Русија нема шта да скрива и нема чега да се плаши

На позадини већ навикнуте, може се рећи ритуалне антируске пропаганде, у посљедње вријеме су се почели чујати и неки здрави тонови од стране Америчког друштва експерата. Посебно привлачи пажњу, недавно објављени чланак у The Daily Beast „Ова врућа линија може спријечити сајбер-рат између Сједињених Америчких Држава и Русије“.

Професионалци, који истражују овај сиже, једва да могу пронаћи у овој публикацији било какво откриће. Али је друго битно: у њему се отворено признаје одсуство експертског, деполитизованог дијалога између Русије и САД у области међународне информационе сигурности – пут је не само у ћор-сокаку, већ је и опасан, пријепун продубљивања несхватања и ризика масовног конфликта.

Ово нијесу емоционалне процјене, већ суште чињенице, које су саопштили амерички моћници, садашњих и бивших сарадника администрације, који прате питања сајбер-сигурности, то јесте оних који разумију ситуацију „у свијету“ и који, су по специфичности своје професије у обавези да размишљају максимално прагматично.

Ако моћници и експерти у САД уистину дијеле такву процјену, онда је то таква ситуација, у којој се са колегама, па и „са оне стране барикаде“, тешко не сложити.

Прије шест година, 2013. пошло нам је за руком да се договоримо о установљењу директне комуникације између Русије и САД за случајеве сајбер-инцидената. У суштини, они су изграђени по оној истој шеми, која је постојала у вријеме Хладног рата, у овом случају према традиционалним војним инцидентима, и дозвољавају оперативну размјену информација на свим нивоима, од ресорног до политичког.

У тим годинама канали су прорадили више пута. Треба рећи да смо у периоду администрације Барака Обаме имали доста активан дијалог по сајбер-питањима, како на рутинском, техничком нивоу, тако и у формату пуновриједних консултација.

Одржавани су редовни сусрети експерата, на којима су се директно могли разматрати проблеми, који су се појављивали. У оквирима Руско-америчке предсједничке комисије, била је чак формирана специјална заједничка радна група на високом нивоу.

Што се тиче рада најусијанијих линија, онда је најсвјетлији примјер обраћање америчке стране у јесен 2016.године у периоду предсједничке изборне кампање, због забринутости САД ради несанкционисаног пробијања у њихову електронску инфраструктуру.

Као и увијек, ми смо на њега брзо одреаговали, и дошло је до размјене одговарајуће техничке информације. Наш национални координациони центар за компјутерске инциденте, који је одговоран за функционисање ове линије, још у децембру прошле године је изразио спремност да обнародује садржај ове преписке, у случају да се са овим сложи америчка страна.

Ми смо такав предлог службено прослиједили у Вашингтон, дипломатским каналима почетком те године. Као одговор услиједило је одбијање.

Детаљно објашњење тим поводом дао је службени представник Министарства иностраних послова Русије, на једном од својих брифинга у марту.
Са своје стране ја могу само да додам да наш предлог да објавимо преписку је корак без преседана, то је права транспарентност, о чијем значају тако често говоре наши партнери.

Русија нема чега да се плаши. Као што нема шта да скрива. Ми смо спремни на то да ову преписку проучи широка јавност у Русији и у САД, Средства масовних информација, експерти и да они закључе шта се у ствари тада догодило.

Апсурд се не завршава

Али, ми за сада не можемо да објавимо ове податке, будући да је то онемогућено од америчке стране. Изговор је „осјетљивост“ ових материјала. Тешко да тамо има нешто осјетљивије за САД, него за Русију. Прије ће бити да такав приступ открива неувјереност у сопствене позиције, па при постојању чињеница, које би биле свима доступне, било би много теже тиражирати окривљивања о „руској умијешности“ у сајбер-провале.

Ипак се овим апсурд не завршва. Послије непристајња америчких државних органа, одлучили смо да јавности САД-а директно саопштимо, како се ситуација са вруће линије доживљава у Москви и понудили низу водећих америчких средстава за масовно информисање да објаве чланак. Рекли смо им: ми вам, једноставно, нудимо „директан говор“, а ви коментаришите како желите. Уколико вам се наш предлог не свиђа, уколико нам не вјерујете – тако и напишите, а нека суде читаоци.

На почетку ова издања су се отворено заинтересовала, са нама су прецизирали појединости, говарили су да су спремни да објаве, али потом, очигледно, „добили су по прстима“ и услиједило је одбијање, без навођења узрока. Уплашили су се.

Али, ово је емоционална страна питања, а нас више интересује прагматика. По други пут ћу се сложити са америчким колегама (Мајклом Данијелом, Крисом Пејнтером, Луком Дембовским), чија су мишљења цитирана у поменутом чланку: није довољна једна чињеница за постојање канала екстерне везе.

За њихово ефикасно функционисање неопходан је дијалог између оних који се баве обезбјеђењем њиховог свакодневног функционисања, потребан је дубљи рзговор о питањима међународне информационе сигурности.

Од званичног Вашингтона се често чује како тобоже за ово „недостаје повјерења“. Умјесто одговора желимо да питамо: „А како оно да заживи, ако се ви стално склањате од било каквог разговора на ову тему?“

Па, ми смо већ више пута предлагали да се обаве међусобне консултације и добили одбијање као договор. Каткада, ствар се уопште доводи до апсурда, као прије годину у Женеви, када је америчка страна отказала такав сусрет само пар часова прије његовог почетка, при чему су делегације већ биле на лицу мјеста. И нехотице да помислиш да разговор лице у лице толико плаши наше партнере, да они спречавају да своју увријеђеност саопште преко средстава масовног информисања.

Али није питање у равни рутинске политике, размјене „пецкања“, или било каквих субјективних фактора.

Као и прије педесет година и сада се ради о спречавање ескалације сајбер-инцидента до нивоа сасвим масовног војног конфликта између Русије и САД.

Уколико линије екстерне везе, потпомогнуте дијалогом експерата, буду проклизавале из политичких разлога, присутан је ризик „друге карибске кризе“, само што ће овај пут разлог за њу бити не бојеве главе, већ информационо-комуникационе технологије, и догађаји ће се развијати одбројавањем минута, остављајући објема странама катастрофално мало времена за доношење одлука. И ово већ одавно није сценарио за филм фантастике, то је наша реалност. Жељели би смо да вјерујемо да су у САД овога свјесни такође као и у Русији. У крајњем случају на ово опомињу изјаве мишљења америчких експерата.

Такву исту линију отворености, демократичности, конструктивног дијалога, ми настојимо да спроводимо у односима са САД, када се ради о сајбер-питањима, на више различитих терена.

Као што је познато, ове године у УН ће бити формиране двије профилне преговарачке структуре за међународну информациону сигурност: Радна група отвореног састава (РГОС), за све државе – чланове Организације и Група владиних експерата (ГВЕ). Интересантно је, да се прва формира на руску иницијативу, а друга – формално, на америчку.

У ствари оба тијела првобитно су предложена и подржна од стране Русије, у вријеме док су се западне земље према курсу Организације Уједињених Нација (УН), односиле скептично и критиковале га сваком погодном приликом. Какогод, реалност је таква да ће сада у УН радити двије групе и сада се треба договорити на каквим принципима ће оне узајамно дјеловати.

Приређивати у УН „гладијаторске борбе“ на тему „међународне информационе сигурности – није варијанта за коју се ми залажемо.

Као и све друге државе, Русија је заинтересована за то да се рад ових група темељи на комплементарном, конструктивном и сарадничком кључу, без конфронтација.

Полазећи од здравог разума ми предлажемо шему са „подјелом терета“. Према њој РГОС би морала да се усредсреди на крупне политичке садржај, који тангирају већину чланова међународне заједнице, – на правила одговорног понашања држава у информационом простору, на мјере учвршћивања повјерења у овој сфери, помоћ државама у развоју, а такође разматрање како ће у будућности изгледати сам преговарачки формат на ову тему (стално активан одбор Генералне скупштине или Савјета безбједности УН, или нека друга варијанта).

Група владиних експерата, са своје стране, могла би да се приоритетно бави, не мање важном, али више ускостручном темом – питањима примјењивости важећих норми међународног права у односу на информациони простор.

Други значајан принцип „мирне сарадње“ двају група је хармонизација напора. На оба терена дискусија мора бити деполитизована и прагматична, а њени резултати се морају узајамно допуњавати, а не да буду конкурентски. Из описа сфера одговорности РГОС и ГВЕ, очигледно је, да им предстоји да се ухвате у коштац са колосалним бременом проблема, а то је могуће само у случају конструктивне сарадње свих учесника.

Желим да подвучем да смо се са таквим планом, својеврсним програмом заједничких активности, обратили Американцима још у новембру прошле године. Као и раније, предложили смо да се сусретемо ради разматрања ових тема. Одговор, као ни раније, нијесмо добили. До почетка рада обје структуре, остало је још веома мало времена. Остаје нам да се надамо да ће код партнера превладати здрав разум и да ће они искористити овај „прозор могућности“ прије него се он затвори. Са своје стране ми смо спремни за дијалог.

Текст је објављен на страници веб-сајта – https://clck.ru/Fht9j

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: