Савременост без историје

Добар дио студентарије, дакле, потврђује недавно спроведена анкета – нема појма ко је Љубо Чупић! Аха, у времену виртуалне хипердоминације и тржишне експанзије, у времену кад се образовање задобија путем документарних емисија које у гео(гро)плану пласира ова или она свјетска ТВ кућа, зашто чуди што млади свијет нема времена да се бакће са прошлошћу, кад она, додуше, у клими овдашњег менталитета искључиво и једино служи политикантској патетизацији и сумњивој родо-срцепарности и то увијек већ у изборним данима, кад дискурс прераста у нешто што бљује само тензију: – Дубровник, деведесетпрве, Милошевић, Црногорци енд Срби, грађани & четници, чији је (наш) Његош, ко су Црнојевићи а ко, пак, Петровићи, шта представља 13. јул и ко то опет дестабилизује нашу у зноју избоксовану сувереност?! Руси или сербијанци или ће прије бити шеф који вам је потписао и овакву каква јесте уручио?!

Е, па, кад већ  није јасно назначено чиме се бави култура, катедра за историју, политика, социологија, и кад све варира између прогноза NVO-a и још којекаквих плаћених и набеђених аналитичара, онда не треба да чуди што младеж боли она ствар за овог или оног историјског лика, у једној одвећ подијељеној стори која нам, још с висока, поручује да само западни тренд требамо запратити, док нам они управо на вјештачки начин програмирају сјећање и држе нас у зони „актуелног“, „информативног“ и „савременог“.  И, да, не знам да новоцрногорци баш држе до онога што су преци сматрали да је со овога, заиста, племенског друштва и то оставили у аманет, прије ће бити да се монтирају према упуствима са стране, према којима постоји само једна историја и само њена револуција, само њен напредак и само њена визија, док је све остало ствар мржње која се јавља између односа паланке и касабе – рекоше опет ови са стране.

Ми више не учимо из историје, сада се усавршавамо у једном времену које је без историје! Тачно, живимо тренутно, инстинктивно и испразно! Ако се култура догађа из прецизног дефинисања историјског хода уз јасно објашњење њеног трага, онда смо најебали, будући да овдје не само да постоје двије званичне историје, већ хиљаду и једна историја испод историје за употребу из нужде. Политичке, дабоме!

На онај начин на који су претходне генерације доживљавале историју и поштено је освјетљавале, то се пренијело и на данашње студенте; чисто сумњам да је Јанко Вукотић био предметом истраживања у бронзано Брозово вријеме. Тек шта се радило од Његоша, то спада у ужас и поменути. Међутим, исфабрикована историја се свети свом народу, а то је понајбоље знао Андрић. Некад Чупићу а некад Крсту, свакако и заувијек у оваквој Црној Гори једном и јединственом Јанку Вукотићу!

Између осталог, историја се екранизује и сабија у мини-серијале који на крајње недаровит и прије свега фасификаторски начин разрађују ово или оно историјско доба, и тек шта су овдашње луде од глумаца у серији о Светом Владимиру истом свецу приредили, у сваком смислу је више од застиђа. Али, посткомунистичка плејада још једном је доказала да јој ништа није свето, зато њени потомци не знају ништа о Црногорским прегнућима, а за то им, другови новоцрногорци, нису криви – Срби! Боље мало обратите пажњу шта вам (божемепрости) Владика Мираш поручује о враћању Крста на Сахат-кули, и ваљда вам буде, напокон, штошта јасније.

(Да, и васпитање је дио који се уграђује у слух за историјско!)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: