Русија, од цара до Лењина

Пише: Стеван Костић

Млади Владимир Иљич Уљанов је, због учешћа у једној радикалној политичкој групи, био најпре у затвору, а затим прогнан у Сибир. Ту почиње да пише револуционарне памфлете и да машта о револуцији. Предводио је Октобарску – револуцију која је променила и Русију, и свет, и ток историје. О Лењиновим чисткама се у историји данас не говори, али је он, код доброг дела Руса, остао онај који је убио цара.

Најзаслужнији човек за смрт руског цара и за рађање прве комунистичке државе на свету. Балсамован као египатски фараон, револуционар који је променио светску историју. Владимир Иљич Уљанов рођен је у граду Симбирску, деценију након што је у Русији пао феудализам.

Мада су руски сељаци престали да буду кметови, масовно су умирали од глади. Лењин је касније говорио да је земљу неопходно ослободити од нових облика кметства. У образованој породици, још као дете, учио је француски и немачки. На његово одрастање утицала је и смрт брата, који је обешен јер је, као део групе марксиста, желео да убије руског цара.

Руски цар био је један од ретких преосталих апсолутистичких монарха у Европи. Глад, сиромаштво и утисак да је он за све крив – рађали су радикалне политичке групе. Због учешћа у једној таквој, млади Владимир Иљич биће најпре у затвору, а затим прогнан у Сибир на три године. Ту почиње да пише револуционарне памфлете и да машта о револуцији. Од 1901. потписује се као Лењин, по реци Лени.

Избегавао је да слуша Бетовена, јер га је то чинило сувише меким и осетљивим за револуционарну борбу. Предводиће бољшевичку фракцију у Социјалдемократској партији Русије. Политичке противнике делио је у две групе – на другове и непријатеље.

„Он је заговорник идеје терора од почетка, још од текстова из 1901. па касније, те идеје се он не одриче и то ћемо видети када се уводи црвени терор у Русији. Идеја терора је подразумевала убиство политичких лидера, полиције, војника, он је позивао на обрачун, на одузимање имовине, на експропријацију и за то да индивидуални терор треба да постане масовни“, каже Корнелија Ичин, професорка Филолошког факултета.

Маркс и руска револуција

Прекретница је 1905. година. После пораза у рату с Јапаном, Руси су на улицама, у рукама држе слику цара, траже бољи живот, војска пуца по народу. Цар ће касније дати политичке уступке, али и кренути у обрачун са људима попут Лењина. Он одлази у емиграцију, где ће бити читаву деценију.

Оштро се супротстављао социјалдемократама, који су борбу за радничка права видели кроз синдикате и парламентарну демократију. Једини пут, сматрао је Лењин, јесте револуција.

Лењину је на путу револуције у Русији стајао најпре велики Карл Маркс. Маркс је веровао да ће комунистичка револуција доћи у индустријски развијеним земљама, попут Немачке и Велике Британије, и да ће је предводити радници кад за то дође време. Русија, тек изашла из феудализма, са 80 одсто сеоског становништва, није се уклапала у Марксове тезе.

„Маркс каже да ће се то десити јер постоји концентрација индустрије и радника у великим градовима, у Русији тога нема и онда, шта Лењин ради? Он каже: у Русији треба да се деси револуција, ту ће се и десити јер је она најслабија карика у том међународном систему капитализма и, ако ударимо у најслабију карику, цео ланац пуца“, објашњава социолог Вук Вуковић.

У руској револуцији, ипак, кључну улогу неће играти сељаци, већ малобројни радници, али не ни они, него партија. Лењин је партију упоређивао са језуитима, најагилнијим мисионарима католичке вере. Тако је револуција била теоријски оправдана. Сада је требало прећи на праксу.

Велики рат, почетак краја

Кад 1914. почиње Велики рат, руски царски режим верује да му је дошао спас, јер је рат жестоке социјалне проблеме гурнуо у страну, а многи бољшевици и сељаци били су на фронту.

Међутим, до почетка 1917, Русија има два милиона погинулих, четири милиона рањених и несталих. На улицама смрт, глад, инфлација, штрајкови. У таквим околностима све више јачају бољшевици – снага која обећава јуриш на државу.

У марту ће стотине хиљада људи бити на улицама Петрограда. Цар Николај Други Романов је абдицирао. После 300 година владавине царске породице, проглашена је република и постављена привремена влада. Лењин поручује: куцнуо је час.

После деценије у емиграцији, у земљу стиже у немачком блиндираном возу. Да би дошао у земљу, платио је високу цену потписивањем Брестлитовског мира, којим је Русија остала без једне четвртине своје територије.

„И оног тренутка кад се нађе у Русији, он ће изговорити речи које ће многе запрепастити, па и чланове његове партије, где позива на социјалну револуцију, на апсолутно негирање привремене владе, на бацање оружја, на капитулацију, прекид рата, он покушава да војницима који су били присутни скрене пажњу да се помире, за загрле своју браћу Немце и да баце оружје“, каже професорка Корнелија Ичин.

Вук Вуковић наводи да су се интереси Немаца и Лењина поклопили, јер је и једнима и другима у интересу било да Русија изађе из рата – Немачкој да настави борбу на другим фронтовима, Лењину да спроведе револуцију, јер је рат сматрао империјалистичким.

Велики део Руса, каже историчар Милош Ковић, Брестлитовски мир сматрао је издајом. „Кад је Лењин касније правдао Брестлитовски мир, он је рекао: ми ћемо подићи револуцију код њих, у Берлину, Бечу, то је интернационалистичка странка под паролом ‘Пролетери свих земаља, уједините се’. Он се територија Русије одрекао да би имао мир, али ћемо касније видети да ће се они вратити на те територије и ући у половину Европе“, истиче Ковић.

Вук Вуковић објашњава да су за Лењина они који су говорили о издаји земље били социошовинисти. „Нема издаје нације, постоји само издаја класе и издају класе врше ови који остају привржени нацији“, цитира Вуковић Лењина.

Радничка класа ће на револуцију чекати до 24. октобра (по старом календару). Лењин тада креће из Финске за Русију. Променио је лични опис, ставио повез преко главе да га не препознају.

И већ следећег дана, 7. новембра, биће на челу револуције која ће променити и Русију, и свет, и ток историје. Остварује се Лењинова парола „Власт совјетима, земља сељацима, мир народима“. У земљи креће сурови грађански рат између „црвених“ и „белих“, који траје до 1921. године. Лењин ће се сурово обрачунавати са онима које је сматрао претњом по револуцију.

„Његове методе су биле страшне, ако читате успомене оних који су преживели црвени терор, то је подразумевало групе од троје људи од 16-17 година којима је дата сва власт да располажу туђим животом и могли су на лицу места да убијају, без разлога, без доказа, на основу потказивања, личног анимозитета, то је било време апсолутне нестабилности и терора“, истиче Корнелија Ичин.

У јулу 1918. на ред је дошао и цар. Убијена је царска породица Романових, због чега ће Лењин, све до данас, код доброг дела Руса бити онај који је убио цара.

Како је српски посланик пљунуо Лењина

Лењин није само жестоко чувао револуцију, покушао је и да је извезе у свет. Ствара се светски комунистички покрет који ће имати одјека и међу српским левичарима. С друге стране, за династију Карађорђевића, која је била у родбинској вези са Романовима, Октобарска револуција била је национална трагедија. Краљевина СХС, односно Југославија, никад није признала совјетску државу.

„Русија је 1915. од Антанте добила право да окупира Цариград и северну обалу Мраморног мора, замислите историју Балкана да се то остварило, Лењин је то све пресекао“, истиче Милош Ковић и подсећа на сукоб Мирослава Спалајковића, посланика Краљевине Србије у Русији, и вође бољшевика.

Тај инцидент описан је у књизи „Ратни циљеви Србије“ академика Милорада Екмечића, који је, позивајући се на америчког дипломату Џорџа Кенана, изнео чињеницу да се Спалајковић 1918. године у Москви на првом пријему за стране дипломате обратио Владимиру Лењину речима: „Ви сте бандит. Ви сте осрамотили словенску расу и ја вам пљујем у лице!“

Владимир Иљич Лењин умро је 1924, после трећег можданог удара. Власти су одлучиле да му балсамују тело, које се и данас налази на Црвеном тргу у Москви. У време дестаљинизације, Лењин није диран. У историји се данас не говори о лењинистичким чисткама, мада је његово време било подједнако сурово.

Лењин је избегао судбину Стаљина кога, због метода владавине и чистки, многи данас на Западу пореде с Хитлером. Оснивач прве комунистичке државе у историји можда је умро на време.

(РТС)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: