Рутина
1 min read
ђакон Павле Љешковић
Пише: ђакон Павле Љешковић, професор Цетињске богословије
Био је то прохладан децембарски дан у којем зубато сунце није успијевало да отопи танки лед и гомиле, након чишћења, набацаног снијега на тротоару улице Марка Миљанова.
Тога дана сам га и последњи пут срео како замишљен опрезно хода по клизавим плочницима, испуњавајући своју свакодневну рутину. Она се састојала из тога што је, без обзира на временске прилике, неизоставно одлазио на гроб свог сина. Поред њега, познавао сам још свега неколико људи сличних њему, који су водили боемски живот и били омиљени у друштву, до момента у којем их је задесила нека породична трагедија.
Тада би редовне одласке у никшићке кафане, замијенила та чудна и необична рутина у којој су, нерјетко и без молитве на уснама, сатима просто стајали крај гробова својих најближих, ваљда вјерујући да на тај начин надокнађују сво пропуштено вријеме које су са њима требали да проведу док су још били живи.
Свима им је заједничка била замишљеност, као и то што би у својим ријетким разговорима са пролазницима, о тим својим свакодневним одласцима на гробље говорили као о нечем сасвим обичном, притом не показујући никакве емоције. Међутим, за разлику од свих наших сусрета у претходне готово двије деценије, овог пута је застао јер је, како се изразио, морао са мном нешто да поразговара. Рекао ми је да се интересовао за мене и да је сазнао да предајем у школи, те да сам се преселио у други град.
Повјерио ми је и то да се са њим нешто чудно и сасвим ново дешава. Кад склони листове жуте са синовљевог гроба, и када застане да се одмори од тог, сада већ, за њега тешког и напорног рада, одједном почињу сузе да му навиру. Од оног тренутка у којем је сазнао за тај тешки и ненадокнадиви губитак који је одредио остатак његовог живота, ниједном заплакао није, већ се трудио да се држи мушки. А сада сузе не може да задржи чак ни у ријетким тренуцима у којима је срећан.
Истовремено, сваким даном, све више размишља о Богу и спасењу. До скора је имао агностички приступ према вјери, па му ни сина свештеници нису опојали. Све што је знао је да је још као беба крштен, али према томе није имао баш никакав однос. Сад му је прва помисао кад се пробуди – мисао о Богу, која га чуди и изненађује, док му истовремено доноси и некакав мир и топлину око срца. Било је очито да зубато сунце, које није отопило лед у улици Марка Миљанова, неким чудом је, ипак, успјело да омекша његово тугом оковано срце, које је деценијама таворило без потиснутих емоција.
Међутим, недостатак емоција и равнодушност су за њега неко вријеме били нека врста одбрамбеног механизма. За разлику од тога, ова појава, додуше сасвим из других разлога, постаје све више правило у овом „неолибералном“ свијету. Наиме, као да систем од људи жели да направи робове који су дужни само да раде и испуњавају своју свакодневну рутину. Савремени човјек све више личи на људе-роботе из Пекићеве „Атлантиде“, који не познају било каква осјећања. Због тога ни са тугом, ни са радошћу, он не успијева да се суочи на прави начин. То можемо најбоље видјети у реклами за кладионицу, коју ових дана гледамо на телевизији у полувремеменима утакмица, а у којој осредњи глумац расколачених очију прави гримансу на лицу и испушта крикове, неуспјешно покушавајући да нам дочара радост због добитка на кладионици.
Нема сумње да је српски језик, а тиме и ми, добио новог, сјајног приповједача! Одавно није било, код нас, писаца хуманистичке оријентације.