• Колумне
• Поглед

Ружић: Одричем се геј параде!

1 min read

6 година ‎ ИН4С

Ближи се дан онога што се у Србији назива „Парадом поноса“. Међутим, ове године се није ЛГБТ заједница зауставила на овом дану, већ је организован и „Прајд караван“.

Милан Ружић

Ближи се дан онога што се у Србији назива „Парадом поноса“. Међутим, ове године се није ЛГБТ заједница зауставила на овом дану, већ је организован и „Прајд караван“. Овај караван се пре неки дан нашао у Ваљеву, а његов циљ, како тврде организатори из Иницијативе младих за људска права, јесте да људе из Србије позове на „Параду поноса“ у Београду.

Испада да нико у Србији не зна када је парада, већ се мора ићи по разним градовима и „позивати“. А када се људи позивају да не дозволе параду, онда су они задрте дивљачине које коче просперитет „европске напредне Србије“.

У Ваљеву учесници каравана нису успели да ураде шта су желели, јер их је неколико стотина Ваљеваца, како наводе медији, осујетило у овој намери. Оно што су феминистички покрети у Београду радили када су протестовали испред патријаршијског дома или када су покривали споменике љубичастим крпама одвратних порука, био је перформанс.

А што су млади Ваљевци црвеним платнима покрили споменике Десанке Максимовић и војводе Живојина Мишића, како рекоше да „ваљевски великани не гледају ову бруку“, е ово је окарактерисано као дивљаштво, недораслост Србије Европи и тековинама демократије, и отворени позив на линч.

Заиста не може нико нормалан имати нешто против нечијег сексуалног опредељења, али не видим због чега смо ми који не подржавамо геј параду претња некоме. Нећу сигурно ићи да тучем некога, да скандирам којекакве претње и да људима делим мотке, али сматрам да, како ЛГБТ заједница себи даје право да нас који нисмо за параду карактерише као заостале, тако и ја имам право да параду и све што се тиче исте сматрам само обичним политичким потезом.

Како смо дошли до овога да је неподржавање параде, којој присуствује један немерљиво низак проценат становника Србије увреда целокупног српског јавног мњења које се наводно огледа кроз параду, а мишљење апсолутне већине српског народа је занемарљива чињеница.

Као што учесници параде, тачније припадници ЛГБТ популације могу тужити људе за поједине речи, тако би требало да и ми који нисмо припадници те популације можемо тужити њих за ометање јавног реда и мира. Они су себи дали апсолутну слободу говора, а све што се не слаже са њиховом реториком проглашава се ограничавањем њихове слободе, а која је очигледно неограничена.

Господо другачијег сексуалног опредељења, никада вас ничим нисам ограничавао, нити сам вас вређао, па бих волео да и ви будете свесни да не можете, тачније, не смете ограничавати право нас другачијих од вас.

Чак ћу и помоћи…

Предлажем да Партнер 1 и Партнер 2 (некада познати као родитељи) свом детету не дају име док се оно само не одлучи хоће ли бити мушко или женско. У супротном, крше људска права намећући детету своје мишљење. А кад дете одлучи да хоће да буде оно што јесте, нека га родитељи, извињавам се, партнери 1 и 2 пријаве најближој ЛГБТ испостави као некога ко је хомофоб и ко не прати сексуално-полно-политичке трендове.

Зашто се заустављати, на глобалном нивоу, на ситницама попут одредби о партнерима?

Поред ове помаме за другачијим сексуалним опредељењем као психофизичком потребом, тако постоји иста та потреба као политичка, против које у суштини и пишем.

Сви су темељи овога друштва озбиљно пољуљани, па сад нас поједини убеђују да ће се део њих вратити на место продубљујући те јазове који се косе са православним духом овога народа.

Овогодишња „Парада поноса“ одржава се под слоганом „Не одричем се“, што је опет, иако лукаво провучено као апел да се родитељи не одричу своје деце ако су она геј, удар на православље и речи које се изговарају приликом Свете Тајне Крштења.

У име свих оних који се са написаним слажу – одричем се. Одричем се геј параде као нечега што је доказ нашег напредовања. Одричем је се као нечега што слови за нормално. Одричем је се као нечега што је вишак у земљи у којој постоји мањак свега потребног.

Међутим, не одричем се својих уверења због којих ћу можда бити нападан, али ја сам један од оних који је крштавајући се и крштавајући пљувао по сотони и газећи узвикивао „Одричем се!“ срца испуњеног миром и љубављу које многи користе као политичко оружје којим блате своје неистомишљенике.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: