Сава Мркаљ – Вуков претеча и борац против унијаћења
1 min read
Сава Мркаљ и Вук Стефановић-Караџић
Матица српска – друштво чланова у Црној Гори организовала је синоћ у просторијама Друштва црногорсо-руског пријатељства Свети Ђорђе вече посвећено Саву Мркаљу у оквиру Дана матице српске – друштва чланова у Црној Гори.
О овом реформатору српског језика говорила је мр Јелена Газдић, која је студиозно причала о животу и утицају Мркаља на Вука Караџића – Стефановић.
„Важно је да се присјетимо великог и у јавности помало заборављеног Саве Мркаља, нарочито јер се ове године обиљежава 235 година од његовог рођења и 185 година од његове смрти. Овај знаменити Крајишник је био, и још увијек јесте и биће, предмет интересовања многих познатих научника, лингвиста, књижевника, књижевних критичара, историчара, теолога… али су и даље остали недовољно испитани поједини моменти из његовог живота“, истакла је Газдић и додала:
„Мркаљ је реформисао црквену ћирилицу избацивши из ње 20 сувишних писмена и сводећи је на 29 графема које је у почетку и Вук преузео додајући касније сугласник џ и нова рјешења за љ, њ, ћ и ђ. По обиму мала Савина књига, свега 18 страна, није изазвала само п(р)отрес тадашње црквене ћирилице већ и протрес на цјелокупном српском говорном подручју, нарочито у тадашњим црквеним круговима, протрес у Мркаљевој души који је временом бивао све јачи и, на крају допринио и његовом окончању у Бечкој душевној болници“.
Газдић је нагласила да Мркаљ није успио да до краја развије свој огромни потенцијал и није написао најављивани „Језикопротрес“.
„Међутим, данас с правом можемо рећи да је, захваљујући Савиним темељима и Вуковом раду, прегалаштву и истрајности језикопротрес обиљежје српског језика и писма кроз готово цио 19. вијек. Неправедно је, како су често чинили лаици а и данас то чине, истицати како је Сава Мркаљ остао у сјенци Вука Караџића и како је Вук побрао ловорике које су следовале Саву“, рекла је Газдић и додала:
„Међу нашим и његовим савременицима Мркаљ је окарактерисан као лингвистички геније, страдалник, биједник окован у гвожђе, намћор, господин који више није господин већ сирома који сједи у шпиталу затворен као будала, трагични јунак српске језичке реформе чије се гробно мјесто до данас не зна“.
Такође, Газдић је говорила да је Сава Мркаљ био велики борац против унијаћења, борећи се тако за цркву и православни народ у Далмацији. Она је између осталог и цитирала самог Мркаља: „…и учићу свакога да постојан и тврд у вјери буде и да своју част и завичај ни за које благо купити не може, већ да чува и брани“.
Газдић је нагласила да се Мркаљ не може довести у контекст да је био против цркве, иако није наишао на разумијевање од свештених великодостојника.
Др Васиљ Јововић говорио је на тему „Босанска Крајина крајем 18. и почетком 19. вијека и њени истакнути прваци“.
Јововић је на почетку свог излагања а позивајући се на истакнутог географа и антрополога Јована Цвијића, говорио о географском положају босанске Крајине. Такође, студиозно се осврнуо на поједине устанке српског народа против турске одбазме и јаком жељом да се уједине са осталим Србима на простору Србије и Црне Горе.
„Ови покрети имали су национални и социјални карактер, јер су тежили стварању једне националне државе и олакшавању тешког положаја сељака. Њихов коначни циљ био је: слободни српски сељак у слободној српског држави. У циљу борбе за просвјетну аутономију у Приједору је 1834. године основана српска основна школа“, нагласио је Јововић.
Синоћ осим богатог књижевног и историјског дијела, публика је имала јединствену прилику да слуша извођење личких и крајишких пјесама у извођењу женске пјевачке групе „Пригревица“ из Апатина.
На крају вечери, медијатор Марија Јелић најавила је да је ове јесени, а у циљу сто година од уједињења, Матица српска – друштво чланова у Црној Гори организује научни скуп „Година 1918: Ослобођење и уједињење“, на којем ће узети учешћа око четрдесет научника из Црне Горе и региона. Скуп ће бити одржан у Херцег Новом 10. и 11. новембра.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Црњоје Пресамоувjерени, вријеме ти је да ствари сагледаваш зрелије. За почетак, погледај књигу Bonazza Sergio, Bartholomaus Kopitar, Italien und Vatikan… И ово: Andreas Moritsch, Der Austroslavismus: ein verfruhtes Konzept zur politischen Neugestaltung Mitteleuropas…
Анонимни,
Једино паметно што си написао је то што нијеси ово потписао. Руси су први кренули да пишу грађанском ћирилицом, тако да је реформа долазила и одзго.
Печатати књигу са 46 знакова је била скупа работа у вријеме кад је наша писмена елита била ван граница ЦГ и тадашње Србије. Писмених људи у ЦГ је било једва пар десетина и то црквених.
Зар Његош не штампа своја дјела ван ЦГ.
Зар Петровићи нијесу кад год би добили штампарију из Русије, морали да је претакају у фишеке, јер би Султан одмах слао Аге да их униште?!
Зар није природно да обичан народни говор буде десетак пута сиромашнији у изразима, него говор (самим тим и писмо) једног књижевника/академика/научника, који мора да користи туђице и стране језике?!
Зар у српском говору Вуковог времена није постојало преко 50 хиљада турцизама и још више латинизама, које су Срби већ користили у говору и писали на десетине различитих начина по Далмацији, Дубровнику, Трсту, Бечу, Пешти…?!
Колико знаш дјела написаних црквенословенским писмом?!
Зашто не помену Соларића и Доситеја, као претече Мркаља и КараЏића? Зар Павле Соларић први не пише о Аделунгу и његовом један глас – једно слово!?
Зар ти не би увео /Џ/ а да га имаш у презимену: КараЏић?
Јерови су требали да остану као што их је Мркаљ и замислио, али реформа писма је била неизбежна да би се српски народ ујединио и описменио.
Лијепо је то што Саво Мркаљ излази из таме, док по Соларићевим дјелима можете видјети које су муке имали тадашњи Срби, нарочито они писмени, у жељи да се сви уједине и исто пишу и мисле!
Вук Караџић је скоро дошао на готово и написао из припремљеног.
ПС. Имате код попа Гаврила Стефановића (Венцловића) 100 година прије Вука записан народни говор и његове пјесме!
Поштовани, ево два интересантна одломка из научног рада једног научника из Хрватске, који би могао навести на размишљање и наше уважене лингвисте бескомпромисне „вукозаточнике“ – https://bib.irb.hr/datoteka/264345.Filologija_53_2009_001_053_Grcevic.pdf
Slavenosrpski književni jezik Jernej je Kopitar smatrao izrazito negativnom
pojavom. Vjerovao je da sprječava asimilaciju austrijskih štokavskih
pravoslavaca u katoličkom okružju i da služi kao medij preko kojega se na
austrijskom teritoriju širi ruski utjecaj, kulturni i politički. 25.V.1819. austrijskomu
redarstvu stoga tumači ovako:
Ilirski narod, kako rimskoga tako i grčkoga obreda, govori jednim jezikom:
ali pravoslavno svećenstvo nastoji ukloniti tu jednakost jezika time što govorni
jezik, koji je kod katolika već 300 godina književni jezik, proglašava
žargonom kojim se ne može pisati, i zato pokušava kao književni jezik
naturiti svojoj pastvi mrtvi staroslavenski jezik iz ruskih crkvenih knjiga.
Time kani spriječiti daljnje stapanje svojih vjernika s katolicima. (usp. Dobrašinović
1980:85)
Budući da su se metode s kraja 18. stoljeća pokazale neučinkovitima, Kopitar
je ocijenio da treba pronaći Srbe koji bi pod njegovim vodstvom pri001_053_Filologija_53_Grcevic_6.indd
4 01_053_Filologija_53_Grcevic_6.indd 4 15.12.2009 20:27:08 5.12.2009 20:27:08
Mario Grčević: Jernej Kopitar kao strateg Karadžićeve književnojezične reforme
FILOLOGIJA 53(2009), 1—53
5
mjereno reformirali srpski književni jezik. Ta je reforma imala dva glavna
cilja: suzbiti ruski utjecaj na pravoslavne Srbe i književnojezično ih ujediniti
s katoličkim Hrvatima (štokavcima i čakavcima). Kopitar je vjerovao
da bi se njihovim primjerenim književno jezičnim ujedinjenjem učinio
glavni korak prema stvaranju novoga srpskoga etničkoga središta, prozapadno
orijentiranoga i dobrim dijelom katoličkoga. To bi etničko središte
jačalo austrijski utjecaj prema istoku, a svojom težnjom k ujedinjenju sa Srbijom
jednoga dana čak i omogućilo širenje austrijskih granica (usp. Pogačnik
1978:62, 110—111, 174, 179).2
Поштовани, хвала пуно.
Такав је богоборни Београд, да не помињемо његова тајна гробља неопојаниј жртава комунизма, него само један детаљ из његове евроунијатске јаве: још у доба ђинђићеваца тај Београд срушио је Крст којим су православни Београђани обиљежили мјесто страдања св. ђакона Авакума, а сада диже споменик паписти Копитару…Иако надживљава неокрњена свачију прелестну вољу за моћи, Истина на земаљској равни често изгледа пораженом, ипак не задуго.
„…U Budimu je Mrkalj štampao slavnu knjižicu sa metaforičnim nazivom »Salo debeloga jera libo azbukoprotrěs« (metaforično – »Salo«; jer – znak za nepostojeći glas debelo, pošto ima ispupčenje). U toj knjizi predlaže da se izbace svi nepotrěbni znaci u azbuci, i to obrazlaže. Time sebi stvara vrlo jake i moćne neprijatelje – prě svega crkvene predstavnike – koji su nastojali sačuvati tradiciju u unijatskom okruženju.“ Дакле,он дјелује без благослова своје Цркве у унијатском окружењу,сијући пометњу у народу,истина не толику као Вук,и фактички непријатељски ровари против Православне Цркве, на корист њеним непријатељима. И још се спрда са староћириличним писменима говорећи о њиховом „салу“. Тај дуг ругања и непокорности православној предањској писмености и породио је Вука и гурнуо у загрљај језуита и унијата да с њима ,а не као Ћирило и Методије са Духом Светим, слушајући његова упутства, ствара хибридну азбуку, са латиничним ј и потпуно непотребним знацима као што су Џ и Ф.
Која стварно српска ријеч почиње словом Џ,ниједна,само туђице, јуче турске данас окупационе њуејџ лингве франке – енглеског, а искоришћено је и за озакоњење оне грубе гласовне промјене којом се за језичко осјећање потпуно замагљује корен ријечи нпр. уџбеник умјесто уЧбеник, од учити, или отаЏбина умјесто отаЧбина,као код отачаство,облика код кога се јасно види да је изведен од речи отац. Слично је и са словом Ф, којим је такође омогућено и фонетско одомаћење у српском језику турских и шиптарских ријечи и турско-шиптарског изговора наших ријечи са гласом В (Фрутак,Фрток умјесто Врутак, Врток, Фојница умјесто Војница, Фир умјесто Вир,Розафа умјесто Росава итд., да поменемо само блиску топонимију).Вуковским промјенама које су из српског језика избациле сву тананију православну лексику и раскинуле сржну и животворну језичку везу са језиком једновјерних нам ћириличних народа, Руса и Бугара, неописиво га осиромашујуи и огрубљујући духовну мисао потоњих покољења, отворена су широко врата за необуздани продор у српски језик сваке туђинштине ,и језичке и идеолошке, са Запада.Уз то,Вук је у своме записивачком раду и нормирању језика,обоготворио такорећи српство са његових западних рубова, и језички и духовно доста начето латинлуком и унијатством , а апсолутно игнорисао у погледу спремности на унијаћење и уопште православно конзервативнији и стаменији српски југ , српски народ читаве Старе Србије (Косова и Метохије,Врања,Лесковца,Македоније и западне Бугарске) и његово насљеђе, утревши тако пут србоцидном југословенству и евроунијатству данашњем. Да нам није записа „Обичаја и пјесама Турецких Срба“ од Јастребова, ми можда данас не бисмо знали каква је била аутентична народна поезија јужних Срба,имајући у види бугарашку и македонствујућу тенденциозну и србоцидну селективност у њеном биљежењу, још од браће Миладиноваца.
Поштовани,
град Београд је донио одлуку да подигне спомени Јернеју Копитару.
Је л’ имате неку литературу на коју да укажете, ваљало би аргументима убиједити града Београд да промјени одлуку?