Насловна Поглед Русија у l свјетском рату: Истина скривана читаво стољеће

Русија у l свјетском рату: Истина скривана читаво стољеће

4
ПОДИЈЕЛИ

moskva-konferencija

Изучавајући историју у последњој години гимназије суочио сам се за мене логички тешко сварљивим ставом аутора школског уџбеника, да је армија царске Русије у Првом свјетском рату била неспремна, неопремљена, неспособна и у сваком погледу потпуно инфериорна у односу на своје противнике. Од свог тадашњег професора нијесам добио адекватан одговор на питање, како је могуће да тако слаба и лоше вођена војска пуне три године држи стабилне линије фронта, па да чак и након унутрашњег сломa и распада царизма, не буде потпуно војнички поражена.

Деценију и по касније можда сам на путу сам да пронађем одговор на своју матурантску дилему. Захваљујући позиву господина Михаила Борисовича Смолина, замјеника директора и руководиоца Центра за друштвенa истраживања у оквиру Руског института за стратешке студије (РИСИ), имао сам привилегију да последњег дана октобра присуствујем Међународној научној конферецији “Уочи Великог рата: Русија и свијет“.

Одржана конференција представља увод у наступајући низ научних скупова, планираних у текућој и наредној години, када ће се навршити стогодишњица почетка Првог свјетског рата. Уводну ријеч је имао наш недавни гост и искрени пријатељ српског народа Леонид Петрович Решетњиков, директор РИСИ. Формирање објективног историјског суда о учешћу царске Русије у Првом свјетском рату, лишено досадашње идеолошке пристрасности совјетских историчара, означено је као коначни циљ овог и будућих научних скупова посвећених Првом свјетком рату у огранизацији РИСИ.

moskva-damjanovic

Према тренутно важећим стандардима у руској науци, два најважнија момента свеукупне историје Русије су рат против Наполеонове Француске – назван Отаџбинским ратом из 1812. године и сукоб са нацистичком Њемачком – познат као Велики отаџбински рат. Научни скупови под окриљем РИСИ, како је у уводној ријечи истакао господин Решетњиков, покушаће да дају одговор да ли је историографија руско учешће у Првом свјетском рату неоправдано изоставила из низа великих отаџбинских ратова.

Личним присуством и кратким обраћањем подршку скупу исказали су Игор Шегољев – помоћник предсједника Путина и Михаил Дегтиарјев – замјеник предсједника Комитета науке и научних технологија Државне думе. Оба високa званичника истакли су да ће се лично заложити да сви архиви и документи потребни за објективно просуђивање улоге царске Русије у Првом свјетском рату буду доступни стручној јавности, подвлачећи своју подршку “ослобађању историје од налета бољшевичке пропаганде“ и неоходности одавања дужне почасти подвигу руског војника у Првом свјетском рату.

Стручну расправу отворио је Петр Муљтатули, научни сарадник РИСИ, темом “Император Николај II и борба Русије за мир од 1899 до 1914“. У његовом реферату потенцирана је размјена телеграма између Вилхема Кајзера и цара Николаја, у периоду између Сарајевског атентата и формалног почетка I свјетског рата. Презентирана преписка непобитно доказује апсолутну преданост цара Николаја очувању свјетског мира и са друге стране потпуно одстуство интереса њемачког монарха да се конфликт избјегне. Овај млади доктор историјских наука иначе је праунук Ивана Харитонова, личног кувара царске породице Романов – убијеног заједно са својим господарима у дому Ипатијевих 1918. године. Своје излагање Петр Муљтатули  окончао је цитирањем Св. Владике Николаја Жичког (Велимировића): “Велики је дуг наш пред Русијом. Може бити човек дужан човеку, може и народ – народу. Али дуг, којим је Русија обавезала србски народ 1914. године, тако је огроман, да њега не могу вратити ни векови ни покољења.“

carskaja-sem_ja-1-720x375

Гост из Београда на научној конференцији био је директор Балканолошког института САНУ Душан Батаковић. На почетку свог излагања академик Батаковић поменуо је актуелни покушај ревизије опште прихваћене историјске истине о узроцима Првог свјетског рата, које у првом реду долазе из Велике Британије, потенцирајући да се то не покушава постићи откривањем нових, већ манипулацијом и накнадним тумачењем одавно познатих историјских извора. Тако пред стогодишњицу почетка Првог свјетског рата, аустралијски историчар Кристофер Кларк и канадска професорка Маргарет Мек Милан својим свјеже објављеним књигама националистичке тежње српског народа и велико-руски империјализам, слијепо слијеђене од стране Француске покушавају означити као основне узроке почетка трагичног свјетског сукоба. Управо током последњих дана тврдње канадске професорке да је Гаврило Принцип био фанатик и терориста, те да “Србија из времена Првог светског рата била jе нешто налик на данашњи Иран, где делови власти спонзоришу терористичке активности“, добиле су широк простор у свјетској штампи.

Одлучно побијајући њихове тезе академик Батаковић подвлачи да је Франц фон Хенцердорф, начелник генералштаба аустро-угарске армије од 1908. до 1914. године чак четири пута од владе тражио одобрење за напад на Србију, залажући се да се Србија прочешља гвозденом четком“. Материјална и војна исцрпљеност у Балканским ратовима и потреба да се територије ослобођене и присаједињене у тим сукобима потпуно интегришу у државни систем, те чињеница да су у српској војсци постојали само дефанзивни ратни планови наведени су као додатни аргументи тезе да је рат са Аустро-угарском био далеко од интереса Србије у 1914. години. Поменуте су и конкретне писмене молбе Николе Пашића Леону Билинском – аустро-угарском министру задуженом за Босну и Херцеговину, да се посјета надвојводе Франца Фердинанда Сарајеву тог спорног Видовдана 1914, одложи. Своје излагање академик Батаковић закључио је ставом, да је уједињење са у реалну унију са Црном Гором био једини објективан спољно политички циљ Србије у том периоду.

Излагање професора Батаковића о негативном и пристрасном односу актуелне британске историјске мисли према Србима, на линији је са недавно објављеним истраживањем академика Драгољуба Живојиновића и његовим ставом да Енглези су све друго били, само не пријатељи Србије. Према професору Живојиновићу уочи и током балканских и Првог свјетског рата Србија се суочила са низом уцјена британских савезника, које су по свом карактеру неријетко биле једнако понижавајуће као и аустро-угарски ултиматум из 1914. године. О односу наводних савезника према Србији, фатално угроженој здруженим нападом Њемачке, Аустроугарске и Бугарске академик Живојиновић каже: ‘’Током читаве мучне 1915. године појачавали су притисак на Србију. Своје ултиматуме заснивали су на нашој немоћи и бескрупулозно користили српску зависност од савезника’’.  

Једнако негативно као у вријеме распада СФРЈ, британска штампа је и почетком прошлог вијека Србе представљала у најгорем свијетлу. Молбе да наводно савезничка војска Британске империје обезбиједи вардарску жељезницу и коридор Ниш – Солун глатко су одбијене, што је касније индиректно узроковало албанску голготу. Стравично страдање народа и војске у повлачењу преко снијегом завијаних албанских планина као да није нахранило британску сујету, па је извршен притисак на краља Констанитна да спријечи улазак српске војске и  избјеглица на територију Грчке и тако осујети са Французима договорено пребацивање на острво Крф. Ипак наш народ и војска спашени су, како подвлачи академик Живојиновић: Тек када је руски цар Николај оштро припретио да ће склопити сепаратни мир са Немцима (уколико се српска војска и народ не прихвате и спасу) сломљен је енглески отпор, а Французи нису више Грке ни питали. Но, ни тада Енглези нису послали своје бродове. И то је била једна од њихових уцена.

На овој међународној конференцији учешће су узели професори и научни сарадници универзитета из Москве, Саратова, Иркутска и Уфе, те професори из Финске, Пољске, Бјелорусије и Италије. Изнијети су прецизни фактографски податци о потенцијалима зараћених страна у људству и наоружању, снадбијевању и логистици царске армије, усвојеним стандардима приликом регрутовања војника, војној здравственој заштити, командном саставу руске војске и односу мањинских народа – поданика империје према Русији. Оно што је том приликом речено демантује комунистичку пропаганду да је царска војска у погледу опремљености и обучености војника, оспособљености командног кадра и сваком другом војном питању била инфериорна у односу на Њемачку и Аустро-угарску. Предочени су такође факти који у великој мјери демантују на западу одомаћене представе о силном незадовољству мањинских народа Руском империјом.

Веома интересантно је било излагање доцента Ерки Јохана Бекмана из Хелсинкија, о положају Финског књажевства унутар Царске Русије. Почетком XIX вијека територија Финске је из састава Шведске прешла у под окриље Руске империје. Одмах по успостављању руске власти дозвољена је употреба финског језика, за кога професор Бекман каже да је под шведском хегемонијом почео да се заборавља у народу. Финска је током власти царске Русије уживала висок степен унутрашње аутомномије, имала је своју валуту – финску марку, жандаремерију и царину, новине штампане на финском језику и у већини периода изузеће њених грађана од обавезне војне службе.

hitlerov rodjendan 1941.

Упоредимо сада историјске факте презентиране од стране професора Бекмана и неумољиву статистику поменуту у излагању академика Душана Батаковића о положају словенских народа у оквиру Аустроугарске монархије. У Босни и Херцеговини положај српских сељака под Аустро-угарском остао је практично непромијењен у односу на петовјековно турско ропство и уочи Првог свјетског рата још увијек су били под влашћу муслиманских бегова. Само 11% словенских становника у областима под влашћу Пеште уживало је право гласа на изборима, а незнатно већи проценат у дијелу монархије под управом Беча. Са друге стране у “заосталој и терористичкој“ Србији то право имало је преко 90% популације.

Поставља се зато с правом питање да ли су догме о Руској империји као заосталој, репресивној и ауторитативној монархији која је угњетавала бројне неруске и неправославне народе, односно о Аустро-угарској као просперитетном, слободном и напредном друштву, једнако основане као и бољшевичке догме апсолутној инфериорности царске армије током Првог свјетског рата?

Научну конференцију “Уочи Великог рата: Русија и свијет“, закључило је излагање њеног домаћина директора РИСИ. Кључни ставови генерала Решетњикова су да Русија није изазвала Први свјетски рат и да руски народ није био агресор, да Руси нијесу ратовали за империјалне циљеве Енглеске и Француске, те да је одлука цара Николаја II о заштити Србије био: “Вискоки морални подвиг дати душу за братски народ“, додавши да без свеобухватне анализе религије и духовности последњег руског цара овај чин никако не може бити правилно схваћен и праведно вреднован.

Озбиљним научним расправама данашња Русија чини напор на расветљавању једног недовољно објективно објашњеног периода њене историје. У исто вријеме актуелне државне власти у Србији и Црној Гори све потенцијале друштва подредили су интеграцији у ЕУ и НАТО. На академији “Србијо памти“, посвећеној десетогодишњици НАТО агресије на Србију и Црну Гору, академик Матија Бећковић рекао је да смо из Брисела добили: “Чист лист хартије да на њему поново напишемо своју историју“ и “да у Европу нећемо ући ако се будемо ичега сећали.“ Хоће ли зато послије свих услова јединствено наметнутих Србији, из Брисела се испоставити и захтјев о непоходности колективног заборава наше националне историје?

Јер све док Срби памте своје историјске заштитнике и искрене савезнике, сјећајући се истовремено оних који су их окупирали и убијали у два свјетска рата, не заборављајући ни наводне савезнике, у чијим разорним ускршњим бомбардовањима Ниша и Београда 1944. учињена су зла већа него и од самих окупатора, нарочито памтећи 1999. годину и 15 тона тада баченог осиромашеног уранијума, интеграција у НАТО и ЕУ неће проћи!РИС

4 КОМЕНТАРИ

  1. 0
    0

    Sjajno Igore, svaka čast na izvještaju. Ne trebaju nam evroatlantske integracije(EU i NATO), oni su nam samo muku donijeli. Treba se okrenuti Rusiji i Evroazijskoj uniji.

  2. 0
    0

    Руси су ушли у рат због Срба, док су нам „савезници“ Енглези ногу подметали. Полако се мијењају ствари на свјетској позорници, Русија је опет велика сила. И опет ће стати уз своју браћу на Балкану

  3. АНТИГЛОБ РУСИЈА ЦРНА ГОРА СРБИЈА МАКЕДОНИЈА АЛБАНИЈА ГРЧКА
    0
    0

    PREDLAZEMO DA SVAKA KUCA U CRNOJ GORI ISKOPA NAJMANJE DVA DO CETIRI GROBA ZA NATO I EU FASISTE AKO POKUSAJU UCI U CRNU GORU SVOJIM LAZIMA PODVALAMA ILI OKUPACIJOM.KOPANJE NEKA POCNE STO PRE.! ZIVELA SLOBODNA RUSIJA I SLOBODNA CRNA GORA,OKUPATORI MARS IZ CRNE GORE !

  4. 0
    0

    Желим да се матушки ставим на располагање у посраној МНЕ или,једноставније речено,желим да будем руски шпијун.

    Нека НВО за културну размјену или стручно усавршавање,за почетак.Па онда семинари ,разноразне безбједоносне конференције(мир и стабилност у региону и свијету су,јелте,увијек били приоритет…),организовање посјете за дјецу и омладину руском разарачу -сјутра,ако Бог да среће,десантном броду – укотвљеном у барској луци…

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here