Русија и Иран се боре за превласт у Дамаску
1 min read
Подела задатака између Ирана и Русије у Сирији је дуго времена изгледала јасна: Техеран се брине о пешадији а Москва о авијацији. Заједнички циљ је такође био беспрекорно јасно дефинисан: режим Басхара ал-Асада мора бити спасен а опозиција насиљем истребљена.
Захваљујући руско-иранској помоћи је Дамаск у међувремену успео да језгро државе, у густо насељеном и плодном западу Сирије, скоро посве поврати под контролу. Али, како се војна фаза обезбеђивања власти фамилије Асад ближи крају – све више у први план избијају политичка и привредна питања, каже руски политиколог Алексеј Хлебников. А по тим питањима су Москва и Техеран све само не истог мишљења.
“Русија разуме да је огромно иранско присуство у Сирији велика сметња за државе Залива, Европљане и Американце да раде на политичком решењу са режимом”, каже Хлебников. Москва се стога налази у дилеми: “Како да војни успех претвори у политички и привредни ? Не само у Сирији него на целом Блиском Истоку.”
Крхки брак из рачуна
Хлебников руско-иранске односе у Сирији не дефинише као алијансу него искључиво као “брак из рачуна”. Москви треба Техеран да би победила у рату. Али централно питање ипак гласи: да ли се овим партнерством може осигурати и стабилни мир. Кремљ планира дуготрајно руски присуство у Сирији. Пре три године продужени уговори за кориштење морнаричке базе у Тартусу и ваздухопловства у Хмеимиму има да трају 49 година. Њима би Русија хтела да осигура своју моћ у источном Медитерану и широм Блиског Истока. Али да би Москва могла да свој фокус и снаге усмери на целокупни регион, у Сирију мора што пре да се врати мир.
Стабилни поредак у Сирији је за Кремљ битан и стога што њиме Кремљ жели да статуира показни пример. Руски председник Владимир Путин жели Западу да докаже да ауторитарни режими на Блиском Истоку људима финално доносе пуно више безбедности и благостања него демократски експерименти. При чему се Русија пре свега ослања на армију као редарствени инструмент те стога већ дуго улаже у реформу сиријских оружаних снага чији циљ није само васпостављање монопола моћи: “Овим реформама војске и безбедносног апарата Русија жели да ограничи утицај Ирана”, каже Хлебников.
Но успостава поретка по сопственом хтењу у Сирији није могућа искључиво ратним ваздухопловством. Што је Москва одавно увидела. Кремљ стога није само у Сирији активирао сопствене трупе, војне саветнике и плаћенике, него је од 2016 интензивно радио на изградњи сиријских борбених јединица. Али ни то није помогло у решавању фундаменталног проблема: после Револуције 2011 сиријски војници перманетно масовно дезертирају а млади мушкарци свим силама избегавају служење војног рока.
Ако је веровати подацима руског Инситута за Блиски Исток, сиријска армија располаже још са само око 25.000 војника под својом контролом. Већину оружаних снага – између 100.000 и 200.000 људи- чине режиму верне паравојне милиције. Те “Куwат ал-Дифаа” (одбрамбене снаге) су оформили ирански Револуционарни Гардисти, по узору на сопствену “Басиј”-милицију.
Русија ће још дуго зависти од Ирана у Сирији
“Руски планови да ове трупе ставе под јединствену заједничку команду су дијаметрално супротни плановима Ирана, без чије широке мреже лојалних али ирегуларних јединаца Сирија просто не би постојала”, каже руски војни аналитичар Антон Лавров. Ту мрежу финансира Иран па је стога њихова лојалност пре свега усмерена ка Техерану а не Дамаску. Што Русију доводи у тешки проблем: она би хтела да скреше утицај Ирана али зависна је од иранских пешадијских милиција на терену. “Русија ће још годинама бити зависна од Ирана ако хоће да остане у Сирији”, каже Хлебников.
Колико су бити Иран и његове милиције видело се при последњој офанзиви на побуњеничку провинцију Идлиб. Асадове трупе су, праћене снажним руским нападима из ваздуха, у фебруару освојиле значајне територије – иако је Турска побуњенике подржавала артиљеријом и дроновима. Тако су Асадове трупе освојиле стратешки важан град Саракеб, раскрћше кроз које воде путеви од Дамаска ка Алепу и Латакији, при чему су битну улогу имале елитне јединице либанске милиције Хизбуллах.
Мрежа Техерана има дубоке корене
Како дубоко иранске мреже сежу у режим Асада јасно показује пример ИВ Дивизије, која је под диркетном командом Басхаровог млађег брата Махера ал-Асада. Он негује врло блиске везе са Ираном а у његову елитну јединицу је већ интегрисано више про-иранских милиција.
ИВ Дивизија није само ту да војно брани врх режима Сирије. Она и бизнисемени које протежира су важни део сиријске ратне привиреде. Већ пре устанка 2011 је ова Дивизија зарађивала велике паре продајом илегално ископаних антиквитета. Да би вредне археолошке објекте прошверцовала у иностранство је Дивизија искористила мреже Хизбуллаха у северној и јужној Америци, каже сиријски политиколог Аyман ал-Дассоуки.
Сада, у рату, ИВ Дивизија доминира у трговини старим металом, ескортира транспорте робе и узима данак на сопственим цхецкпоинт-има. По наредбама ИВ Дивизије пљачкаши, по становима и кућама у пределима које Асад освоји, узимају све што им падне рука – укључујући и белу технику те намештај.
Тако зарађене новце, као и политички утицај, ИВ Дивизија користи да у главном граду Дамаску своје људе постави на све могуће важне позиције – што врло нервира Русију. Тако је прошле године Иран покушао да на место шефа војне обавештајне службе Сирије постави Гхассана Билала, који је главни безбедњак ИВ Дивизије и десна рука Махера ал-Асада. Сиријски опозициони медији тврде да то није успело него да је на захтев Москве Билал стваљен у кућни притвор а да је Басхар против њега отворио истрагу, такође на захтев Руса.
Чудни су путеви дроге
Поједини посматрачи виде Русију као главну покретачку снагу иза пада и Рами Макхлуфа, блиског рођака фамилије Асад. Овај милијардер контролише између осталог и сиријску мрежу мобилне телефоније Сyриател. Извештачи из сиријских НВО за људска права кажу да су недавно похапшени и менаџери ове компаније, све уз учешће руских безбедњака.
За Макхлуфа се тврди да је последњих година све више падао под ирански утицај те да је изгледа уплекан и у трговину дроге, коју Хизбуллах навелико ради. У априлу су египатске службе заплениле 4 тоне хашиша, запакованог у вреће са млеком, које припадају фирми у власништву Макхлуфа.
Протеклих месеци су и Уједињени Арапски Емирати као и Саудијаска Арбија запленили огромне количине таблета Ампхетамина, које изгледа потичу из сиријске производње. Моменат заплене није никако случајан: руски информанти су се били веома распричали не би ли сиријским савезницима Техерана покварили уносни посао.
Показивање мишића на граници ка Израелу
Посебно се руско-иранско ривалство добро види на југу Сирије, где је Москва 2017 са Јорданом и УСА испреговарала етаблирање “зоне деескалације”. При чему је Русија морала да гарантује да ће про-иранске милиције бити стациониране на најмање 40 километара удаљености од израелске и јорданске границе. За тематику јужне Сирије специјализовани политиколог Абдуллах Јабассини са “Еуропеан Университy Институте” твди да то није испоштовано: “Иранске милиције и Хизбуллах све више продиру у јужну Сирију захваљујући њиховим контактима са ИВ Дивизијом и обавештајном службом сиријског ратог ваздухопловства”. По њему то спречава покушаје Москве да стабилизује ситуацију а и шири мржњу те насиље у локалном становништву.
Москва је пре две године такође испреговарала тзв. Споразум о помирењу између режима Асада и побуњеника на југу Сирије. Устаници су морали да предају своје тешко наоружање а Дамаск се обавезао да ће пустити заробљенике, опет запослити локалне службенике и допустити повратак избеглима. Сем тога је Москва регрутовала 1.600 бивших побуњеника у састав сиријске регуларне армије. Руска протекција из овог споразума би требала да устаницима обезбеди одређену заштиту од напада снага режима или про-иранских милиција.
Али нису сви устаници прихватили овај споразум. Иран је са своје стране регрутовао њих око 1.200 у сопствене милиције, каже Јабассини. А по његово рачуници у Сирији живи око 20.000 бивших устаника који нису нигде интегрирани. “А оружја има свуда у региону”, каже Јабассини.
Како Асад није испунио свој део овог споразума, протести и насиље у јужној Сирији су прошлих месеци поново ојачали, при чему је, по суду Јабассинија, “ главни проблем присутност Ирана и Хизбуллаха, јер оружани напади се не врше само на припаднике режима Асада него и на про-иранске милиције”.
Јабассини верује да би се ситуација могла смирити ако би Русија интегрирала више побуњеника у своје сиријске армијске јединице а своју заштитну зону проширила. Али на терену реалност је изгледа сушта супротност његовим жељама: режим Асада и Иран нису заинтересовани за било какав споразум о измирењу који би бунтовном локалном становништву гарантовао макар и малу аутономију. Од марта режим, заједно са про-иранским формацијама, покушава да продре у ова подручја – која су принципијелно руска заштићена зона.
Такав развој ситуације демантује и недавно деминисонираног израелског министра одбране Нафтали Беннетта, који је изјавио да су Иранци, због сталних израелских удара из ваздуха, почели са повлачењем из Сирије. “Сирија је Ирану неопходно потребна”, каже Yахyа ал-Ариди, портпарол сиријске опозиције. “Ирански и сиријски режим су сијамски близанци: кад умре један, умреће и други.”
Ирану мир није потребан
За разлику од Русије, Ирану није неопходан мир у Сирији – као што му она није неопходна као функционирајућа држава. Исламска Република се на Блиском Истоку, од дана кад је 1979 створена, налази у конфликту са УСА и Израелом. Рат у Сирији је при томе само етапа у том већем конфликту. Вечни “отпор” Ционизму је за Техеран службени разлог сопственог постојања: капитулира ли ирански режим у овој ствари, изгубио је и смисао.
Дамаск је за Техеран такође и важни мост према милицији Хизбуллах у Либану. Да је 2011 Асадов режим пао, утицај Ирана у Либану би био сведен на минимум. Цела “Осовина Отпора” би тиме била доведена у питање. А то Иран ни у ком случају није хтео да допусти. Сиријски режим је био подвојен по питању како да реагује на масовне протесте током “Арапског Пролећа”, каже Ариди, који је раније био декан Универзитета Дамаск: “Техеран је охрабрио Асадов режим да насиљем одговори на захтеве сиријског народа.”
И док је Иран практично од првог дана оркестрирао контрареволуцију у Сирији, руска војска је интервенисала тек 2015: након што је Техеран убедио Москву да то уради. “Иран је најважнији фундамент Асадовог режима”, каже Ариди. Зато је за Басхара ал-Асада Техеран просто незаменив. Диктатор Сирије је врло прецизно премерио који му је савезник битнији. На Техеран се у сваком случају увек може пуно више ослонити него на Москву. Хлебников каже: “ Асад је тежак партнер. Москва би поздравила кад би се појавила боља алтернатива.”
Аутор: Christian Weisflog / Neue Zürcher Zeitung (NZZ)
Превод: Мирко Вулетић
Прочитајте ЈОШ:
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Поитика режима у Техерану је јасна религиозна држава која је убила и свог најбољег генерала Сулеманија из страха од његове популарности и могућности преврата.Техеран је у економским санкцијама али и тајним преговрима са УСА.Стање у Сирији је такво да ће Иран по сваки цијену покушати да нападне Голанску висорван и покуша вратити под окриљем Сирије,само зависи коју цијену тражи УСА за то и шта ће рећи Израел.У муслиманском свијет се води борба између Турске и Ирана на једној страни и Саудиске Арабије и Емирата на другој страни око утицаја на на муслимански свијет и религиозне групе Шите и Суните.Тренутно су Либији Турска и Иран сарађују по питању подршке наводно легалној влади против које се борио до скора неприкосновени генрал Афтар који је контролисао 80% територије,али стање се мијења и Америка која га је незванично подржавала се окренула противу њега.Турска покушава преко Либије остврити нека права на мору у вези гасовода гдје се мора сукобити са Грчком и Кипром наједној страни и Израелом као врло важним играчем у том региону средоземља када су гасна налазишта у питању.Иран је дуго година био изолаовн од УСА и Запада дијелом а помоћ му је долазила само од Русије било око нуклеарног програма у цивлне сврхе тако и војног ангажмана,стври су итекао комплиоковане и доста тешко изводљиве,Русији једино остаје да чека ,највећа препрека јесте брат од предсједника Асада који господари читавом економијом и не пристаје на однос са Русијом и њеним олигарсима,то је питање које ће увелико одредити судбину Сирије и Асадов опстанак на власти.На грницама Сирије сроје 18000 муслимански Игура који могу бити употребљени у сваком тренутку од УСА у поново обнављеном ратау не на побједу него да закомпликује ситуацију
Туска и Иран се по принципу историском не подносе али и један и други режим су присиљени због економије на сарадњу ,тако да су видљиви поступци који доводе до сарадње са УСА ,иако су само до прје годину дана и један и други пријетили ратом и изласком иза Нато-а.Криза Цовид19 је само у три мјесецасвог постојања изменила геополитичку карту на Блиском и Средњем истоку изнова,Саудиска Арабија је замијењена Емиратима у региону као слила број један сада ,Енглесак се стационирала на острви Сокотра и подржава побуњена плаемна у Јемну а доскора су подржавали Саудиску Арбију која је изгубила утицај у региону,и како стври стоје пријети и њој самој подјела и нова реорганизација тог дијела свијета.УСА не гарантује слободу и независнот Саудиској Арабији него њеним принчевима,а то је итекако велика разлика у односу на читаву земљу.Политка реорганизовања свијета се мијења,Трампова администрација то ради другачије од предходне ,атентаима и елиминасање појединаца насупрот торталног рата и хаоса предходник предсејдника од Клинтона до Обаме.да ли је политка Бежинског и Цебровског остал иста изгледа да јесте само другим методама. Позив Вучићу да оде за Видовдан у Вашинтон је спријечен од стране Путина и Москве а то је такоће дио ширег плана о преуређењу региона,криза код нас не мора да значи да је и ту план у питање али подршке од партнера нема ,.наравно заслужено последице су видљиве смјена власти у септембру .Еу са своја два књучна кндидата је итекао ослабљена и нема никакавог уплива,Макрон мијења из сујете вог најбољег човјека Премијера док Меркелова нема више неког утицај сем на Орсолу дјелимично у Европској заједниц.Избори тек следеће године што Њемачку једнако као и Француску држе далеко од утицаја на свјетска збивања.АФД станка се одјеном забринула за лоше однесе Њемачке према УСА док Пољска на другој стрни додатно охрабрује УСА да своју војску поресели у Пољској,Русија звршава гасовод а Меркелова каже да нема говра о снакција према руском гасу.
Дакле стври су јасне,Русија иде на приближавању с Европом у стври њемачком док будући канцелар Мерц то донекле доводи у питање његовим доласком на власт ,али дјелимично ,јер довди не директно сбе до избора ,него индиректно економску политку у енергетици коју заговарају зелени а тренутно Љемачак има насјкупњу струју у региону ЕУ.Све су то само размишљања али и путокази у наредном периоду,Н једној страни моћни воно Русија и Кина ,и економски плус ЕУ ,док на другој УСА која се бори да спријечи Кину на Путу свиле ка Европи.