Сећање на славног редитеља: Роман „Плач мачке божије“ посвећен Горану Паскаљевићу

Ако би се искрене емоције потпуно потиснуле са филмског платна, нестала би и филмска уметност. (…) Срећан сам што људи у мојим филмовима виде хуманост – говорио је прослављени редитељ Горан Паскаљевић (22. 4. 1947. – 25. 9. 2020).

Да нас није физички напустио, тог кобног 25. септембра прошле године, сада би вероватно радио ако не и урадио филм који је желео и планирао „Мачији плач“, а на данашњи дан био би његов рођендан…

А сутра ће, у издању „Службеног гласника“ из штампе изаћи роман о њему „Плач мачке божије“ Ђорђа Сибиновића, књижевника и редитељевог дугогодишњег пријатеља, који је потписивао и сценарио за неснимљени филм.

Говорећи о књизи, Петар Арбутина из „Службеног гласника“, између осталог, каже: „Тамо где живот престаје почиње илузија, филм и уметнички објективизована жеља да све буде лепше и шареније. На том путу се загуби и истина, постане неважна, жеља да се ствари виде лепше, немоћ и страх од сусрета с болом, потисне је далеко у заборав, у несвесно. Али шта ако стварност постане већа од тог стереотипа, шта ако истина неће да се повуче, а бол постаје све већи и стварнији? Тада, као у овој књизи, живот направи другачију филмску поделу у којој се стварно живи и умире, без срећног краја и сетних погледа у сумрак док одјавна шпица полако цури. Ђорђе Сибиновић је написао књигу о пријатељству и просторима где се оно најбоље види. То су она места где волимо блиске људе упркос и у инат свему и где неминовно постајемо део туђег бола и несреће. Не постоје туђе среће и туђе туге, постоји само један живот у коме се све дешава у истој равни и истој судбини. Ако затворимо очи, нећемо видети, али ћемо бити виђени. Ово је роман о људима који гледају у таму јер више не верују светлу. О вери која се супротставља Божијим законима, не због побуне, већ због снаге љубави. Зато је живот најузвишеније стварање и зато је свака магија која слика и говори другачије – лаж“.