Сећање на Горана Паскаљевића – човек који је умео да воли

Освануло је јутро окупано неком тужном кишом у фестивалском Сан Себастијану, где је вест о изненадној смрти славног српског редитеља Горана Паскаљевића примљена с неверицом. Овде је он био радо виђен гост, у легендарном хотелу „Марија Кристина” чекала га је увек његова соба, овде је публика овацијама дочекивала и испраћала његове филмове, а не тако давно управо му је овде нобеловац Марио Варгас Љоса, као председник жирија фестивала, уручио награду за филм „Сан зимске ноћи”.

Горана, нашег сценаристу, редитеља и продуцента, аутора 18 дугометражних играних филмова – од „Чувара плаже у зимском периоду” (1976) до овог последњег „Упркос магли” (2019), познавао је, ценио и волео филмски свет, филмски професионалци и критичари. И публика, и то не само она у Европи већ и она која се протеже од Јужне Кореје и Индије, преко северне Африке (Мароко, Египат) до Латинске и Северне Америке. И зато не чуди што су друштвене мреже пуне дирљивих речи опраштања с њим. Личних порука, заједничких фотографија снимљених у Аргентини, Немачкој, Грчкој, Француској, Шпанији, Гои и Пунеу, Бусану, Карловим Варима, Маракешу, Србији…

Горан Паскаљевић је био човек који је умео да воли. И умео је да буде вољен, и од стране блиских пријатеља, својих синова и од стране анонимних гледалаца о којима је увек мислио и с којима је с пуно узбуђења кретао на заједничка емотивна филмска путовања. Све његове филмове највише је красило управо то – емоција. Она која се препознаје на великом платну на којем се приказује његов филм. Емоција се с тог платна постепено прелива на гледалиште које постаје свесно да су Паскаљевићеви јунаци и ситуације у којима се налазе толико овоземаљски, људски и толико слични самом филмском гледаоцу и његовом окружењу да се поистовећивање рађа тако природно. И зато су људи волели и воле његове филмове: „Чувар плаже у зимском периоду”, „Пас који је волео возове”, „Земаљски дани теку”, „Посебан третман”, „Сутон”, „Варљиво лето ’68”, „Анђео чувар”, „Време чуда”, „Танго аргентино”, „Туђа Америка”, „Буре барута”, „Како је Хари постао дрво”, „Сан зимске ноћи”, „Оптимисти”, „Медени месец”, „Кад сване дан”, „Земља богова” и „Упркос магли”. Снимао их је у Србији, Хрватској, Америци, Италији, Ирској, чак и на обронцима Хималаја, јер му је његова енергија и страст према филму давала крила да стигне и тамо где је тешко стићи.

Незабораван је био генерацијски сусрет припадника прашке школе на јубиларном 60. Пулском фестивалу, на тераси хотела „Хистрија” уз пуно смеха и шале седели су: Лордан Зафрановић, Горан Марковић, Срђан Карановић, Рајко Грлић и Дон Паскаљоне – како је Паскаљевића, као најуспешнијег међу њима, назвао Зафрановић. По броју филмова, међународних награда, позитивних филмских критика, иностраних земаља које су радо учествовале у копродукцији његових филмова, Горан Паскаљевић их је све надмашио и Зафрановић му је на томе честитао. Паскаљевић је био уметник чија каријера је трајала 50 година и чије дело обухвата 18 играних и 30 документарних и кратких филмова и 32 престижне међународне награде. Међу њима је солунски „Златни Александар” за животно дело и монографија коју су приредили Грци, у којој су своје критичарске прилоге дали и Ден Фајнару, Дебора Јанг, Рон Холовеј, Клаус Едер, Ђорђо Госети, Димитрис Еипидес и Димитрис Керкинос, Пјер-Енри Делоа и потписница овог сећања, чији је прилог био критика филма „Варљиво лето ’68”.

Оно што је заједничко у свим тим написима о његовом делу јесте то да је Паскаљевић препознат као велики хуманиста, да је у његовим филмовима политика увек била у фону малих људских прича које осликавају време и људе у Југославији и Србији, да је његово стваралаштво обележено доследношћу на пољу естетике и идеологије. Горан је био истрајан у једноставности својих прича које искрено и деликатно описују живот и борбу обичних људи који трпе последице историјских догађаја, приморани да се изборе или супротставе невољи. Увек на страни слабих и потлачених он је у својим егзистенцијалистичким драмама, обојеним често и хумором, давао глас својим филмским јунацима које је увек третирао с топлином и емпатијом. Без стереотипа, клишеа, без морализаторских пацки. Пуно нежности према ликовима од којих је ама баш сваки тродимензионалан, пун неугасиве наде за бољим животом.

Оно што Паскаљевићев филмски опус са собом доноси јесте и тај јаки осећај за детаљ, за атмосферу. Он је створио тај себи својствени реалистичко-поетски стил у којем увек има и ироније и црног хумора. Он на критички начин види и приступа животу, увек је био у стању да успешно пренесе своју визију да и тако допринесе међународном разумевању српског друштва и српског народа чијем је кинематографском поднебљу тако страсно припадао.

Горан Паскаљевић нас је својим изненадним, прераним одласком изненадио, ставио у стање шока. Колико јуче у дугим телефонским разговорима причали смо о његовом новом пројекту, о његовом 19. филму, о „Мачјем крику”, који би већ почео да снима да нас корона све заједно није тако брутално зауставила у свим плановима. Са животом на релацији Београд–Париз–Ичићи, уз супругу Кристину као велики ослонац, Горан је развијао ту своју нову овоземаљску филмску причу, као и увек с пуно страсти и енергије. И зато је вест о његовом изненадном одласку тако тешко пала. И породици и пријатељима и свима онима који су га волели и поштовали и као филмског аутора и као човека који је умео да воли људе јер му је до људи увек било стало, и који се никада није стидео да покаже нежност…

Политика

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: