Руска база ће ,,одувати“ Американце из Србије

Загреб је центар обавештајних операција америчке обавештајне заједнице, у првом реду Централне обавештајне агенције (ЦИА) и Националне агенције за безбедност (НСА), наводи британски лист „Индепендент“ позивајући се на документа из такозване афере Сноуден.

Прислушни центар: Амбасада САД у Београду

Према незваничним информацијама, стране обавештајце на Балкану највише интересују везе Србије и Русије, као и спровођење Бриселског споразума, који дефинише односе Београда и Приштине.

Оно што је питање јесте шта контраобавештајци Србије чине да комуникације државног врха заштите и то у околностима кад то нису у стању да учине ни њихове немачке колеге, јер се показало да НСА годинама прислушкује чак и приватне разговоре канцеларке Ангеле Меркел.

Ипак, премијер Србије Ивица Дачић се не секира превише.
– Не знам да ли сам прислушкиван, али не бих могао рећи да сам изненађен тим вестима, да ли сте ви изненађени? – упитао је он новинаре суочен с питањем о обавештајним претњама.

Према наводима докумената које је бивши аналитичар НСА Едвард Сноуден дао новинарима, централа НСА налази се у бази Форт Мид у Мериленду, а наводно су најактивнији прислушни центри, поред Загреба, Сарајева и Београда – у Приштини, Атини, Бакуу, Будимпешти, конзулатима у Франкфурту и Женеви, амбасадама у Кијеву, Мадриду, Милану, Москви, Паризу, Прагу, Риму, Тбилисију, Тирани и Бечу.

Питање које је важно кад год би се анализирали нечији поступци јесте – зашто се то ради? Какви су мотиви?
Нисам сигуран да заиста постоји нешто интересантно у вези Србије што би Американце могло да занима, а да то они већ не знају. Мени је цела та прича о амбасадама као прислушним центрима доста плитка. Ако такви центри и постоје, они извесно нису у амбасадама. Из искуства контраобавештајца могу да кажем да савремене технологије уопште не изискују физичку близину да би се надзирале нечије комуникације. То се може радити с било које тачке на свету. Прича да су они ту да би нас слушали и пратили интернет везе су смешне – каже за „Вести“ генерал Александар Димитријевић, који је обављао дужност начелника Војне службе безбедности између 1992. и 1999. године.

Зоран Мијатовић, некадашњи заменик начелника Ресора државне безбедности, указује да јавност Србије специфично реагује на информације о прислушкивању.

• Објавио сам својевремено да ме је 2001. прислушкивала америчка амбасада у Београду, и да је моје кодно име било „Алфа“. Тада су на исти начин били прислушкивани и начелник београдског центра РДБ, и поједини министри из владе Зорана Ђинђића – закључује Мијатовић.

Афера Сноуден, за разлику од афере Викиликс и објављивања четврт милиона дипломатских депеша из америчких амбасада по свету, није дала одговор на питање „због чега би Американци тако грозничаво ‘слушали’ Србију“.

Књига породичних тајни

Пред расплет грађанског рата у Југославији, Американци су Хрватској уступили модерну опрему за електронски надзор, а која је била постављена на неколико локација у Источној Славонији. Одатле се надзирао комплетан политички и војни врх СРЈ. Изван политичких тема, неколико година после бомбардовања Југославије 1999. у штампи се појавила и књига транскрипата Милошевићевих породичних разговора. Очигледно је да обавештајци породичне тајне Милошевићевих нису сматрали битним за рад, али јесу забавним, па је тако екс-Ју јавност могла да чита о „сузама Марије Милошевић“, о томе како је син Марко оперисао уши, или како је вербалне нежности размењивао брачни пар Милошевић-Марковић.

Дипломатске тврђаве

Амбасада САД у Београду је званично америчка државна територија. По својој намени амбасада је дипломатско и привредно представништво САД, а по свом обезбеђењу, то је права америчка војна база. Свака нова амбасада има независне изворе енергије и воде, непробојна стакла на свим прозорима. А дипломате и друго „особље“ обезбеђује и одред маринаца којима је на располагању права мала касарна и широк арсенал оружја. Колико их тачно чува амбасаду у Београду је службена тајна, али се верује да тај број варира у зависности од безбедносних изазова од 20 па чак до 100.

• Рецимо, немачку државу интересује спровођење бриселског споразума, а да је тај процес врло рањив сведоче и последња збивања на северу Косова. Стога је сасвим разумљиво да су Немци наглашено обавештајно присутни. Ту је и Русија која има стратешке економске интересе у Србији око градње паневропског гасовода. Не заборавите и руску базу за наводне хуманитарне интервенције у Нишу која није ништа друго него ембрион за стварање војне базе. Близу је и Бондстил, највећа америчка војна база на југу Европе – набраја могуће мотиве Димитријевић.

Шта је од свега тачно можда чак ни време неће показати. У сваком случају, упркос напорима српских контраобавештајаца, мало је вероватно да Србија може да заштити комуникације својих државника.

Димитријевић: Милошевића прислушкивали у Карађорђеву

Бивши југословенски председник Слободан Милошевић се са безбедњачког аспекта понашао врло ризично. Бројне врло осетљиве разговоре водио је из службене резиденције у Карађорђеву, што га је касније лично скупо коштало.

• Као начелник Војне службе безбедности лично сам саветовао Милошевића да се не служи комуникацијама у Карађорђеву, јер су већ тада техничке могућности за пресретање биле веома напредне. Он ме није послушао и кроз мрежу радио-релеја у Карађорђеву је комуницирао с ким је хтео. Касније, кад је оптужен пред судом у Хагу, у доказном материјалу тужилаштва нашли су се силни подаци пресретнутих разговора, што је јасно говорило да су Милошевића слушали – каже Димитријевић.

Док за надзор електронских података није потребна физичка близина, за такозвану хуминт (хјуман интелиџенс, односно мрежа људи као шпијуна) је битна близина јер с агентима треба одржавати везе. У време кад је Југославија била у ратном паклу 92-99, Војна служба безбедности имала је велике успехе у хватању обавештајаца.

• У том периоду смо ухватили 39 особа и обезбедили доказе на основу којих су правоснажно осуђени официри и цивили, наши држављани, који су радили за различите тајне службе. Били су ту и људи у рангу пуковника, дакле, високи официри који су радили за другу државу – подсећа Димитријевић, али и наглашава да „нема илузија да су сви похватани“.

Превише података

Из случаја Викиликс се видело на који начин су дипломате покушавале да утичу или предвиде потезе државног руководства, а у случају скандала НСА као да се само махнито скупљају подаци чија релевантност није потврђена. Да је тако сведоче и речи адмирала Дениса Блера, првог Обаминог шефа Обавештајне заједнице који је рекао да су техничке могућности пружиле прилику САД да прикупља милијарде различитих електронских података, фотографија, телефонских разговора, СМС порука, чет соба на интернет форумима, електронској пошти и других, да се просто „створила какофонија информација у којој је сада проблем разлучити битно од небитног“.

Балкански ривалитет

И у целој причи је веома присутан балкански ривалитет, па тако данас у Хрватској тврде да је код њих центар шпијуна региона и то усред америчке амбасаде. Исту тврдњу су средином декаде износили и у БиХ када је у Сарајеву изграђена супермодерна џиновска Амбасада САД. Кад се коначно и дипломатска мисија САД преселила у ново здање на Дедињу у Београду, српски медији су се просто утркивали да истакну како је баш ту, у главном граду Србије, најважнији техничко-обавештајни центар америчких шпијуна у који је уложено чак 117 милиона долара.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: