Само Бог без ревизије гледа на историју

Аутомобил у којем је убијен аустроугарски престолонаследик Франц Фердинанд и данас постоји у Бечу. Возило у којем се надвојвода налазио приликом посете Сарајеву постављено је у тамошњем Музеју рата, и кажу да га је видело више од 200.000 Срба. Усред Беча.

Колико би истих таквих Срба желело у неком музеју да види део сопствене историје, на пример возило у којем је убијен краљ Александар у Марсељу, 1934. године? Ту негде почиње ова прича.

Нашег краља, Александра Карађорђевића, убили су 1934. године, али ми немамо појма где је аутомобил у којем су га устрелили, нити каква му је била судбина.

Одаћемо вам тајну: од аутомобила марке „делаж“ остала су само два фара, чувају се у Музеју аутомобила у Београду, остатак возила смо сами уништили.

Можда је то одговарајући почетак приче о историји и нашем односу према њој.

Нема суђења

О овом и оваквом односу према историји „Новости“ су разговарале са  престижним историчарима, др Момчилом Павловићем, директором Института за савремену историју, др Предрагом Марковићем.

Почињемо, неминовно, питањем о такозваној ревизији историје и новом светлу кроз које гледамо на догађаје из прошлости. Уз питања о ревизији историјске науке и новом гледању на прошлост, намеће се и фраза коју често користе многи тумачи савремених догађања. Када се појави нека нејасна личност или дело које има утицаја у садашњости, или када остане отворен чак мрачан статус такве личности, остављамо је „суду историје“.

– Одакле идеја да ће некоме историја судити – пита се др Павловић. – Коме је, икада, историја судила? Суде победници пораженима, велики малима, јачи слабијима, односно они који имају моћ. До сада су, поред ових, судили и историчари, озбиљни на основу докумената. А они су људи свог времена, са свим својим манама, врлинама, моралом и вредносним судовима доба којем припадају. Дакле, они гледају из перспективе свог времена и свог начина живота, а на основу тога и доносе своје закључке. Прошлошћу покушавају да објасне или оправдају садашњост. Наш однос, па и однос историчара према некој личности или појави, који може бити променљив кад се открију нови извори и из других разлога, само је природно кретање и развој историографије, никако суђење и пресуђивање. Зато испада да се историја увек изнова пише.

 Зато се каже да неко „иде Богу на истину“ – одговара др Павловић. – Објективну и пуну истину о прошлом је немогуће сазнати, али историчар треба да непристрасно тежи ка истини. Та фраза говори да дефинитивни суд доноси коначна, „небеска историја“, односно да врховно тражење завршава пред Богом.

Историја као судство

– НАША историја је као српско судство – процеси трају бесконачно, а мало је коначних одлука – наизглед у шали каже др Предраг Марковић. – За нас историчаре је то добро, јер би у противном изгубили посао. Прича о „ревизији“ је до сада стекла негативан страв, али, логично је да преиспитујемо политичке судове претходника. Шта би било да нам је до сада преостао само „обичан“ став карађорђевићеваца према династији Обреновић и да на основу ондашње политичке пропаганде и ми заузимамо коначне ставове о претходној династији?

Да смо „устоличли“ историју и пустили је да до данас траје онако како нас је „ондашња“ политика терала, сада бисмо мислили да је све било потпуно другачије.

– Ревизија је – каже др Марковић, – понегде стекла негативан статус, али сасвим је нормално и природно преиспитивати ставове и политичке судове који су донети у некој даљој или ближој прошлости.

Додатно објашњавајући ову тему, др Јасмина Милановић нас подсећа како Београд до данас нема споменик посвећен краљу Милану Обреновићу.

– Он је донео независност Србији, а рекло би се да, осим дискретно распусног живота, краљ Милан ни по чему није био злотвор по нас. Најзад, бурне приватне животе имали су и бројни други српски владари, а нису донели толико значајан искорак као што је то било у време његове владавине. Подсећам, у његово доба, 1882. године Србија је, први пут после Косовске битке, постала краљевина.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: