Sa starih ruina, kad ponoć caruje svudi: Vojislav Ilić – Duh prošlosti
Sa starih ruina, kad ponoć caruje svudi,
Diže se prošlosti duh. Ozaren buktinjom slave,
On tajom žudi, il’ kroz noć sumorno bludi,
Kô bledi prizrak umrlih snova i jave
Vojislav Ilić
Sa starih ruina, kad ponoć caruje svudi,
Diže se prošlosti duh. Ozaren buktinjom slave,
On tajom žudi, il’ kroz noć sumorno bludi,
Kô bledi prizrak umrlih snova i jave
I tihom pesmom, i blagim nebeskim glasom,
On s tugom budi prošlosti davno vreme;
I smerne zvezde trepere čudnim krasom,
Dok pesma tone u beskraje neme…
Sve strepi, sluša… I pastir iza sna se budi,
Pa svu noć prati sumorne ove glase,
I zalud odziv čeka – već plava zorica rudi,
I bleda kandila noći na plavom nebu se gase…
Trazenje diskursa, jednog vremena ovjencanog slavom, sa novim trajanjem. Uzalud luta duh, slavu ne poznaje novo vrijeme.
“ I zalud odziv ceka .“
Sa kakvom emocijom je udar o „zid buduceg vremena“,
prenio duh koji luta…
Jutro, simbol budjenja je neminovnost novog doba.
Univerzalne poruke, Iliceve poezije, samo na sebi svojstven nacin, ostavljaju bez daha, svakog citaoca u svakom vremenu.