Руске духовне приче: Необична јелка

За Новогодишњи распуст Серјожа је отпутовао код бабе у село. Градска бука и бљузгавица на улицама сад су били иза њега. Кроз прозор аутобуса гледао је у бескрајна поља прекривена чистим белим снегом. Бабушка га је сачекала на станици и путем до куће причала сеоске новости.

– Добили смо новог свештеника. Из града је. Иако је млад веома је образован… Знаш он је у Москви завршио Академију! 

Реч “академија“ она је изговарала шапатом, као да унуку поверава неку страшну тајну

– У храму нема грејања, мраз је а он свеједно врши службу. Купола је полусрушена, снег пада кроз њу, али њему то не смета.

После ручка Серјожа пође у шетњу по селу. На једној узвишици стајала је огромна камена црква. Издалека се видела разрушена купола. Прозори су били застрти најлоном, а на вратима је висио нов катанац, али и папир са распоредом богослужења.

„3. јануар Божанствена литургија. Почетак у 9.00“

У потпису
„Старешина Михаило-Архангелског храма, свештеник Никола Иљин“

– Одлично, помисли дечак. – Сутра ћу доћи.

***

Храм је био страшно запуштен. На поду трагови камионских гума, јер је неко време црква служила као складиште пшенице. Од иконостаса није остало ништа. Кроз срушену куполу видело се зимско небо. Отац Никола је увео Серјожу у олтар и кад се обукао, почела је Литургија. Хор су сачињавале само две особе. Млада жена и девојчица која је гласно узвикивала „Амин“. Док је распаљивао угаљ за кадионицу, Серјожа помисли: „то мора да су жена и ћерка оца Николе.“

Јер осим њих, других људи у храму није ни било. Очигледно да сељани нису били баш ревносни. На крају службе он прочита молитве захвалности и изађе из храма. Није направио ни двадесет корак кад га у леђа погоди снежна грудва. Окрену се и виде девочицу из цркве.

– Не умеш ни молитве да читаш – смејала се она.

– Ко, зар ја?, зачуди се дечак. – Па, ја од трећег разреда читам у храму. Напамет знам јутарње и вечерње правило.

– Не знаш, не знаш, задиркивала га је она и поново једна грудва погоди Серјожу.

Тако су се спријатељили. Рекла је да се зове Ана и да је кћи оца Николе. Иде у пети разред, а њена мама је учитељица у тој сеоској школи.

– А јел имаш ти јелку код куће?, упита Ана

– Наравно, да имам, слегну он раменима.

– А ми немамо. Нисмо купили, а скоро смо овде дошли. Тата не дозвољава да из шуме донесемо јелку. Можда ћемо до Божића набавити неку.

Бадњи дан је освануо сунчан али мразовит. Серјожа је у храму доливао уље у кандила, а Ана је брисала певницу и ређала нотне свеске.

– Какав поклон би желела за Божић?, упита Серјожа

– Никакав. Све имам, не треба ми ништа, осмехну се Ана. – Једино ако би ми поклонио нешто необично.

– Реци шта желиш?

– А шта ако ја пожелим нешто што ти не можеш да ми испуниш. Можда ја желим да на овој брези расту мандарине.

Показа руком на брезу испред своје куће и смејући се потрча унутра.

„Зашто се она мени стално руга“, мислио је он. „Е, па показаћу ја њој ко је и шта може Серјожа Кирилов.“

***

У селу је била само једна продавница у којој није било мандарина. Зато се на скијама упутио у суседно мало веће село, које је било осам километара далеко, али ако скрати пут кроз шуму онда је то само три километра. Купио је мандарине и пожурио назад јер се већ смркавало. Кроз дрвеће угледа светло у бабушкиној кући. На брзину је појео сочиво и одмах се дао на посао.

Узео је јак свилен конац и велику иглу .На сваку мандарину је утиснуо петљу како би могао да је обеси на грану.

***

Попео се преко ограде и пришуњао до брезе и на најниже гране почео да качи мандарине. Одједном крајем ока он угледа Аниног пса како му се уз лавеж приближава. За тили час дечак се узвера на врх дрвета. Али чувши лавеж укућани изађоше у двориште.

Отац Никола узе ланац и веза пса.

– Младићу, ви сте баш неки шаљивџија, рече он Серјожи гледајући мандарине на брези.

Слазећи са дрвета Серјожа је поцренео до корена косе.

Када су родитељи ушли у кућу Ана рече дечаку:

– Ето, јелку смо добили али немамо украсе. Предлажем да је украсимо твојим мандаринама. То ће ми бити најлепши Божићни поклон.

Дошао је Божић. Кроз разрушену куполу снег је падао. Када се Литургија завршила под у храму је био као бели паперјасти тепих. После службе Ану и Серјожу је чекао празнични ручак и најнеобичнија јелка на свету.

Са руског превела: Јагода Милета

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: