Савез Сокола и Савез словенског Соколства

Пише: Саша Недељковић
члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије

Соколска друштва у Краљевини Југославији наставила су свој предратни рад на подстицању пријатељства и узајамности међу словенским народима.

Југословенски соколи су приредили слет у Загребу од 15 до 17. августа 1924. У Загреб је дошло 12.000 сокола из Србије, Војводине, Босне, Црне Горе, Херцеговине, Далмације, Словеније, Хрватске, Међумурја и Истре. Дошли су Чешки и Руски соколи и делегација Пољског соколства. На Другом Југословенском Соколском сабору који је одржан заједно са слетом закључено је оснивање Свесловенског Соколског Савеза. (1)

На челу пољске делегације на сабору био је Адам Замојски. Много тога што је соколство у Југославији закључило употребио је и спровео у пољском соколству. После сабора састали су се представници свих словенских соколских савеза на саветовање и закључили да се обнови Савез словенског Соколства који је због Првог светског рата био разбијен. Ту обнову преузео је Замојски на себе. Обнова савеза извршена је у његовом дому у Варшави 14 и 15 августа 1925. Представници југословенског, чешкословачког, пољског и руског соколства објавили су да је основан Савез словенског Соколства. Од 1925. није било веће приредбе у Југославији а да Замојски није посетио Југославију. Задржавао се радо на Јадрану. (2)

Соколске жупе Сплит, Шибеник-Задар и Сушак-Ријека приредиле су слет соколства на Јадрану у Сплиту јуна 1931. У „Соколском гласнику” истакли су да је било преко 15.000 сокола из Југославије и делегације чехословачког и пољског сокола. Пољске соколе предводио је староста А. Замојски. Одликовао је Мирка Буића, старешину жупе Сплит, због развијања и јачања братских веза Пољака и народа Југославије. У име Пољског соколског савеза предао му је две сребрне плакете, једну за њега, а другу за Соколско друштво Сплит. Сребрне плакете су у иметничком рељефу приказивале Пољску. (3)

На слету у Загребу 1934. присуствовали су представници Словенског Соколства и то: Чехословачког Труларж, Замојски као представник Пољског сокола, Драјлинг као представник Руског сокола, бугарских Јунака Лазов као и чланови управе Савеза Сокола на челу са Ганглом. (4)

У Савезу словенског соколства били су: Чешкословачка обец соколска са 746.878 припадника, Савез Сокола Краљевине Југославије са 356.630 припадника, Савез пољског Соколства са 59.713 припадника, Савез бугарских Јунака са 45.000 припадника и Руско Соколство са око 6.000 припадника. (5)

Савез Сокола Краљевине Југославије наставио је свој рад на подстицању пријатељства и узајамности међу словенским народима. Њихов рад на јачању словенске узајамности био је запажен од чехословачке штампе. „Соколски гласник” из Љубљане пренео је 1935. чланак из листа „Prager Presse” из Прага. У чланку се истицао значај Савеза Сокола: Југословенски Соко је један од најмоћнијих фактора народног и државног јединства, а при томе и једна чврста база узајамне сарадње и братских веза с Чехословацима и нашом Републиком. Свест, да су наше нације егзистентно једна на другу навезане, при чему се намеће узајамна сарадња као… у ниједној другој организацији југословенској није тако дубоко усечена, као у Соколу. Многи чланови познају нас и сви теже за тим да упознају нашу земљу: међу Соколима у провинцији у унутрашњости Шумадије, као и на територију бивше Хабзбуршке Монархије, међу сељацима, говори се о Масарику и Бенешу као о најпопуларнијим државницима властите земље. Међу Соколима, како онима на врху, тако управо и међу онима најширих слојева организације, осећа се одмах као код куће; ту се говори о раду, напретку, дужностима, ту се говори о позитивним вредностима, а најмање о незадовољству и тужакањима, као што иначе бива у другим крајевима. (6)

Масарик, председник Чехословачке, одликовао је др Мирка Буића, старешину Соколске жупе Сплит, официрским редом Белога Лава, у знак признања за заслуге др Буића у раду на промицању словенске узајамности и братства. Одликовање је предао др. Буићу чехословачки конзул у Сплиту Владо Смолчић 3. фебруара 1935. У Соколском дому у Сплиту тим поводом окупили су се бројни чланови и чланице соколског друштва, затим представници соколске жупе Сплит, бан Приморске бановине др Јаблановић, командант места генерал Варјачић, народни посланик и председник Тговачко-индустријске коморе Ј. Дубоковић, … .

Предајући одликовање конзул Смолчић у свом говору најпре је говорио о значењу реда Белог Лава, основаног у успомену судбоносне битке на Белој Гори 1620. Обраћајући се др. Буићу конзул је истакао: „Теби, докторе Буићу, који слободу волиш нада све, који си у свим пригодама ту своју љубав показао, овај је ред подељен с правом (…) Волиш државу своју, као свој живот. Имаш дубок осећај социјалне правде. Осећаш што је господарски слободан живот по слободан народ, јер на том пољу си раденик. Имаш кичме, а то је данас реткост. Осећаш сваку неправду. Соко си, веран брат чешкословачког и свеславенског Соколства, у чијим предњим редовима стојиш већ дуго, проневши своју маркантну соколску фигуру на Вислу и пољски Балтик, на златне Храдчане, дунавску Братиславу, под Шару и на Марицу, Бугарима, Русима, Чехословацима, Пољацима, свуда где се славенска реч чује и говори. Теби, др Мирко Буићу, демократи, слободару, Соколу, пресидент Чешкословачке Републике поделио је овај ред и мени је и част и радост, да Ти га уочи 85 годишњице шефа Чешкословачке Републике могу изручити скупа са повељом.”

Свој говор завршио је конзул покликом величини Југославије, братству и верности словенској. У име соколске жупе срдачно су честитали др Буићу старешина Винко Пера, а у име соколског друштва Бон. Калебић, оцртавши га као најистакнутијег сокола на Јадрану, уз жељу да и даље неустрашиво носи соколски барјак свеславенског братства. У свом говору др Мирко Буић је истакао: „Све оно што је у нашим крајевима слободарски мислило и осећало, сва она голема снага народна, која је несавладивом бујицом одушевљења дочекала славне ослободилачке ратове, налазила је своју духовну храну, црпила је најплеменитије побуде из оних многих светлих примера, које нам је намрла светла хисторија – из оних многих јединствених примера несебичног родољубља, челичности карактера, примерне пожртвовности и блиставог ума оних народних вођа и учитеља, који су у тешким приликама политичке прошлости спашавали народ, улевали му снагу и веру и спремали га на бољу будућност.

У тим временима пуне неизвесности, али непомућене вере, … тражећи путеве национално политичке делатности прихватили смо два јака фактора националног живота аустријских Словена најпре Соколство као идеју и средство, а мало затим реалистичка политичко-национална стремљења др Т. Масарика. Обе ове идеје, навезане једна на другу… носиле су у себи тежње за слободом, пак је сасма разумљиво, да се је Соколство код свих Словена бивше Аустро-Угарске понајвише размахало као организација борбених слободарских идеја (…) Рад, пак опет рад, тихи рад, непрекидан рад – животно је гесло седог Предидента. Живети и радити за свој народ – казао је Хавличек, а то је Пресидент Масарик прихватио, научавао нас све без разлике и животом остварио (…) Господине конзуле, дубоко сам дирнут високом пажњом исказаном ми од стране госп. Пресидента Масарика за мој врло скроман и ситан удео на делу братске сарадње. Ако је пак тај допринос морао бити запажен и овим актом признат (…) оно је могло да добије свој облик и значење само уз неподељену братску сарадњу овог великог круга наше соколске обитељи, коју подједнако – како год и мене води у животу један једини заветни идеал – живети и радити за срећу, братство, мир, љубав и слободу читавога словенскога света (…) то је тајна свих соколских настојања и успеха, то је неписан закон, идеал нашег учитеља Тирша, то је неписан закон за сва будућа поколења. Томе ми сви служимо, пак Вас молим, … да ово признање и почаст поделим с мојом соколском браћом и сестрама.” Усклици Здар! и Здраво! пратили су ове речи, а онда је певана свесловенска химна. На крају сви присутни су честитали дру Буићу.(7)

У Београду у посланству Чехословачке 28. октобра 1935. на дан седамнаестогодишњице ослобођења, извршена је свечана предаја одликовања соколима из Новог Сада и Петроварадина. Одликовања су дата поводом комеморативне свечаности одржане 1934. у Петроварадину, када су били освећени гробови Срба и једног чешкословачког официра, стрељаних 1914. Орден Белог Лава V степена додељена је др Игњату Павласу, старешини жупе Нови Сад, и Влади Вишошевићу, старешини Соколског друштва Петроварадин. Медаља Белог Лава И степена додељена је Алојзију Јержабеку, подстарешини Соколског друштва Петроварадин, и члану управе истог друштва Фрањи Малину. Медаља Белог Лава II степена додељена је Јулију Кучери, Станиславу Препреку, Лазару Величком, Емилу Ехелеу и Андреју Курбатинском. Одликовања је предао посланик др. Гирса уз краћи говор. (8)

Савез Сокола је поводом 85-годишњице Т. Г. Масарика желео да једном дпоменицом искаже најдубљу захвалност Масарику, великом и заслужном пријатељу Југославије, који је увек исказивао пажњу и наклоност и према Југословенском соколству. Споменица је датирана са 7. марта 1935. (9)

Председник Чехословачке др Едуард Бенеш одликовао је већи број личности из Југославије орденом Белог Лава, међу којима и соколске раднике. Орденом Белог Лава IV степена одликовао је: заменика старешине Савеза СКЈ и старешину жупе Загреб Отона Гавранчића, заменика старешине Савеза СКЈ инж. Миливоја Смиљанића и члана Управе Савеза СКЈ др. Милорада Драгића. Орденом Белог Лава В степена одликовао је: заменика старешине Савеза СКЈ и старешину Соколске жупе Мостар Чеду Милића, начелника Савеза СКЈ др. Алфреда Пихлера, члана Управе Савеза СКЈ и старешину Соколске жупе Сарајево Војислава Бесаровића, члана Управе Савеза СКЈ и старешину Соколске жупе Љубљана Јосип Пипенбахера, члана Управе Савеза СКЈ и старешину Соколске жупе Сушак-Ријека Ива Полића и просветара Соколске жупе Марибор др. Макса Ковачића. (10)

Делегација Савеза бугарских Јунака посетила је Београд 29. јуна 1935. На београдској железничкој станици бугарске госте дочекали су Е. Гангл, Ђура Паунковић, др Отон Гавранчић и др Игњат Павлас, секретар Савеза др Михајло Градојевић (…) У име власти Југославије бугарску делегацију дочекали су министар за физичко васпитање народа Мирко Комненовић (…) Први је изашао из воза председник Савеза бугарских Јунака и министар унутрашњих послова генерал Рашко Атанасов. Поздравили су га Гангл, Паунковић и Мирко Комненовић.

Генерал Атанасов одсео је у хотелу „Српски краљ”. Атанасов је заједно са члановима управе Савеза Јунака професором Димитријем Лазовом и проф. др Михајлом Миневом 1. јула 1935. посетио Савез Сокола Краљевине Југославије. У свечаној дворани Савеза сокола генерала Атанасова поздравио је заменик старешине Савеза Гангл. У част бугарске делегације Савез Сокола одржао је свечану седницу у дворани Коларчевог универзитета. У име владе седници је присуствовао министар за физичко васпитање народа Мирко Комненовић. Седници су присуствовали представници и чланови Југословенско-бугарске лиге, Јадранске страже, Соколске жупе Београд, свих београдских соколских друштава и велики број грађана. У свом говору генерал Рашко Атанасов истакао је: „… Да би било још снажније изражено осећање љубави према вама од стране Савеза бугарских Јунака, Врховни Покровитељ Савеза, … Краљ Борис III, који високо цени ваше благородне напоре за заједнички братски рад…”.

Краљ Борис одликовао је Гангла, др Отона Гавранчића, др Михајла Градојевића, др Игњата Павласа, др Милорада Драгића (…) Предаја одликовања и речи генерала Атанасова изазвале су одушевљење код свих присутних. Хор певачког друштва „Дунав” певао је државну химну. Димитрије Лазов у свом говору истакао је: „…Соколска заједница тежи к уједињењу свих словенских народа. Распрострањена идеја соколска међу јужним Словенима створиће постепено зближење и братство и онемогућиће све оно што је до сада раздвајало наша два братска народа. Уједињени радићемо за напредак наших двају братских народа. Соколска идеја треба да створи наше уједињење за вечна времена“. Певачки хор певао је Мокрањчеве „Приморске напеве”. На крају је заменик старешине Савеза СКЈ Гангл изразио у име свих одликованих најдубљу благодарност краљу Борису, на тако високом признању указаном преко њих соколском раду, сматрајући да одликовања не припадају појединцима већ целом Савезу сокола. Сви су у сали устали и певали свесловенску химну. Савез сокола приредио је вечеру у част бугарских гостију у хотелу „Српски краљ”.

Делегација Јунака се заједно са члановима управе Савеза сокола одвезла на Авалу, где су у име Савеза бугарских Јунака положили венац на гроб Незнаног јунака.

Министар Комненовић приредио је вечеру у част бугарских гостију у хотелу на Авали.

Бугарску делегацију примио је у аудијенцију кнез Павле. Делегација је посетила Опленац и гроб краља Александра.

Бугарски посланик приредио је банкет у хотелу „Српски краљ”. Банкету је присуствовао председник владе др М. Стојадиновић, министар Комненовић… и представници штампе. Бугарска делегација отпутовала је из Београда у Загреб. (11)

На главном колодвору у Загребу бугарску делегацију дочекали су др Отон Гавранчић, заменик старешине Савеза СКЈ и старешина Соколске жупе Загреб, чланови управе жупе, представници свих загребачких соколских друштава, омладинских организација и бројни грађани. Делегација је посетила „Мирогој” и поклонила се гробовима илирских препородитеља, обишли су золошки врт и посетили соколски стадион.

Са стадиона делегација је посетила дом Соколског друштва Загреб I. Затим су посетили Југословенску академију и Галерију слика. На свечаном ручку Атанасов је истакао: „… Дошли смо да видимо, да се упознамо, да се разумемо, јер оно што се познаје и оно што се братски разуме, не може се мрзети! Од границе, где су нас братски дочекали браћа Соколи, па до престонице, где су нас срдачно поздравили и испратили, и сада у вашем убавом Загребу, осетили смо искрену љубав (…) Добро је рекао бр. др Гавранчић, да нам минула историја даје велику поуку за срећнију будућност. Вредност историје је баш у томе, да нам она покаже пут, којим ћемо поћи и ви и ми…”. Бугарска делегација отпутовала је за Сплит.(12)

На сплитској станици скупило се мноштво сокола, соколица и грађана да дочека бугарске Јунаке. У градском поглаварству поклонио је подпредседник градске општине Дује Иванишевић Атанасову уметничку мапу града Сплита. Посетили су Соколски дом. Обишли су Солин, Трогир (…)

Бугарски Јунаци отпутовали су 4. јула 1935. бродом за Дубровник. У Дубровнику били су срдачно примљени и поздрављени од сокола и грађана. На путу од Дубровника до Сарајева били су дуж читаве пруге срдачно поздрављени од народа и сокола. У Коњицу је био нарочито свечан дочек, на коме је учествовало целокупно грађанство и сва друштва. Коњиц је био сав у заставама, а становништво је обасуло Јунаке са цвећем. На коњичком тргу велика чета сокола и соколица дочекала је Јунаке. То се понављало у Бијелом Пољу, Острошцу, Брадини, Раштевици, Хаџићу, Раковици, Блажују (…). У Сарајево су стигли 6. јула 1935. Дочек у Сарајеву био је величанствен. Са железничке станице, пуне сокола и грађана, пошли су Јунаци аутомобилима у соколски дом. У дому и дворишту испред дочекала је маса сокола, чланови у свечаним одорама, а многе чланице у народним живописним ношњама. Соколска музика свирала је соколску корачницу. Бугарски Јунаци отишли су у хотел Европу, а соколи и грађани формирали су поворку, која је кренула према хотелу. Бугарски Јунаци су са балкона отпоздрављали сакупљеном народу и соколима. У вече отишли су у Народно позориште. Јунацима је била уступљена банска ложа. Кад су се Јунаци показали у ложи проламало се позориште од поклика и овација. Преко Сталаћа и Ниша отпутовала је делегација за Софију. (13)

Такмичење за првенство Савеза словенског Соколства у Новом Саду одржано је 19. децембра 1937. Такмичари су стигли у Нови Сад 17. и 18. децембра 1937. Вођство чехословачке, пољске, бугарске и југословенске врсте 18. децембра 1937. посетило је општину и Матицу српску. Затим су посетили мушку гимназију краља Александра. Представници соколских савеза под вођством др Павласа посетили су Бановину, где их је примио подбан Рајић и министар за физичко васпитање народа др Вјекослав Милетић. Соколска жупа приредила је заједничку вечеру у ресторану Соколског дома. (14)

После Судетске кризе Савез Сокола је решио да се прикупљају подаци о чешком соколу и Савезу словенског соколства. (15)

Др. М. Градојевић је писао у часопису „Око Соколово” о смрти Адама Замојског. У чланку се истицало да је глас о његовој смрти стигао после многих перипетија. (16)

Соколско студентско средиште у Загребу одржало је за своје чланове 2 предавања. Прво предавање одржано је 9. марта 1941. о „Актуелним проблемима и ставу соколства према њима”. Друго предавање је одржано 23.марта 1941. као комеморација почившој браћи Адаму Замојском и др. Ивану Оражену. (17)

На Другом Југословенском Соколском сабору који је одржан заједно са слетом у Загребу 1924. закључено је оснивање Свесловенског Соколског Савеза. После сабора састали су се представници свих словенских соколских савеза на саветовање и закључили да се обнови Савез словенског Соколства који је због Првог светског рата био разбијен. Обнова савеза извршена је у Варшави 14 и 15 августа 1925. Представници југословенског, чешкословачког, пољског и руског соколства објавили су да је основан Савез словенског Соколства. Рад Савеза Сокола на јачању словенске узајамности био је запажен од чехословачке штампе. Заслужним соколским старешинама и члановима додељивана су одликовање „Бели Лав” од стране Чехословачке.

После Судетске кризе Савез Сокола је решио да се прикупљају подаци о чешким соколима и Савезу словенског соколства. После многих перипетија до Савеза Сокола је стигло обавештење о смрти Адама Замојског. Соколско студентско средиште у Загребу одржало је 23. марта 1941. комеморацију Адаму Замојском.

Напомене:

1.„Споменица Соколског друштва у Старој Пазови 1906-1931.”, Штампарија „Јединство”, Стара Пазова, стр. 7, 20, 21, 23, 26, 33, 37, 38;

2.„Брат Адам Замојски”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 17. јануара 1936, бр 3, стр. 1;

3.„Величанствени успех слета Соколства на Јадрану”, „Соколски гласник”, Љубљана, 2. јула 1931, бр. 27, стр. 1;

4.„Величанствена соколска поворка”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 14. август 1934, бр. 33-34, стр. 10,

5.„Савез словенског Соколства у бројкама”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 24. јануара 1936, бр. 4, стр. 2;

6.„Дом националног јединства Седиште Југословенског соколског савеза”, „Соколски гласник“, Љубљана, 7. јуна 1935, бр. 24, стр. 1;

7.„Свечана предаја чешкословачког одликовања бр. Дру Мирку Буићу, старешини Соколске жупе Сплит”, „Соколски гласник“, Љубљана, 8. фебруара 1935, бр. 7, стр. 2,3;

8.„Чешкословачка одликовања југослов. Соколских радника”, „Соколски Гласник” Љубљана, 1. новембра 1935, бр. 41, стр. 1;

9.„Савез СКЈ Т. Г. Масарику”, „Соколски Гласник” Љубљана, 8. марта 1935, бр. 11, стр. 1;

10.„Чешкословачка одликовања југословенских соколских радника”, „Соколски Гласник” Љубљана, 30. октобар 1936, бр. 43, стр. 1;

11 „Долазак претставника Савеза бугарских Јунака у Београд”, „Соколски гласник“, Љубљана, 5. јула 1935, бр. 28, стр. 1,2;

12.„Срдачан дочек браће бугарских Јунака у Загребу”, „Соколски гласник“, Љубљана, 5. јула 1935, бр. 28, стр. 3;

13.„Посета генерала бр. Рашка Атанасова председника савеза бугарских Јунака југословенском Соколству”, „Соколски гласник“, Љубљана, 12. јула 1935, бр. 29, стр.1,2;

14.С. Ч, „Такмичење за првенство Савеза словенског Соколства у Новом Саду”, „Соколски Гласник”, Београд, 1. јануар 1938, бр. 1, стр. 3;

15.„Око Соколово”, 4. фебруара 1940, бр. 2, стр. 36;

16. Др М. Градојевић, „Смрт брата Адама Замојског”, „Око Соколово”, 1. март 1941, бр. 2 и 3, стр. 17-18;

17.„Соколско студентско средиште у Загребу”, „Соколски гласник“, Београд, 28. март 1941, бр. 13, стр. 6;

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: