Мухарем Баздуљ: Сарајево је већ одавно изгубило своју мултиетничност и мултикултуралност

Мухарем Баздуљ припада млађој генерацији босанских писаца. Рођен је у Травнику 1977. године, а у Сарајеву је дипломирао енглески језик те енглеску и америчку књижевност. До данас је објавио петнаестак књига, од којих су многе преведене на њемачки, енглески и пољски, а приче и есеји на још десетак језика. Посљедњих пет година живи у Београду, преводи прозу и поезију с енглеског те пише колумне и текстове за тједник Време, сарајевско Ослобођење и београдску Политику. Награду Сорос фундације добио је за “Другу књигу”, а 2013. добио је и награду Друштва новинара БиХ у категорији тисканих медија, као и награду Станислав Сташа Маринковић дневника Данас за истраживачко новинарство. Ове године у издању Фрактуре објављен је његов први криминалистички роман “Мали прозор”. У интервјуу за загребачки Еxпресс говорио је о „Малом прозору“, БиХ, „мултикултуралном Сарајеву“, вехабијама и исламском фундаментализму у БиХ и „спрскохрватском језику“.

Овај роман почели сте писати још 2002. године, а књига је тек недавно објављена. Кажете да сте тад имали прву верзију. Што вам се није свидјело у првој верзији и зашто сте тако дуго чекали с објавом?

Није то имало везе са свиђањем или несвиђањем, него са ‘жанровском’ природом тог конкретног романа. У то вријеме сам имао објављене само три књиге прича и ниједан роман, а некако нисам хтио да ми први објављени роман буде кримић. Био сам млад и мистифицирао сам књижевност више него сад, а и генерални став наспрам кримића био је негативнији и у свијету и код нас, односно често се подразумијевало да кримић не може бити ‘права’ књижевност. Послије петнаестак година ствари изгледају другачије. С једне стране стекао сам одређену књижевну репутацију па си могу допустити и понеку екстравагантност, а с друге стране се и статус кримића промијенио набоље.

Много пишете и много преводите прозу, али и поезију. Помаже ли и вама превођење поезије у писању прозе?

Да, превођење поезије за разлику од превођења прозе не доноси готово никакву материјалну корист, али је ‘духовна’ корист, да тако кажем, немјерљива. Мислим да је Данило Киш био у праву кад је говорио да је превођење поезије најбоља вјежба за писање прозе, за бирање једне, најбоље ријечи у свакој конкретној ситуацији.

Кад већ спомињемо Данила Киша, прошле године сарајевски Буyбоок објавио је ваш пријевод ‘Извод из књиге рођених – прича о Данилу Кишу’ Марка Тхомпсона. Колико знам, књига још није објављена у Хрватској, али Миљенко Јерговић каже да сте је превели на хрватскосрпски/српскохрватски језик. Слажете ли се с тим?

Мени је било драго кад је Миљенко Јерговић тако написао. Моје осјећање је да је језик на којем су писали Андрић, Крлежа, Киш, Црњански, Ујевић, Селимовић итд. један језик и да је најточније име за њега српскохрватски.

Што мислите, постоји ли уопће хрватскосрпски/ српскохрватски? Пишете ли своје књиге на босанском?

Ја сам увјерен да постоји. То је језик на којем разговарамо и на којем у крајњој линији ја пишем своје књиге. Наравно да у мојем језику постоји и карактеристична мелодија и интонација која се може назвати босанском, нарочито у смислу у којем је о босанском језику писала Исидора Секулић, али не мислим да, рецимо, Данијел Драгојевић, Светислав Басара и ја пишемо на различитим језицима. Не мислим ни да назив ‘босански језик’ има мање смисла од назива ‘српски’ или ‘хрватски’, али мислим да је тенденција насилног раздвајања апсолутно погрешна. Ја се у крајњој линији поносим чињеницом да сам у стању да пишем и екавски и ијекавски јер мислим да, као што је Ауден рекао у контексту енглеског, прави писац треба да влада свим варијантама својег језика. Ја сам већину ствари које сам досад објавио писао ијекавски, у посљедње вријеме пишем и на екавском, а све вријеме је то исти језик.

Колико вас је одредило одрастање у родном граду у којем је рођен и Иво Андрић?

Све људе одређује њихов завичај. Травник је захвално мјесто за одрастање због много чега, па и због Иве Андрића. Градови у којима је прошлост на неки начин присутнија од садашњости нарочито су захвални за књижевност.

Студирали сте у Сарајеву, а прије пет година преселили сте се у Београд. Зашто?

Свиђа ми се Београд. Београд је највећи и највибрантнији град у којем се говори мој језик, а ја сам за језик егзистенцијално везан. Да сам програмер, можда бих отишао у Дублин или Копенхаген, али пошто сам писац и новинар, то није била опција. Сарајево ми је досадило, а још десетак година прије селидбе почео сам писати за београдске медије, објављивати код београдских издавача, стекао сам неке пријатеље и неко име овдје, тако да је тај корак дошао сам од себе.

У вашем роману ‘Мали прозор’ дотакнули сте се и теме вехабија. Како данас видите тај проблем? Је ли већи него 2002.?

Већи је првенствено због тога јер је под утјецајем вехабија један број локалних муслимана, нарочито млађих, прихватио њихову интерпретацију ислама и упао у неки вјерски радикализам због којег одлазе у Сирију ‘у џихад’, а покаткад и у самој Босни и Херцеговини врше мање или веће терористичке нападе. Мислим да је толерирање вехабија била велика погрешка тадашњег лидерства Исламске заједнице. Касније су они то и сами схватили, али је било касно. Сарајево је већ одавно изгубило своју мултиетничност и мултикултуралност какву је имало прије и тијеком рата.

Што мислите кад се то заправо почело догађати и зашто?

Почело је 1992. године, с ратом, а та спирала се послије само наставила. Рат је у доброј мјери и покренут због стварања етнички чистих територија. У Сарајеву је декларативни отпор томе био већи него другдје, али, нажалост, како показују и резултати пописа становништва, у коначници је и Сарајево у великој мјери изгубило те атрибуте.

Ових је дана један портал у БиХ пренио текст Тимотхyа Лесса из Фореигн Аффаирса о тзв. ‘контролираном прекрајању’ држава западног Балкана. Његова теза је да се ЕУ и САД с једне, Русија с друге и Турска с треће стране морају договорити о таквој подјели која предвиђа да ће се Бошњаци и Македонци морати одрећи својих државних територија без компензације јер ентитети теже припајању матичним државама. Што мислите о таквом рјешењу, је ли оно реално?

Мислим да тај сценариј није реалан изузев у контексту евентуалног потпуног слома међународног правног поретка какав познајемо. То би заиста морало створити големи домино ефект. Свједоци смо да и преседан Косова ствара големи проблем међународној заједници, да га пет држава чланица ЕУ није признало, па је лако замислити какву би глобално олују изазвало такво поигравање с међународно признатим границама чланица УН-а.

Ваш пријатељ је Емир Кустурица, који вас је номинирао своједобно за књижевну награду. Како сте се с њим спријатељили?

А онако како се људи и иначе спријатеље. Срели смо се случајно у кафани, он је читао неке моје текстове који су му се допали, позвао ме је у госте код себе на Мокру Гору, дружили смо се тамо неколико пута. Нема ту неке претјеране мистификације. Он је отворен, гостопримљив човјек. Једном сте написали да је он прва особа босанскомуслиманског подријетла којој је шира друштвена заједница признала пуно право да се осјећа Србином тек кад је прешао на православље.

Можете ли то аргументирати?

Од краја 19. стољећа велики број босанскохерцеговачких муслимана се изјашњавао као Срби или као Хрвати. У оба случаја то није са собом повлачило религијску конверзију. Осман Ђикић, Меша Селимовић, Скендер Куленовић, да наведем само најпознатије, изјашњавали су се као Срби и то је било савршено легитимно, а да ником није падало на памет да припадност српском народу значи аутоматски и припадност Српској православној цркви. Не улазећи уопће у Кустуричине приватне мотиве прихваћања православља, чини ми се да је тек послије тога, једнако у Сарајеву и Београду, његова припадност српском народу, уосталом и раније декларирана, беспоговорно и неповратно прихваћена.

Размишљате ли и ви о тој могућности те у којем случају бисте то учинили?

Не. Ја нисам вјерник и немам потребу припадања било којој вјерској организацији.

Жестоко су вас искритизирали због текста о Срђи Поповићу из 2014. године. Рекли сте да сте касније покушали одговорити на критике, али их нису објавили.

Интересантно је да спомињете тај текст. Неки пријатељи су ми ових дана рекли да су га поново читали и да им се чини још точнијим него онда. Тај текст јест изазвао велику буру, али тако ваљда увијек бива кад се дотакну непријатне истине. У тексту сте успоредили Срђу Поповића и Александра Тијанића те закључили како би обојица били задовољни кад би видјели како Вучић проводи њихову идеју ‘позападњења’ Србије.

Нисте ли се ту нашли на склиском терену? И није ли увредљиво називати Поповићеве истомишљенике његовим сљедбеницима?

Да се разумијемо, ја сам полазећи од чињенице да су умрли дан за даном, дакле готово истодобно, написао текст који се бавио начином на који српска јавност функционира без ове двојице њезиних важних протагониста. Уз све њихове разлике, нитко не може оспорити њихов утјецај на много људи. Такођер, и Поповић и Тијанић су били нека врста рођених лидера, алфа типова, тако да у њихову случају није погрешно говорити о томе да су имали и сљедбенике. Не мислим, наравно, да је сваки Поповићев истомишљеник био пуки његов сљедбеник, али ту су финесе и нијансе које би требало да се подразумијевају. Оно што је у том тексту било најсубверзивније јест оно о чему данас пјевају и врапци на грани: да посао приближавања Еуропској унији Вучић води ефикасније од својих претходника и да је, за оне који мисле да за Србију Еуропска унија нема алтернативу, Вучић природан политички избор. Или је барем у том тренутку био.

Каква је по вама будућност ових простора?

Е сад, то је, што кажу, питање за милијун долара. Ипак, мислим да је, нарочито након уласка Румуњске и Бугарске у НАТО и ЕУ, дугорочно цијели простор Балкана ‘фактуриран’ Западу. У том смислу ми се чини да и Путин и Ердоган овдје не играју озбиљно, него држе неке жетоне како би од Запада добили компензацију на теренима до којих им је више стало. Можда тек због благданског оптимизма, али не чини ми се немогућим да детант између Трумпа и Путина убрза заправо западне интеграције Србије, а заједно с њом и сусједних јој земаља. Ваљда неће бити великог белаја. Уосталом, наша генерација је своје велике повијесне ломове већ преживјела. Сад нам треба мало стабилности.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: