Са старих руина, кад поноћ царује свуди: Војислав Илић – Дух прошлости
Са старих руина, кад поноћ царује свуди,
Диже се прошлости дух. Озарен буктињом славе,
Он тајом жуди, ил’ кроз ноћ суморно блуди,
Кô бледи призрак умрлих снова и јаве
Војислав Илић
Са старих руина, кад поноћ царује свуди,
Диже се прошлости дух. Озарен буктињом славе,
Он тајом жуди, ил’ кроз ноћ суморно блуди,
Кô бледи призрак умрлих снова и јаве
И тихом песмом, и благим небеским гласом,
Он с тугом буди прошлости давно време;
И смерне звезде трепере чудним красом,
Док песма тоне у бескраје неме…
Све стрепи, слуша… И пастир иза сна се буди,
Па сву ноћ прати суморне ове гласе,
И залуд одзив чека – већ плава зорица руди,
И бледа кандила ноћи на плавом небу се гасе…
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Trazenje diskursa, jednog vremena ovjencanog slavom, sa novim trajanjem. Uzalud luta duh, slavu ne poznaje novo vrijeme.
” I zalud odziv ceka .”
Sa kakvom emocijom je udar o “zid buduceg vremena”,
prenio duh koji luta…
Jutro, simbol budjenja je neminovnost novog doba.
Univerzalne poruke, Iliceve poezije, samo na sebi svojstven nacin, ostavljaju bez daha, svakog citaoca u svakom vremenu.