Само ви радите туђ посао
Милутин Мићовић
Оволико подјела, неразумијевања, неподношења, сужавања менталног капацитета у јавном животу, није се могло десити без идеолошки програмиране културе, навођене Владом и директно вођене министарствима културе и просвјете. Ти државни механизми радили су прецизно, оствараујући савршен апсурд – да је црнугорска култура уништавала сопствену супстанцу!
Замало је био отупио тај иделошки притисак у вријеме владе Здравка Кривокапића, али ево опет. Кадар претходне владе у ресору културе, као директор директората за подстицање савременог стваралаштва, био је пјесник с међународном репутацијом, Андрија Радуловић.
Чудом се тамо и нашао, јер није био члан ниједне политичке партије, ( члан је , колико знам Удружења књижевника Црне Горе и један од оснивача Књижевног друштва „Његош“). Он је, што је важније члан неподијељене Црне Горе Његоша и Марка Миљанова. Његово пјесничко стваралашто носи ту аутентичну Црну Гору, као и убједљиве рефлексе словенског и свјетског пјесништва.
За ову годину дана у ресорном министарству, Радуловић се на дјелу показао као човјек културне интеграције, објективне мјере, онај који подстиче темљне вриједности, уважава разлике, али оне створене на бази слободе личности и темељних вриејдности, а не оне дириговане идеолошком перспективом.
Пошто Радуловић није партијски човјек, самим тим је био у деликатнијој ситуацији, која га је у садашњој Влади препоручила за „одстерл“ са мјеста директора директората у овом министарству. Јуче је кренула у јавност вијест, да је пјесник Радуловић, разријешен с овог мјеста, а наравно и из поменутог министарства, дефинитивно.
У овом гесту Министарства културе, које је најавило свој ултранационални културни концепт избором Националног савјета за културу, пресликала се партијска Црна Гора, минималног духовног капацитета и постојане мржње, не само према другом и другачијем, него, што је најпоразније, и према сопственом темељу, поричући природу културе, као сложеног и полемичког садејства сила које теже вишем постојању и измирењу.
Како смо видјели јуче, гестом мицања пјесника Радуловића са истакнутог мјеста у Министарству културе, видимо само ретроградни потез старе партијске праксе, коју смо гледали у послење двије деценије, која је идеолошком селекцијом кадрова, ревносно радила на подјели и разарању бића овог народа, све под под плаштом „културне еманципације“. Орвеловска литература у црногорском искуству могла би имати нове подстицаје.
Наравно да је у увом разорном програму страдала српска, његошевска култура, која је за ову једносмјерну , партијску Црну Гору постала неподношљива, управо зато што је у њој сачуван темељ културног памћења државотворног народа и државотворне културе Црне Горе.
Пише: Милутин Мићовић
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
,,Песник“ је у свом коментару испод овог чланка сасвим у праву, а то потврђују и ових пет којима се не свиђа шта је коментарисао. И ја се придружујем његовом ставу, иако нисам писац и пјесник, него само професор српског језика и студије сам завршио у Београду, па сам морао, вјероватно, и да нешто научима предајем у једној од школа у Подгорици, ето открио сам и то, па нека се досјете ко би то могао бити, јер сам им ово рекао и у четири ока и онамо гдје се они окупљају, а опет ћу, ако се и даље буду правили да не схватају. Овдје није ријеч о Андрији Радуловићу као личности, као човјеку, ријеч је само о његовом литерарном умијећу и ничем другом. Може он бити превођен и на малајски језик и добијати награде од својих пријатеља, али није ни за мене те вриједности и слабо је и читан. Ако се осврнете на већи дио добитника награде ,,Миодраг Ћупић“ схватићете да су то све његови добри пријатељи и да сви из тога круга дијеле све награде у Црној Гори, са ове наше стране ( друга ме и не занима, а не нарочито кад им је ведета несвршени сарајевски кувар, незналица у писању Николаидис, за којег се не зна која је пасмина, је ли Грк, Цинцар, Јевреј, ко ли је). Сви ти добитници су из Подгорице, са једним појачањем од прошле године из Новог Сада ( гле случајности, Радуловић нешто студира у Новом Саду на неком приватном или државном факултету није битно). Они се друже, виђају свакодневно, можда се и лично не подносе, то је и њихова ствар, али су са своје интересе јединствени и једногласни, код њих свих се зна годину дана прије ко ће бити добитник тих награда. Обавјештење за конкурс шаљу у јавност касно тако да остаје мало времена онима који живе у унутрашњости. Ако се икада уведе ред у УКЦГ, освјеже новим младим и старим провјереним снагама, а овима покаже пут у свлачионицу, увешће се и ред у конкурсе и добићемо и праве писце и пјеснике, а не ове од чије хвале се не може дисати. Дружим се са неколико добрих пјесника-иња, писаца, који су учествовали само по једном на неким од ових конкурса и више ниједном, јер су одмах схватили о чему се ради. А да се много не удаљавам од теме чланка, имали смо боље стручњаке од Радуловића за то мјесто, а погријешили смо, а то користи друга страна, тако смо оманули и код избора неких министара-ки и сад слушамо оне који су били убачени да покваре рад Влади која је имала намјеру да се полако раскрсти са комунистичким идејама у Црној Гори и да је, на крају, и сруше. Многи од садашњих чланова управних органа УКЦГ били су чланови КПЈ и славили су тај режим. И шта ћемо још?
Dovoljno je ukucati : Dobitnici nagrade “ Miodrag Cupic“ i sve tvrdnje dragog profe padaju u vodu…A to sto se ne može disati od pojedinih autora i to treba razumeti….Rekao je jednom Tin Ujevic: „Lako je kokodakati, treba snijeti jajce!“….
Gospodinu Mićoviću je sve prije dvije i po decenije bilo odlično i dobro što se tiče kulture, a o ostalom da ne pričamo. To što su mogli da objavljuju svoja djela samo članovi i zaljubljenici u KPJ i SKOJ nema veze i što su to, izuzimajući velikane naše pisane riječi, bile sve ode i pamfleti koje danas niko ne čita. nije toliko važno Izbjegavam da se javljam u komentarima, ali činim izuzetak, jer ovakvi članci naprosto natjeraju na to. Ako je pjesnik Andrija Radulović, uz sve uvažavanje njegovog djela, koje me nije dotaklo po vrijednosti, a neka oproste oni koji drugačije misle, svjetski priznat pjesnik, a recimo nije jedan Vitomir Nikolić koji je za sve pjesnike skupa Crne Gore pojam, onda je ni more nije slano. Književni konkursi UKCG i nagrade ,,Miodrag Ćupić“, kao i ,,Vidovdanska povelja“ su obezbijeđeni samo za određeni krug pisaca, a ako izuzmemo nekoliko onih koji su i zasluživali te nagrade , većina je ispod nivoa ozboljnog baljenja književnošću. Ta gospoda daju nagrade jedni drugima,a to je očigledno ako se pročita spisak dobitnika. I nikako da naprave jednom Skupštinu i da im s e sve to kaže u lice i potraže još neke stvari. I jedni i drugi su isti i proistekli iz jednog krila -KPJ. Nadam se da ćete objaviti ovo zapažanje, jer ne vrijeđa nikog.
Izvršen je podmukli i teški zločin nad kulturom u Crnoj Gori.
Zato je isključivo odgovoran bivši,pali,zločinački režim.
Nažalost nova vlast to ne prepoznaje ili ne želi da prepozna.
Izvršen je atak na jezik i pismo.
Jezik je inkriminisan i mora se pod hitno
dekriminisati.
Upotrebljavaju se masovno nove riječi koje neznamo šta znače!
Za koje nam treba prevodilac.
Ubija se izvornost i tradicija.
Vrši se selektivnost.
Nažalost pojedinci iz intelektualne i političke elite ćute i ne reaguju.
Poslednji je čas da se tom perfidnom tirjanstvu stane na kraj.
Ovaj podmukli čin sklanjanja pjesnika Radulovića je zaista alarm svim kulturnim stvaraocima da dignu glas protivu tiranije.
A ko to kaže?
Da nema ustašluka.
Ima ga koliko hoćete!Ko hoće da vidi.
Duboko mislim i vjerujem,
da je kultura najače oružje na planeti.
Kulrura je jača od atomske bombe..!