Са неопростивим закашњењем

Пише: Јован Лакићевић

Знам веома добро да накнадна присјећања и покајања не вриједе много, осим кад је ријеч о покајању пред Господом.
Упокојење мог пријатеља Проф. др Ранка Булатовића од прије годину дана, брата покојног министра војног Павла Булатовића, био ми је повод да се сјетим Павлове погибије, која, нажалост, ни до данас није разјашњена!

Кренуо сам тада да пишем текст који тек данас исписујем. Закаснело сјећање на једну епизоду тим поводом било ми је веома јак стимуланс да то учиним, али је он устукнуо пред питањем: зашто сад, коме и чему може то да послужи?

Накнадно сам схватио: може да послужи- истини!

Повод ми је интервју генерала Светка Ковача који је наш Портал пренио, тадашњег директора војно-безбједносне агенције ЈА. Саопштио нам је пензионисани генерал да су тада, 2000. године Министарство унутрашњих послова и СДБ ЦГ бојкотовали, или, како он рече, одбили сваку сарадњу у истрази убиства министра Булатовића! На њиховом челу били су тада Вукашин Мараш и Душко Марковић!

Иначе, да подсјетим још једном, Павле Булатовић, прије функције министра војног, био је министра Унутрашњих послова Црне Горе, па министар Унутрашњих послова скраћене Југославије…

Иначе, у таквој мањкавој скупштинској истрази означен је као пуцан на министра у просторијама ФК „Рад“ извјесни Иван Делић. И ту се стало. Изгледа – заувијек.

Треба ли, уопште, подсјећати да је управо у тим данима и годинама шверцерско-мафијашки лоби био у успону и да је могао да утиче на много шта у тадашњој заједничкој држави? Касније ће он постати владајући, посебно у Црној Гори.

Вијест о смрти мог пријатеља Павла Булатовића, иначе, великог љубитеља гусала, који је на састанке Друштва гуслара „Радован Бећировић Требјешки“, у Београду, код Б. Вујачића и код мене, долазио у тренерци и без пратње (то ће га, касније, коштати живота!) затекла ме је у Морачкој Бистрици. Одатле сам, ужаснут, кренуо на његову сахрану у Горња Ровца. Негдје, код Манастира Мораче, пукла ми је сајла на мјењачу. Схватио сам да од мог опроштаја са Павлом неће бити ништа! Наставио сам првом брзином према Подгорици и у једном од успутних сервиса оставио кола.

Не знам откуд ми идеја да вријеме прекратим код мог београдског пријатеља, Вукашина Мараша, министра Унутрашњих послова ЦГ.

Мало сам се изненадио кад сам га затекао у Кабинету. „Зар ти, Вуле, нијеси данас у Ровцима, куда сам се и ја био запутио?“. „Ако ћеш ми вјеровати, не знам гдје ми је глава!“- био је његов одговор.

Тада сам му повјеровао, а касније, мноgо касније сам схватио.

Кад смо се срели, било је, отприлике – подне.

Мој бивши пријатељ Вуле и ја дружили смо се у његовом кабинету све до девет, односно 21 сата! Сам сам негдје око 17 часова интервенисао да пошаље кући шефа кабинета и секретарицу, како се због нашег дружења не би малтретирали.

И за све то вријеме од девет часова нико нас, ама баш нико, није ометао. Вукашина су, да будем индискретан, посебно занимале моје пројекције актуелне политичке ситуације и прогнозе могућег развоја догађаја везаних за Србију и Црну Гору. Схватићу, много касније, да је он то реферисао тада нашем заједничком пријатељу Милу…

Уз извињење посјетиоцима Портала, дужан сам да направим једну дигресију.

Са Вукашином Марашем упознао сам се далеке 1963. године. Тада сам био секретар Факултетског комитета СК Филолошког факултета, који је имао канцеларију, као студент, у Сали хероја! Тада ми је Вукашин испричао да је он, не сјећам се више, испред СУ
а Београда, или Србије, рекао да је задужен за Универзитет Београда и да би желио нашу непосредну сарадњу.
Без много приче, како сам се ужасавао са сарадњом Удбе, упутио сам га на мог организационог секретара Бору Ковачевића (који ће, касније стићи до замјеника министра Унутрашњих пословa Србије и посланика пензионера у Скупштини Србије.) Ваљда се подразумијева да је прихватио понуђену сарадњу.

Много година касније срешћу се са мојим земљаком Марашем кад сам као шеф негда злозгласног Агитпропа, у ЦК СКЈ, сваког понедјељка држао сједнице са партијским представницима савезних органа. Вукашин Мараш је тада био секретар Комитета СК савезних органа, што је тада била веома респектабилна функција.

Тада смо обновили познанство из студентских дана и наставили да се виђамо на неким гусларским сједељкама.

Када смо се на дан сахране Павла Булатовића срели у Подгорици, на моје питање да ли је намјеран да иде у Ровца, па да, макар са закашњењем пођемо заједно, рекао ми је, покој му души, да не зна шта ће од посла и обавеза…

Накнадно сам се сјетио да смо у тих десетак сати провели у причи која је више њега него мене занимала. Сјећам се да сам морао да зовем мајстора који ми је поправљао кола да ме сачека послије радног времена. И за све вријеме мог боравка у Републичком СУП-у нијесам регистровао неко ванредно стање. Не бих да причам ни о врећама девиза са Стушког пута, које су тада, бар већим дијелом завршавале у државној каси, и помагали опстанку Црне Горе…

Причали смо, наравно, и о Павлу Булатовићу, који је, по некаквом претходном адету, био предсједник Аутомото савеза Југославије, коме је Мараш, у Београду, био генерални секретар…

Од „силних обавеза“ које ми је Мараш на почетку сусрета наговијестио, правдајући се изостанком са Павлове сахране, све се свело на вишесатни разговор са мном.

Заиста је неопростиво да ми то годинама није пало на памет! Интуиција, којом сам се као новинар годинама поносио, потпуно ми је заказала.

Тек недавно, када сам сазнао шта је у једној прилици Павле, као министар војни, рекао Милу: „Ако и један ваш чамац са цигаретама крене према Италији, послаћу чамце Ратне морнарице да их потопе!“

То је, све су прилике, била реченица која га је коштала живота!

Ето разлога што су и СУП Црне Горе и њена СДБ одбили да сарађују у истрази поводом убиства Павла Булатовића! О мом саговорнику тога дана, Вукашину Марашу, не бих ни ријечи. Остављам посјетиоцима Портала да сами закључе…

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: