Руска управа у Боки: Идеја о новој држави

Боравак дијела руске ескадре у Боки током кратког вијека Републике седам острва (1799-1807), у чијем су се саставу нашли Крф, Паксос, Лефкада, Итака, Кефалонија, Закинтос и Китира – био је користан за руске интересе јер боља поморска база није постојала. Или – како су то Русу признавали – у Боки су се стекли сви природни и политички услови. Идемо редом…

Послије Наполеонове побједе код Аустерлица (1805), поражена Аустрија је уступила Далмацију и Боку Французима. То Русија у савезу са Енглеском није признавала.

Руси дакако нису окупирали Боку прије два вијека, како се то понегдје мисли, јер су их, гле, Бокељи – двијема трећинама православци и у то доба – сами позвали да дођу. Руски адмирал Дмитриј Сењавин с Крфа успловљава у Боку 1806, гдје у манастиру Савина, пред митрополитом Петром И Петровићем Његошем поздравља народ: „Ваша се жеља испунила, храбри Славјани… Благословени монарх руски прима вас у число своје дјеце“. Манифестом су били одушевљени католички Пераст и Доброта. На ногама су и Прчањани, католици и православци; руском цивилном гувернеру за Боку, Стефану Санковском пишу: „Сви су становници ове општине жељели слободно и својевољно да постану поданици Њ. В. Цара цијеле Русије, те Вама, представнику узвишеног владара изражавају своју поданичку оданост и вјерност“ – цитира у „Историји бокељског поморства“ чувени Предраг В. Ковачевић.

Адмирал Сењавин имао је ратни задатак да чува поморску линију Јадран – Цариград – Севастопољ, но како су му недостајали бродови – мобилисао је, и плаћао, преко 100 (од укупно 400) бокељских. Бокељски бродови у руској служби и под руском заставом били су транспортни и ратни, контра Француза, али и Дубровчана, јер су се ови ставили у француску службу. Бокељи су помагали све руске војне операције према Корчули, Брачу, Вису, и даље према сјеверу, што је веома ометало Французе, па је маршал Мармон 1806. с копна снажно напао Боку, али се и повукао у утврђени Дубровник јер су му Бокељи и Црногорци предвођени владиком Петром И пружили снажан отпор.

На главном ратишту Европе ситуација се још увијек одвијала у Наполеонову корист. Послије побједе код Фриеланда, закључен је мир у Тилзиту (1807), и склопљен савез између Наполеона и руског цара Александра И. По одредбама тог мира, Јонска острва, Бока и Далмација долазе у посјед Француза.

Услови Тилзитског мира дочекани су у Боки с огорчењем. Тек седамнаест мјесеци дуга, руска управа запамћена је у Заливу као „домаћа“, током које је, упркос свему, број бродова дуге пловидбе остао исти: 400. Оно што је занимљивије јесте да се током Руске управе родила идеја о новој држави која би обухватала Јужну Далмацију, Дубровниик, Боку и Црну Гору, под управом митрополита Петра И, а под протекторатом руског цара.

Боравак руске флоте и сарадња наших и руских помораца довела је до сазнања о словенској припадности и солидарности, након чега је много наших морепловаца нашло уносно запослење у руској трговачкој и војној морнарици.

Бока је – ваља и то казати – прије периода руске управе дала дипломату грофа Саву Владиславића (утврдио границу између Русије и Кине), адмирала руске Балтичке флоте Матију Змајевића, адмирала руске Црноморске флоте Марка Војновића, итд, итд. Бокељи су упознали Русију прије неголи Србију, што је потврда тезе да море спаја, а не раздваја народе и предјеле. Послије пада немањићке Србије прекидају се некада виталне и присне везе између обалних и континенталних Срба. Проћи ће више од вијека док Бокељи не крену у Србију да се под Карађорђевом заставом боре против Турака за слободу.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: