР – тако су на почетку века представници «прогресивне интелигенције» са одушевљењем и задржањем даха називали Лава Толстоја. Није узалуд Лењин назвао Толстоја «огледалом руске револуције». Многи руски људи су, прочитавши његове богохулне измишљотине, изгубили веру и напустили Цркву. Толстојизам је осуђен од православне цркве као отворено секташко учење. На његову опасност упозорио је Св. Праведни Јован Кронштатски, Оптински старци и многи духоносни пастири. Зато, признајем, нисам могао ни да помислим да у нашем друштву међу православним хришћанима данас има толико следбеника идеја Лева Николајевича!

Подсећамо,  једна од идеја Толстојевог учења била је тзв. не опирати  се злу силом. Са почетком специјалне операције у Украјини, савремени «Истински хришћани», у потпуности у складу са учењем ВПЗР, пламтећи праведним гневом, жестоко осуђују званичну Цркву. Многи од њих чак и не схватају да проповедају Толстојево «неопирање» које је далеко од учења Православне Цркве,  сматрајући да имају право да уче Цркву и све оне који не деле њихове ставове «правилном придржавању духа Јеванђеља»“, љутито оптужујући све који се са њима не слажу. Заправо, «Прави хришћани» су чврсто уверени да су већ стекли дар љубави и да зато морају да науче друге, а очигледно свој бес, изгледа, узимају за праведни гнев.

„Пут издаје слабих и саучесништво са зликовцем“

Савремени пацифисти, који осуђују Руску православну цркву да «није зауставила рат у Украјини», из неког разлога, чврсто су уверени да су они најбоље од свих усвојили дух Јеванђеља.

Многи данашњи пацифисти, који себе искрено сматрају правим носиоцима хришћанске љубави, вероатно  ће исто тако бити искрено огорчени, уверавајући, да немају никакве везе са Толстојевим учењем. Наводно их изузетно високо морално осећање тера да говоре против рата. А сви они који се не слажу са њима, који подржавају ослобођење Украјине од нацизма, просто не следе дух Јеванђеља, су неморални људи тврда срца.

Другим речима, као  да већина нашег народа не зна за дух Јеванђеља и заповести Христове, а управо су они, пацифисти-хуманисти, на страни Правде Божије. Поставља се питање, добродушна духоносна господо, «истински хришћански хуманисти», зашто ваш морални осећај није реаговао када су укро-злочинци  методично гранатирали градове Донбаса, убијајући жене, децу и старце? Зашто нисте изашли са плакатима «Не у рат!», захтевајући  да се тај рат заустави? Уосталом, не на далеким континентима, већ поред вас, господо хуманисти, зверски су убијали и палили мирољубиви руски народ, вашу полукрвну и једноверну браћу. Где је било ваше милосрдно и саосећајно срце, испуњено јеванђелским духом?

Иван Александрович Иљин у свом делу «О супростављању  злу силом» размишља о духовним изворима  зла и хришћанском односу према рату. Познати руски мислилац пише: «Све док зло живи у људској души, биће потребан мач да заустави њено спољашње дејство, – мач који је јак и у свом невађењу и у свом сузбијајућем удару. Но, мач никада неће бити ни стваралачки, ни последњи, ни најдубља манифестација борбе. Мач служи спољашњој борби, али у име духа; и стога, све док је духовност жива у човеку, позив мача биће да његова борба буде религиозно осмишљлена и духовно чиста».

У поглављу „О снази, мачу и правди“ Иљин је писао о псеудохуманизму присталица неотпора злу силом: «Да, пут снаге и мача није прави пут, али постоји ли други праведни? Није ли то исти пут сентименталног отпора, који је већ откривен горе, као пут издаје слабих, саучесништва са зликовцем, сукривици са нападачем и, на крају крајева, невиног лицемерног самозадовољства?

Наравно, овај пут има «смиренији»  и «пристојнији», мање крвави спољашњи изглед, али само лакомисленост и зла тупост не могу осетити, каквом ценом се плаћа та смиреност и таква пристојност». А данас се псеудохуманизам и пацифизам, стање сентименталног, невино-лицемерног самозадовољства плаћа животима оних који се боре да зауставе зло и мржњу насилника, који са посебним бесом и злобом настављају да убијају народ Донбаса. Ваш пут, господо «прави хришћани», је «пут издаје слабих и саучесништво са зликовцем». Ви, господо пацифисти, тврдите да се противите рату? Размислите се над речима Ивана Иљина:

«Може ли се човек који тежи моралном савршенству одупрети злу силом и мачем? Може ли човек који религиозно прихвата Бога, Његов универзум и своје место у свету, да се не одупре злу мачем и силом? Одговор, који смо добили звучи непобитно и одређено: физичко обуздавање и принуда могу бити директна религиозна и патриотска дужност човека, стога он нема право да их избегава.

Управо се на вас односе речи Ивана Иљина: „Лако се може разумети и објаснити да ће се слаб човек уплашити овог пута, уплашиће се одговорности и неће прихватити подвиге. Али било би потпуно неосновано и неозбиљно из овога закључити да је пут ове престрављене личности, слабе, избегавајући достигнућа и терет света, само због тога савршенији, духовно вернији и морално мање крив.

Оваквим псеудохуманистима упућене су речи руског мислиоца о слабом човеку који се уздиже над онима, који преузимају одговорност да се боре против зла, штитећи слабе од зликоваца. Псеудохуманиста «преузима на себе још и кривицу зликовца (јер му повлађује и пасивно учествује у његовим зверствима), и неправду нападача (јер неизбежно ужива у плодовима и резултатима његових  подвига), и ако све то крунише фарисејским самозадовољством и осудом, гордећи се својом умишљеном праведношћу и прецењујући своју врлину, онда се ниво његовог моралног карактера испоставља потпуно сумњив. Иљин каже да је отпор злу патриотска и истовремено верска дужност човека који је веран.

Али, шта ја причам, какво родољубље, потпуно сам заборавио да се «Прави хришћани» никада нису занимали овоземаљским пословима, а још мање политиком, тим пре што себе називају грађанима Небеске Отаџбине. И све што се дешава у свету, као и све што се дешава са њиховом земаљском Отаџбином, само их одвлачи од богосозерцања и непрекидог боравка у молитви. Како је рекао један од апологета овог «Правог хришћанства»: «Бог  са њом, са Русијом. На крају крајева, немам са њом (као, уосталом, и са свих другим земаљама) – ништа посебно – као хришћанин имам боравак у Небеском Царству».

Невероватно како учени монах може бити толико сигуран да је већ добио боравак у Царству Небеском? Можда мисли да је боравишну дозволу добио током хиротоније? Ипак, у храму се понекад мора погледати слике Страшног суда или Лествица Св. Јована, где је свима показана не само да мантија, већ и епископске митре, не гарантују боравак  у Царству  Небеском.

Сваки нормалан човек, а то је несумњиво већина нашег народа, разуме да је сваки рат зло, погибија  људи, огромна патња. И за сваког од нас ово што се данас дешава у Украјини је, без икаквог претеривања, огромна трагедија. Штавише, многи су повезани крвним и породичним везама. Ма шта говорили политичари, ма колико били збуњени, зомбирани неки од становника Украјине током информационо-психолошког рата, ми смо јединствен православни народ који је три века живео у једној држави, заједно доживео све туге и радости, остварио велике подвиге. Не тако давно, рат између нас је могао изгледати као ужасна, ноћна мора. Можда наши «Истински хришћани»,  који наступају против  рата, верују да се данашња украјинска држава не може сматрати злом које се, како је тврдио Иван Иљин, хришћанин мора зауставити силом?

Недавно је један православни публициста написао да «ми припадамо долазећем Царству љубави и мира». А ово што се данас дешава у Украјини, аутор пореди са борбама гладијатора, који су се некада окупљали да виде како се људи међусобно убијају. Истичући да су се хришћани одувек гнушали оваквих крвавих спектакла, аутор поново упоређује специјалну операцију са крвавим такмичењима и покушава да нас убеди да се одвратимо од страшног спектакла, да ово није крвава фудбалска утакмица и да немамо право да навијамо за било који тим. Прво, поређење са гладијаторским борбама онога што се дешава у Украјини, по мом мишљењу, је богохулно. Наши момци се ту боре и дају своје животе не за забаву јавности, жедне крвавих спектакла. Боре се против нацизма, узимајући оружје да од жуте куге заштите своју домовину и свој народ. Знајте, они штите и оне који су из неког разлога сигурни да већ припадају царству љубави и мира.

И друго, коме пада на памет да упореди рат са «крвавом фудбалском утакмицом»? Рат није игра, ту си или са својом Отаџбином и народом, или издајник. У овом случају  равнодушност не сведочи о непрестаном боравку вашег  ума у царству љубави и мира. За оне «Праве хришћане», који још увек не верују да бандеровска украјинска држава није зло које прети нашој отаџбини, да подсетим, позиви  да се уништи „проклета Московија“, које смо редовно чули од украјинских политичара различитих нивоа, није глас маргиналних личности.

Мржња према Русији и Русима била је основа државне политике «незалежне», коју су методички припремали за рат са Русијом. Спремали  не последњих осам година, него све три деценије, почев од 1991. године.

Због тога је од стране Запада у Кијеву 2014. извршен државни удар. Сетите се како је Мајдан, беснећи скакао, уз повике «Москаљаку на гиљаку!  московљане на ножеве!». То су биле пароле тзв. «револуција гидности» (достојанства). Можете ли да замислите да је у некој земљи, током револуције или државног удара, било позива да се убијају и кољу становници суседне државе? Истина, у то време није постојала не само специјална операција, већ је Крим припао Украјини.

Постављам питање онима који се изјашњавају да их не занима тако «прљави посао» као што је политика. Зар заиста не разумете да је садашња украјинска држава створана као Анти-Русија и да је уништење Русије прогласила својим циљем и главним задатком? Зар заиста нисте чули изјаве кијевских политичара да Украјина може постојати и остварити просперитет тек након што буде уништено „Московско царство” које је вековима угњетавало «Виљну европску државу»?

Па, рецимо, пре почетка специјалне операције, они заиста нису ништа знали, јер су им умови бивали у небеским сферама. Али данас, позивајући на мир, запитајте се да ли је неонацистички режим у Кијеву зло које је неопходно заустављати?

Ајхманови наследници сањају да истребе руску децу

Данас чујемо позиве из Украјине да се убију сви Руси, укључујући жене и децу. Уз то не од неких директних нациста, којих, како су нас  убеђивали, тамо нема, већ и од високих функционера, од новинара, па чак и од гламурних блогера. Цитирајући организатора масовног истребљења Јевреја током Другог светског рата Адолфа Ајхмана, украјински новинар-фанатик  је рекао да ће чинити исто. Послушајте, шта каже овај нечовек, појављујући се на екрану на позадини портрета нацистичког џелата Ајхмана: «Дозволићу себи да цитирам Адолфа Ајхмана: «Да бисте уништили нацију, морате прво убијате њихову децу. Јер убијајући њихове очеве, постижете  само то, да ће они одрасти и осветити се. Убиством  деце, она никада неће одрасти, а нација ће нестати». Оружане снаге Украјине не могу уништавати руску децу, пошто је то забрањено правилима рата, конвенцијама, укљ. женевску. Али,  ја нисам у Оружаним снагама. Ако будем имао прилику да се обрачунам са Русима, ја ћу то обавезно урадити. Ја ћу се придржавати Ајхманове доктрине, учинићу све да ни ви ни ваша деца никада неби живеи на овој земљи… Треба нам победа. Ако то значи поклати све ваше породице, ја ћу бити један од првих који ће то учинити. Слава нацији! Надамо се да таква нација као што су Русија и Руси никада више неће остати на овој земљи».

И то се мирно приказује на званичној украјинској телевизији, у ефиру информативног канала „Украјина 24“. И нико се у Кијеву не узбуђује. Штавише, водитељ програма Јевгениј Кисељев (сећате ли се НТВ-а из 90-их? Последњих година, овај лик и, популаран у истим 90-им, Савик Шустер, били су украјинске телевизијске звезде) са разумевањем и саосећањем климају главом, слушајући овог гламурног фанатика . И кад би само поједини гламурозан новинар, оштећен умом, сањао да убија руску децу. Следи и изјава шефа пограничне службе Украјине Дејнеко. Високопостављени украјински војни представник, обраћајући се руској војсци, обећава да ће убијати њихове жене и децу: «Сада ћу цео остатак живота посветити освети. Обећавам: сви који су у овоме учествовали, биће убијени. Биће побијене њихове жене, деца, родитељи, браћа, сестре. Сви!  Ми ћемо побити све. Целу вашу крвну линију. Нећемо да  оставимо ни помена да су такви уроди некада живели. Одбројавање је почело. Чекајте, долазимо по вас.“

Шеф неонацистичког пројекта «Мобилна болница» Генадиј Друженко је на телевизији позвао украјинске лекаре из мобилних медицинских центара да унаказе, сакате и муче руске рањенике и заробљенике. Са осмехом је рекао, да је подчињеним лекарима већ дао такав налог. И Наталија Мосијчук, позната ТВ водитељка ТВ канала 1+1 у Украјини, запретила је насиљем руским женама, «посебно супругама пилота и девојкама које су се удавале за пилоте»: «Ви се морате бојати и разумети,  наша украјинска освета наћи ће вас, пре или касније, и у одмаралиштима у Египту и Турској».

Ето, то су потпуно искрена убеђења канибалистичке нацистичке руље, а не некаквих емоцијативних падова. И нико од званичника у Кијеву није се оградио од сличних изјава.

А недавно су бендеровска  влада и сам Зеленски најавили да се у односу на ратне заробљенике неће придржавати Женевске конвенције, пружати им медицинску негу и хранити. Ипак су забранили својим војницима… мислите, да муче и убијају затворенике? Не, објавити такве видео на Интернету.

Опростите ми што сам одвраћао пажњу «Правих хришћана»  од мисли о Богу помињањем „прљаве политике“. И заиста, зашто да знате да су укронаци погодили центар Доњецка ракетом «Точка-У» са касетном муницијом и колико  је цивила тамо погинуло. Знајући унапред за планирани удар на град, „Мајке Донбаса“ су преко свог сајта, креираног у Украјини, позвале жене Доњецка, супруге и мајке милиције да у то време дођу пред  градску управу, где ће наводно сазнати о судбини својих најмилијих, о томе где се боре, да би се што више људи окупило на тргу током ракетног напада. Срећом, становници Доњецка нису насели на ову пропаганду, нико није дошао. Ракета су оборили на приласку, тако да је радио само део ракете. Ипак, 26 цивила је погинуло, а скоро исти број је тешко повређен. Намера украјинских казнитеља била је јасна: да убију што више жена и мајки бранилаца Донбаса. Можда не морате да знате ни за крваву провокацију у Бучи, о удару «Точка-У» по Краматорску, где су на станичном перону окупили цивили, наводно ради евакуације. Да би их пореметили и узменирили.

Данас је сваком нормалном човеку очигледна терористичка природа нацистичке државе створене у Украјини. Оружане снаге Украјине узимају за таоце цивилно становништво украјинских градова, кријући се иза леђа жена, деце и стараца. Постављајући своје МЛРС, артиљерију и тенкове поред вртића и болница, између стамбених  зграда. Нисте то видели, господо, пацифисти, или једноставно не желите да видите?

Све ове псеудохуманисте бих одвео у Алеју Анђела у Доњецку, натерао их да буду присутни на отварању масовних гробница цивила Донбаса, које су убили укросилни. Провео бих на територије ослобођене од нациста, кроз све тамнице затвора нацбатаљона, са осушеном крвљу на поду и зидовима. Натерао бих вас да гледате видео снимке са заробљених телефона укронаца, на којима су, праћени демонским смехом, фанатици снимали сцене мучења и убистава. Натерао бих вас, хуманистичке пацифисте, да гледате снимке злочина укронациста над ратним заробљеницима. Украјинске друштвене мреже пуне су одушевљених коментара испод сведочења војних злочина. Руска телевизија никада неће приказати ове кадрове да не би повредила гледаоце. Али, натерао бих хуманисте – пацифисте да то погледају.

Да ли вам је, господо, псеудохуманисти, позната судбина хиљада присталица јединства са Русијом, несталих након доласка нациста на власт у Украјини? У Харкову, Дњепропетровску и Одеси су  практично званично радили «ескадрони смрти», обрачунавајући се са противницима кијевског режима. Питајте оне који су успели да преживе после боравка у тамницама СБУ шта се тамо догодило. Заборавили сте спаљене  одесите  на Куликовом пољу 2. маја? Или то онда није узбудило вашу савест, јер је то политика, а свет лежи у злу, зар не? Данас наша војска ослобађа Мариупољ,  били смо сведоци страшне трагедије. Нацисти из батаљона «Азов», и сви тзв. «захистники»  града из састава Оружаних снага Украјине не крију се само иза живог штита, претварајући стотине хиљада становника града у таоце, већ пуцају и на оне који покушавају да се извуку по хуманитарним ходницима које организују руске трупе. Ове приче су језиве. Стрељане су читаве породице које су покушавале да напусте град, не штедећи ни децу. А таквих доказа о зверствима украјинских казнитеља нема на стотине, већ на хиљаде. И како зауставити ово зло које је завладало несрећним људима васпитаним на мржњи према Русији? Подстрек да следимо заповести Јеванђеља? На то ће вам одговорити повицима: „Украјина изнад свега!», «Батька наш Бандера! Смерть ворогам, москаляку на гиляку!». Или се,  «прави хришћани», пацифисти-хуманисти, ово зло може зауставити само вашим молитвама?

Толстојанци против православне цркве

Зашто ви, пацифисти-хуманисти, верујете да боље разумете Јеванђеље од светог блгв. кнеза Александра Невског, Св. Сергија Радоњешког, који је благословио кнеза Димитрија Донског и схимонаха Александра Пересвета и Андреја Осљабју? Или сте бољи од светог адмирала Фјодора Ушакова и руског архангела Александра Суворова? Бољи од патријарха Сергија и Алексија Симанског, који су благосиљали народ за свети рат против фашизма, бољи од патријарха Пимена, који је после боравка у логорима, као млад јеромонах, отишао на фронт, са оружјем у рукама бранио Отаџбину.  Да ли боље разумете дух Јеванђеља исповедника тројице патријарха, браниоца Стаљинграда, архимандрита Кирила Павлова? Нећу цитирати све речи светих отаца Цркве о потреби светог и праведног рата, када су хришћани принуђени да се одупру злу, принуђени да бране светиње Отаџбине и свој народ од беса непријатеља.

Током Великог отаџбинског рата наши стари су се молили за Русију, молили се за победу над непријатељем. Монах Серафим Вирицкиј се хиљаду ноћи молио на камену молећи се за победу руског оружја. Света Блажена Матронушка молила је да јој донесу штапове, којима се молила за наше војнике.   Руска православна црква, сви верници у Русији прикупљали су новац за војну опрему за нашу војску, која се борила против хитлероваца.

Молили су се и они који су били у логорима, православци који су имали највише разлога да мрзе совјетску власт. Сви су се молили за победу наше војске у борби против нацистичке куге.

Свети Атанасије (Сахаров) је саставио молебан за Отаџбину, о томе је у својим беседама говорио Свети Лука Кримски чудотворац: «Само они којима је страно све што је истинито, што је поштено, што врлина и похвала, само непријатељи човечанства могу саосећајно мислити о фашизаму  и очекивати слободу Цркве од Хитлера».

Однос Руске Цркве према Великом отаџбинском рату веома добро се огледа у беседи Светог Луке (Војно-Јасењецког): «Срца нациста и њихових послушника смрде пред Њим (Господом) ђаволском злобом и мизантропијом, а из ужарених срца војника Црвене армије дими тамјан несебичне љубави према Отаџбини и саосећања према браћи, сестрама и деци коју су мучили Немци».

Па зар мучени у тамницама «Азова» и СБУ, погинули током гранатирања, нису наша браћа и сестре?

Све,  који тврди да је то «политика» и сигурани су  да већ бораве у Отаџбини Небеској, да подсетим шта је рекао Свети праведни Јован Кронштатски: «Запамтите да је земаљска Отаџбина са својом Црквом предворје Отаџбине Небеске, зато је волите жарко и спремите душе своје за њу». Нажалост, многи од оних који су сигурни да су већ добили боравак  у Царству Небеском сматрају да не постоје патриотске обавезе према Руској држави. Да ли сте заиста сигурни да се свет држи само на вашим молитвама и вашој праведности, и да рат, оружје, армија, држава не само да не одговарају вашем схватању Јеванђеља, већ су непријатељски расположени према «правој хришћанској љубави»?

«Благословене руке које држе оружје за одбрану других»

Знамо за молитвени подвиг православних свештеника, који су се свесрдно одазвали позиву тада Местоблюстителя, будућег Патријарха Сергија. Хиљаде свештеника и свештеника током Великог отаџбинског рата, исто као и током векова, данима и ноћима су се молили за победу руског оружја. А многи од њих су невино страдали у годинама прогона Цркве, прошли затворе, прогонства, логоре. Притом,  мало људи зна да су руски свештеници тих година бранили своју Отаџбину не само молитвом, већ узимањем оружја. «Зар није свештенику забрањено да узме оружје у руке», питаће нас ревнитељи строгог поштовања свих канона. Сваког, ко нам замера што смо заборавили заповест „Не убиј“, подсетимо како је Св. Сергије не само благословио кнеза Димитрија да брани руску земљу од Мамаја, већ је и монахе Александра Пересвета и Андреја Осљабју обукао у велику схиму и благословио своја два монаха да, заједно са војском кнеза Димитрија, оду на Куликово поље и ратују са непријатељем. Тим благословом игуман земље Руске је показао да је војнички подвиг двојице монаха манастира Пресвете Тројице, који су пре пострига били искусни и славни витезови, изједначен са чисто молитвеним подвигом који су вршили монаси обучени у великој схими. Млади јеромонах Пимен Извеков, који је пре рата прошао кроз логоре, борио се на фронту током Великог отаџбинског рата као официр наше војске. Дубоки духовни смисао видимо у томе што се будући Његова Светост Патријарх Пимен, попут Светитеља Александра Пересвета и Андреја Осљабије, узео за оружје када се одлучивала о судбини Отаџбине, о судбини руског народа, делио је судбину своје генерације која је бранила руску земљу од инвазија окрутног и немилосрдног непријатеља,. Ми знамо да су стотине свештеника, који су били у логорима, затворима и избеглиштву, укључујући и оне који су успели да се врате на слободу до 1941. године, били позвани у активну војску.

Заједно са свим народом, свештеници и монаси су у ратним годинама служили Богу и Отаџбини, како при Престолу Божијем, тако и у војничким шињелима, штитећи Отаџбину са оружјем у рукама. Није се само јеромонах Пимен Извеков, будући Патријарх московски и целе Русије, борио на фронту. Архимандрит, будући архиепископ Леонид Лобачов, који је позван у војску, такође се борио са непријатељем: од 1942. године учествовао је у биткама као обичан артиљерац. Гардијски старешина Лобачов за војничку храброст је одликован орденом Црвене звезде, медаљама  «За храброст», «За војне заслуге», «За одбрану Москве», «За одбрану Стаљинграда», «За заузимање Будимпеште», «За заузимање Беча», «За победу над Немачком». То јест, ратне награде сведоче о храбрости свештеника који је бранио Москву, борио се у Стаљингграду, заузео Будимпешту и Беч! На фронту се храбро борио и будући митрополит Алексије Коноплев, који у то време још није био духовник. Виктор Александрович Конопљев је био псалмопојац у Покровској цркви у граду Павловску, Вороњешке области. Борио се храбро,  рањаван. Одликован многим војним одликовањима. Фронтовник, борбени официр Црвене армије је и архиепископ Казански и Маријски Михаил Воскресенски. Официр царске војске, учесник Првог светског рата.

И колико је фронтовских војника примило свети чин и почели да служе на престолу Божијем! Има их на хиљаде. Размишљам о двојици великих светитеља вере, о фронтовцима који су храбро бранили своју отаџбину у годинама Великог Отаџбинског рата, архимандриту Алипију Воронову и исповеднику тројице Патријараха, сверуском исповеднику, великом старцу Кирилу Павлову, браниоцу Стаљинграда, које знају сви православни у Русији. Протојереј Николај Кравченко прича како се велики старац, архимандрит Кирил Павлов, односио према војној служби. Гардијски мајор Кравченко прошао је први Чеченски од почетка до краја, као снајпериста извиђачке чете Ваздушно-десантних снага. Отац Николај Кравченко је пре хиротоније био познати снајпериста са позивним знаком «Снајпер-Чукча», чија је борбена вештина и храброст спасила животе многих, многих младих дечака, који су се борили против међународног тероризма на Кавказу, спасавајући Русију од распада и распарчавања. Отац Николај прича како је у Тројице-Сергијевој лаври, као активни официр, упознао старца Кирила: Одједном ме упита:

– Ти си војник? Имаш ли оружје?

– Не.

– Па, хвала Богу, идемо.

Идем за њим.

Стигли смо у храм Тројице.

– Да сада имамо оружје, благословио бих, прочитао бих молитву на оружју. А пошто немамо, онда дај руке.

Дајем му руке. Помазао ми је руке и рекао:

– «Блажене су руке које држе оружје за заштиту других људи. Погледај, шта каже Јеванђеље:  «Не вређај никога, буди задовољни својом платом“.

– Слава Богу,  – одговарам.

Отац Николај Кравченко прича како га је старац наговорио да постане свештеник: „Старац Кирил ми је дао упут за свештенство. У почетку сам се опирао. Нисам се уопште сматрао достојним да будем свештеник! А отац Кирил ми каже: «Знаш ли колико нас је у Лавру дошло из рата 1946. године? Око две хиљаде!  Да ли  смо сви такви били грешници, шта ли, да није требало да дођемо овде? Рат, када браниш Отаџбину, – то је  жртвени подвиг. На крају крајева, половина наших светаца су – ратници». Али официр специјалац се није представљао као свештеник. Отац Кирил једном каже:

– «Ти размисли! Сећаш ли се својих погинулих момака?

– Наравно, памтим свако лице. То се не заборавља“.

– А сад ми реци: ко ће се за њих молити?

– Па рођаци – за једног, за двоје.

– А ко ће за све? А о здрављу, да други не погину, ко ће да се моли? Ето, ти постани свештеник и моли се!”

Руска православна црква је кроз сву историју благосиљала војнике који су устали у одбрану Отаџбине. И  22. јуна 1941. године упућиван је апел архијереја Патријаршијског престола Сергија (Страгородског) «Пастирима и верницима Православне Цркве Христове». Руска црква се устима будућег патријарха Сергија обратила православним хришћанима:  «Наша православна црква увек је делила судбину народа. Заједно са њим носила је искушења, тешила се његовим успесима. Она ни сада неће оставити свој народ. Она благословом небеским благосиља предстојећи свенародни подвиг…

… Ако некоме, онда смо ми ти који треба да се сећамо заповести Христове:  «Не постоји већа љубав, него кад положиш душу своју за другове своје» … Црква Христова благосиља све православне да заштити свете границе наше отаџбине. Господ ће нам даровати победу».

Данас су пацифисти на страни нациста

Зар се данас заиста ради о заштити Отаџбине, питају пацифисти-псеудохуманисти? У вашим изјавама да је Русија покренула рат, или искрена неспремност да се разуме шта се дешава у Украјини и свету, или мржња руских либерала према сопственој земљи и сопственом народу. Од Украјине су створили НАТО упориште за рат са Русијом. Америчке поморске базе биле су изграђене у Очакову, а британска у Бердјанску. Војна инфраструктура НАТО-а у Украјини је исто као пиштољ у чело Русије. Зар НАТОвске ракете у близини Харкова не представљају претњу постојања Русије? У биолабораторијама у Украјини, под руководством Пентагона, развијано је генетско биолошко оружје за уништавање руса. За разлику од «Правих хришћана које не занима прљава политика», многи од нас су, више од годину дана, свесни ове страшне претње, о томе како је ФСБ спречавала прикупљање генетског материјала на територији Русије од стране разних западних фирми.

Да ли разумете, господо пацифисти, да би и без пријема Украјине у НАТО, треће земље, на пример, Британија, могле да се договоре са Кијевом о размештању свог нуклеарног наоружања у Украјини? Да ли разумете шта значе изјаве званичника кијевског нацистичког режима да се ракетни системи средњег домета развијају ради удара на Москву? А шта је са званичном изјавом Зеленског да ће Украјина повратити статус нуклеарне државе? Или још увек сумњате да је полулуди кијевски режим способан да употреби ово оружје? Данас, повлачећи се под налетом армија народних република Донбаса, укрозлочинци, «захистники» покушавају да униште све до чега могу да дођу. Вермахт се на потпуно исти начин понашао на овој земљи када су протеривани из Украјине. Али, за Немце је то била страна земља. Укронацима је, по свему судећи, туђа и Украјина, а они који не величају Бандеру, по њиховом мишљењу, не заслужују да живе на тој земљи. Можете ли замислити шта би они радили на нашој земљи, ако их оставиш на миру и  даш им на вољу?

Ко може и да замисли ниво одговорности државне власти Русије и Владимира Путина лично, за могуће последице по нашу земљу и народ због деловања кијевске хунте, избезумљене мржњом према Русији, и њихових западних господара, који су Русији објавили тотални рат? Ако ово не разумете, господо пацифисти, које право имате да причате о одлукама државне власти, да вичете «не рату»? Одакле толика гордост и невино лицемерно самозадовољство, господо, који сте под изговором пацифизма постали браниоци украјинских терориста? Данас ваш позив «заустави рат» значи прекинути специјалну операцију за демилитаризацију, тј. уништење  војне претње која извире из Украјине и, последично,  позивате на победу нацистичке хунте. Зауставити специјалну операцију без докрајчења нацистичког олоша и без извађених војних чељусти кијевском режиму, не значи окончање рата са Четвртим рајхом. Само ће се овај неизбежни и врло брзи рат великих размера са колективним Западом на територији Украјине водити у много тежим условима за Русију и крви ће бити проливено на десетине, стотине пута више. Захтевајући да се специјална операција заустави, пацифисти су заправо нашли  на страни нациста.

Фанатици сакате дечје душе отровом мржње

Бандеровска Украјина је држава настала на канибалистичкој идеологији фанатичних џелата из УПА-ОУН. То је идеологија мржње према суседима, «жидви, москалям, ляхам», које треба убијати, јер ће Украјина бити срећна тек када «изгину врашчићи». Држава, у којој се од вртића несрећној деци усађује мржња према Русији и Русима, објашњавајући,  да ће њихова родна Украјина постати срећна и просперитетна земља када уништи проклету Московију, где се родитељи радују, снимајући на видео како њихова ћерка, дете предшколског узраста, машући ножем виче,  да ће «клати русњу». «Истински  хришћани», разумете ли како мржња из детињства сакати душе те деце? Или  васпитани на гневу и мржњи према Русији и Русима, углавном, иста су наша руска деца као и ваша? Ми смо заиста један народ, пре само 30 година у пионирским лагерима Совјетског Савеза, дечаци и девојчице из Кијева и Москве, са Урала и Сибира, Полтаве и Чернигова играли су заједно, бавили се спортом, певали исте песме. А онда су се дописивали, често одржавајући пријатељство из детињства. А данас избезумљени родитељи, напумпани дивљачком бандеровском идеологијом, уче своју децу да мрзе „проклете Московљане“, рођену браћу. Да ли разумете да је дете, васпитано на мржњи према „Русњи“, скачући уз повике «Московљани на Гиљак, Московљане под ножеве», већ ненормална особа, са осакаћеном психом мржње?

Рат је веома застрашујућа ствар. Но, сви светитељи су говорили да Господ допушта ратове када разни греси, пре свега мржња и гнев, испуњавају срца људи. Руски филозоф Николај Александрович Берђајев, размишљајући о рату на почетку 20. века, износи занимљиве мисли и аргументе: «Јеванђеље каже да се више треба бојати оних који убијају душу, него оних који убијају тело. Физичка смрт није ништа мање страшна од духовне смрти. А и пре рата, у мирном животу, убијале су се људске душе, гасио се људски дух, и то је толико било познато, да су чак и престали да примећују страхоту овог убиства«. Ослобађајући Украјину од нацистичке куге, наши момци се боре и за душе оне мале деце која су била под влашћу проповедника сатанистичке религије мржње.

«У току је света и праведна борба, није бој ради славе, него ради живота на земљи«

Да ли разумете, господо, православни пацифисти, да имате прилику да одете у цркве и молите се само захваљујући томе,  што момци који бране Русију знају да «постоји таква професија – одбрана Отаџбине«? Питајте православне србе о судбини најстаријих хришћанских светиња у Европи, на Косову. НАТО је 78 дана бомбардовао Србију, да би ту, за србе  свету земљу, Косово и Метохије предао албанским терористима и албанској наркомафији.  Питајте како су монахиње могле да се моле у древном манастиру у Маалулију у Сирији под влашћу терориста из ИСИС-а, забрањеног у Русији. Заинтересујтте се за судбину бискупа, ког су терористи киднаповали у Сирији. Можда ћете сазнати о дивљачким погубљењима,  од стране ИСИС-а, сиријских хришћана и муслимана,  који не деле ставове ових дивљака? Ко и на који начин може да заустави ово зло које је побегло из пакла? Ми, не мање од «Правих хришћана«  пацифиста, разумемо да је рат страшно зло. А цела Русија је сломљена срца због наших момака који гину у борбама, због велике туге њихових сродника, коју само Господ и Пречиста Мајка Његова могу утешити, због страдања и погибије цивила. Истину вере и љубави не потврђују побожни говори, већ човекова способност да се жртвује за Христа, за Отаџбину, за људе. Све остало може се испоставити само као претензија на неку врсту духовности. А најозбиљнији тест се дешава у рату, током непријатељстава. У рату се испољавају сви истински квалитети човека. Наши момци, који се данас боре против нациста у Украјини, испуњавају главну заповест љубави, од које нема веће – да дате живот, „душу за своје другове“. «Не постоји ништа драгоценије од људског живота«, често чујемо од псеудохуманиста. Али, из Јеванђеља знамо да је бесмртна душа драгоценија.  Постоје више вредности, за које се дају животи. Бранећи те  највише вредности, дајући своје душе, прелазе у Живот Вечни. Наши млади момци, унуци и праунуци војника који су победили црну кугу 45-те године, сада се боре за будућност деце која живе у Украјини. За то, да нацистичка руља не осакати мржњом душе ових малих људи. Ово је наставак Светог рата са нацизмом. И данас имамо право да поновимо речи велике песме «Священная война»:

Као два различита пола

Непријатељи смо у свему:

Боримо се за светлост и мир

Они – за царство таме.

Ми ћемо обавезно говорити о нашим великим светитељима вере, фронтовцима који су бранили Отаџбину током Великог отаџбинског рата, архимандриту Алипију Воронову и исповеднику тројице патријарха, сверуском исповеднику, великом старцу Кирилу Павлову,  заштитнику Стаљинграда. Они се заједно са нашим ратницима боре против зла, стоје код Престола Божијег и моле се Господу и Царици Небеској за своју вољену земаљску Отаџбину и родни народ.

Окренимо се и ми нашим светитељима:

„Саборе руских светитеља, војско Божанствена,

молите се Господу за своју земаљску отаџбину и за оне који вас с љубављу поштују“.

Руководилац информативно-аналитичког центра јавне организације

„Московски суворовци“  Виктор Саулкин

Извор:  https://www.mccvu.ru/news/moskovskie-suvorovtsy/sekta-patsifistov-na-storone-natsistov/#title

Превод  и обрада  – Андрей Волков, Симферополь

Прочитајте ЈОШ:

Закасњело извињење

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: