Сећање Дејана Станковића на „утакмицу века“ (ВИДЕО)

УЕФА се једног јануарског дана 1998. године у Генту баш лепо нашалила са Балканом. Непуне три године после „Олује“ и краја рата на простору бивше Југославије, на жребу квалификација за ЕУРО 2000 у Белгији и Холандији у истој групи су извучени Југославије и Хрватске.

Судбина је хтела да о проласку на Европско првенство одлучује управо утакмица између СРЈ и Хрватске, одиграна 9. октобра 1999, пре 18 година, на загребачком Максимиру.

„Судбина је уредила да и туга и срећа добију епске размере. Разлог једноставан – било је последње коло, била је утакмица одлуке. Једни ће постати пуковници, други покојници, једни ће на Европско првенство 2000, други ће остати код куће“, подсетио је новинар Предраг Дучић у једном тексту на порталу Моzzаrtsport посвећеном овој култној утакмици. Подсетио је и на сведочење једног фудбалера ког је ова утакмица промовисала у хероја.

„Сећам се Михине реакције када смо извукли Хрвате“, реконструисао је сећање на октобар 1999. најмлађи актер максимирског дуела и стрелац другог гола за Југославију Дејан Станковић у својој аутобиографији.

„Желим да се последња утакмица игра у Загребу“, рекао ми је. „Ало, бре, Ћале, где да идемо у Загреб да нам тамо одлучује?“ „Тамо, тамо, тамо је најслађе“, каже он мени. „Лако је теби тако да причаш, имао си добар биланс за Звездом, али они намлатише Партизан 5:0…“.

Лава национализма куљала је на све стране и две године касније, колико год се сами актери трудили да говоре само и искључиво о фудбалу. Уочи тог првог меча на Маракани Загреб је оптуживао Београд да беспотребно подгрева атмосферу и да се труди да све изађе из спортског контекста. Обрнуто је било уочи реванша на Максимиру…

„Нема утакмице коју не смете да изгубите. И против Малте можете да играте нерешено, можете да изгубите и у полуфиналу Светског првенства од Француске, можете изгубити и у последњим секундама судијске надокнаде против Турске, али једну не смете. Не смете да изгубите од Југославије. Не смете да играте чак ни нерешено, као што се догодило Хрватској 9. октобра 1999. године у Загребу, када 2:2 није било довољно за пласман на Европско првенство“.

Овако је познати загребачки новинар Томислав Жидак писао приликом једног подсећања на тај чувени окршај, од којег се – а то ће вам тешко икада признати – Коцкасти суштински никада неће опоравити, баш као ни од оне Ђорђевићеве тројке у Барселони 1997. Елем, ови Жидаковиредови ни изблиза не могу да дочарају атмосферу те, за Хрвате, најтужније максимирске ноћи. Али да кренемо редом…

Био је то благо забринути глас коментатора ХРТ-а Божа Сушеца, а у позадини, из таме, са свих страна одјекује: „Убиј, убиј, убиј усташу“. Хрвати никада нису крили да су се и те како уплашили за своју сигурност, али исто тако нису ћутали о томе да је сваки од југословенских фудбалера поступио више него другарски. Ухватили су своје ривале за руке и спровели их до тунела. Додуше, о овоме ћемо сазнати тек нешто касније…

Док је трајао тај четрдесетоминутни прекид клицало се и Слободану Милошевићу („Слобо, одлази“) и Фрањи Туђману („Вечерас је наше вече, вечерас се Туђман пече“).

Меч је завршен без голова. Истог момента када је Ким Милтон Нилсен одсвирао крај настала је заглушујућа бука од звиждука. Уз „пратњу“ националистичких песама Баје Малог Книнџе Ватрени су се убрзаним кораком упутили ка свлачионици. Утакмица највишег ризика до тада успешно је приведена крају.

Поједини италијански медији дан касније спекулисали су како је струја намерно искључена како би се сусрет одложио за сутрадан, за када је био заказан велики митинг против режима председника Милошевића. Наводно, циљ југословенских власти „био је да задрже Хрвате још 24 сата у Београду, а да се меч настави у атмосфери општег хаоса“. Коријере дела сера ишао је толико далеко да је писао како је у све то делегат са Исланда Елерт Шрам био добро упућен, па није прекинуо утакмицу после 15 минута паузе, што је по правилима требало да уради, „те је тако пропао паклени план домаћина“.

Онда је дошао и тај дан. Чим је ЈАТ-ов најбољи средњепругаш дотакао „Плесо“, Пикси, Дејо, Мијат, Јокан, Ђука, Саво и друштво схватили су шта је пакао…

„Октобар у Загребу. Они у делиријуму, трансу. Играо сам на милион стадиона, у милион градова, али тако нешто нисам видео. Од аеродрома до хотела на сваких 100 метара полиција, а у граду на 50… Хотел – посебна прича. Њихова државна безедност, наша… На сваком спрату „војска“. Сам одлазак на стадион, осећај страшан, бар мени. Трешти музика, оне њихове патриотске песме, људи хипностисани. На загревању ноге као балвани. Уместо да све буде лакше како минути пролазе, све више осећаш атмосферу. Гори!“, присећао се Станковић у својој књизи „ДеЈАн“.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: