Сећање на жртве холокауста – 27. јануар

Међународни дан сећања на холокауст обележава се – 27. јануара, у знак сећања на датум када је 1945. совјетска (Руска) Црвена армија ослободила нацистички концентрациони логор Аушвиц (најзлогласнији логор смрти у поробљеној Европи). Одлуку да се 27. јануара обележава Међународни дан сећања на холокауст, донела је Генерална скупштина Уједињених нација  1. новембра  2005. године.

Други светски рат однео је преко шест милиона недужних жртава – припадника јеврејског народа који се нашао на мети систематског истребљења од стране нацистичке Немачке и других марионетских држава као што је и Независна Држава Хрватска (НДХ).

Поред Јевреја и Срби су у великој мери били жртве нацистичких злочина.

Аушвиц, Треблинка, Матхаузен, Дахау, Мајданек, Јасеновац, Старо Сајмиште, Јајинци, само су нека од масовних стратишта невиних жртава током Другог светског рата.

Сећање на жртве холокауста опомена свима у свету. „Аушвиц, Јасеновац и остали логори, симбол су смрти и опомена да те злочине никада не смемо заборавити. Данас се сећамо свих жртава нацистичког прогона и солидаришемо са народима који негују толеранцију, мир и поштују различитости“.

Холокауст је име за систематски државни прогон и геноцид над различитим етничким, верским и политичким групама људи током Другог светског рата од стране Нацистичке Немачке и њених сарадника.

Потреба да се стално подсећа на све страхоте холокауста, као и да се као неистине одбаце све тврдње које негирају њихов карактер и обим страдања,актуелна је у свим демократским државама.

Потреба сазнавања чињеница, њиховог усвајања и промишљања страховитих последица холокауста допринеће да се и у Србији, као и у другим демократским државама, масовно страдање Јевреја и Срба у Другом светском рату и у будућности сагледава као оно што по свом карактеру и обиму јесте – један од највећих злочина против човечанства у светској историји.

Од 2009. године Република Србија има статус придруженог члана у међународној Радној групи за међународну сарадњу у области образовања, сећања и истраживања Холокауста.

Аушвиц

Аушвиц је био највећи нацистички концентрациони логор. Налазио се у јужној Пољској, 50 км западно од Кракова и 186 км од Варшаве. Име је добио од по оближњем селу Освјенћим (Аушвиц на немачком). Након немачке окупације Пољске септембра 1939, Освјенћим је постао део Немачке и име му је промењено у Аушвиц.

Комадант логора Рудолф Хес је на Нирнбершком процесу сведочио да је до 2,5 милиона људи умрло у Аушвицу. Међу страдалима је и 19.000 Рома који су убијени у јулу 1944, и око 83.000 Пољака. Већина жртава је убијено у гасним коморама користећи гас Циклон-Б. Други разлози су били системско изгладњивање, присилан рад, недостатак медицинске неге, појединачна погубљења и медицински експерименти.  У Аушвиц су допремани логораши из свих делова Европе у свакодневним конвојима. Логораши су дељени у три групе. Прва група је отпремана одмах у гасне коморе, где су дневно убијали 20.000 људи, друга група је кориштена као бесплатна радна снага у фабрикама, а трећа група, коју су чинили близанци, људи са прирођеним аномалијама и здраве младе жене подвргавана је медицинским експериментима од стране вође нацистичког медицинског тима др Јозефа Менгелеа, познатог као „анђео смрти“. Логор је обезбеђивало 6.000 припадника СС (одреди мртвачких глава).

27 јануара 1945. године војници „Црвене армије“( Руси ) ушли су у комплекс логора Аушвиц, гдје су затекли 7.500 изгладњелих и болесних на смрт заточеника. У историји људског рода Аушвиц – логор смрти остаће као симбол највећег људског страдања нововековне цивилизације.

Јасеновац

Јасеновац, највећи концентрациони логор за истребљење људи на територији Хрватске. Јасеновац је заправо чинио комплекс од неколико подлогора, у непосредној близини, на обали реке Саве, око 100 км јужно од Загреба. Логор за жене, Стара Градишка, који се налазио мало даље, такође је припадао овом комплексу.

Јасеновац је основан у августу 1941, а био је расформиран тек у априлу 1945. Стварање самог логора, управљање и надзор над њим били су поверени III одељењу Усташке народне службе, на челу са Вјекославом (Максом) Лубурићем, који је лично одговарао за све што се тамо догађало. Више од 700,000 људи побијено је у Јасеновцу, углавном Срба, Јевреја, Рома и противника усташког режима. Број јеврејских жртава креће се између 20,000 и 25,000, од којих је већина побијена до августа 1942., када је отпочела депортација хрватских Јевреја у Аушвиц, ради истребљења.

Од 700,000 до 1.000.000 људи побијено је у Јасеновцу, углавном Срба. Ни данас се не зна тачан број… ко је за то крив? Свакако ми СРБИ!

Јевреје су у Јасеновац слали из свих крајева Хрватске (и Босне и Херцеговине.), из Загреба, Сарајева и осталих градова и варошица. Већина је убијена одмах по доласку, на неком од стратишта близу логора: Гранику, Градини и другим местима. Они који су остављени у животу били су углавном или високо образовани професионалци или занатлије чије им је знање и умеће било потребно (лекари, фармацеути, електричари, обућари, златари итд.) и радили су у радионицама и фабрикама у Јасеновцу. Животни услови у логору били су крајње сурови: оскудна, слаба храна, бедан смештај, изузетно оштра дисциплина и невероватно окрутно понашање усташких чувара. Услови су се побољшавали једино током кратких периода, у време посета делегација, као што су биле посете делегације новинара у фебруару 1942. и Црвеног Крста у јуну 1944.

Затворенике и све оне који су завршили у Јасеновцу, усташе клале посебно обликованим ножевима (СРБОСЕК) или су их убијале секирама, маљевима и чекићима; бивали су такође и стрељани или вешани по дрвећу или бандерама. Неки су живи спаљивани у усијаним пећима, кувани у казанима или дављени у реци Сави. Овде су коришћени најразноврснији облици мучења – металним предметима чупали су нокте на рукама и ногама, људе су ослепљивали забијајући им игле у очи, месо су им кидали а затим солили. Такође су људе живе драли, одсецали им носеве, уши и језике секачима за жицу, и шила им забадали у срце.

Ћерке су силовали пред очима мајки, а синове мучили пред очима њихових очева. Просто речено – у концлогорима у Јасеновцу и Старој Градишки усташе су превазишли све оно што чак ни најболеснији ум није могао да замисли и спроведе, по питању бруталности са којом су људи убијани.

Људи у Јасеновцу више нису ни били људска бића већ објекти подесни за иживљавање сваког усташког хира. За спољашњи свет, Јасеновац је представљан као радни логор. Усташка пропаганда покушавала је да представи концентрационе логоре и свом народу и свету, као места корисног рада и побољшања. Након савезничких бомбардовања логора у марту и априлу 1945. године, у којима су уништени многи објекти унутар логора, Вјекослав Макс Лубурић, заповедник Усташке одбране, наредио је да се ликвидирају сви заточеници, а логор и место Јасеновац до темеља сруши и спали, како би се прикрили сви трагови злочина.

Последња група жена ликвидирана је у предвечерје 21. априла, а 22. априла део последњих мушких заточеника одлучио се на покушај пробоја из логора. Од њих 600 пробој је преживело 107 заточеника. Исти дан, само неколико сати касније, започео је и пробој заточеника из Кожаре. Од њих 176 спасило их се само 11.

Приредио – Ђорђе Бојанић

Извор: srpskaistorija

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: