РТЦГ – Сваки новинар има свог ‘уредника’

Да је Радиотелевизија Црне Горе, коју у свакодневном говору многи често погрешно зову јавни сервис, само обични сервис бившег режима и власника ДПС-а Мила Ђукановића и најобичнији пропагандни пункт криминалног клана који окупља врх претходне власти, опште је позната ствар за свакога иоле знавеног. То види свако ко је макар два пута притиснуо јединицу на даљинском.

Нешто што је мање познато а једнако погубно је то што је то легло нерадника и незналица, (част непретежном броју оних других), од којих многи годинама не раде ништа, чак и не навраћају у ту кућу, а примају професорске и докторске плате.
Шта је ту шефова, уредника, аутора, коментатора… – војска, а све самопроглашени зналци. А већина њих има већи број ципела од броја написаних новинских текстова у животу. У свим секторима има вишка макар четвртина броја запослених.

Неки би кући могли и кроз прозор а мнозина кроз врата

Да се, рецимо изненада, успостави обавезно тестирање на супстанце које човјека чине упадљиво опуштеним раздраганим (то је оно стање – отвори прозор да полетим) тај дан би без посла остала, у смислу бројности, читава једна ‘редакција’.

Или да се направи контрола валидности боловања лагано би се, без икакве отпремнине, могло испратити кући десетине и десетине запослених. Боловања се не мјере мјесецима него годинама.

Рекох у свим секторима има вишка напретек. Чак и међу новинарима. Има тамо тих који себе сматрају и зову новинарима преко 200. А оних који знају да раде и хоће да раде, и раде, нема ни пети дио. И то је много.

Када сам недавно у свом дворишту питао инкасанта за воду колико има шефова изнад себе до гералног из цуга је избројао шест презимена. Да питате исто питање неког новинара РТЦГ лагано би могао дати безмало дупло дужи списак шефова. А највеће залагање тих великих шефова и уредника је да ометају новинаре и да пазе да случајно не промакне иједна ријеч која би значила критику партије, и не дао Бог вође.

Зеко се уморио од „стварања државе“ и урнисања архиве, а Илија од читања вијести у прошлом миленијуму

Када би се довео неки озбиљан новинар са стране да заведе ред и правила заната у РТЦГ, и када би дао задатак тој војсци уредника, аутора и коментатора да на улици направе анкету или пијачни барометар попадали би као крушке. Прошли би као Рашко на никшићким изборима.

Колико је ту шефова и уредника ево само један и то не најцрњи примјер. Ријеч је о најмањој и најраднијој редакцији – порталу РТЦГ. Тамо је на шест новинарки, које за наше прилике и посебно прилике тога медија, раде и доста и врло пристојно, дакле на њих шест је распоређено четири уредника. Главни је Илија Шуковић који дебело преко двије деценије уназад, откада не чита вијести у дневнику (а читао их је као говор на сахрани каквој стрини у Липову) , није био распоређен. Дакле није радио ништа док га прије коју годину нису устолицили у порталу.

Испод њега је Бранко Војичић који, како кажу упућени у медије, зна да ради – пише, али се „истрошио“ у предреферендумској кампањи и управљању Телевизијом у том „историјски одсудном“ периоду . Још више се Зеко уморио на „сређивању“ архиве да би се урнисао сваки снимак који и најмање може компромитовати шефа и господара. Шта је све Зеко морао да прегледа.

У томе му је био десна рука тадашњи генерални РТЦГ Радован Миљанић. Неки дан га уочих на ТВ у Сарајеву када је премијер Кривокапић био у посјети БиХ. Препредени Рашо се скрајнуо у дипломатију и ужива у ‘иностранству’, а и лако му је пошто зна језик земље домаћина. Већ у Словенији не би се примио.

Зеко, како га зову познаници, не само због боје очију кад је био мали, него и због погане ћуди налик оном Зеку ког су запамтили многи Црногорци и Брђани, а понајвише Бјелопавлићи – Кадићи, годишње напише један текст и то за 21. мај. И ни тада не напише нови него само рециклира прослогодишњи и измијени временске одреднице. Неће Зеко да забада перо у пун џеп, односно трн у здраву ногу.

Није Зеко зеко но лисица

Тако је ДПС намирио два своја заслужна играча – једног у дипломатију, а од страних језика зна само албански – студирао у Приштини. А другог, који не зна да се понаша (дипломатски) у РТЦГ са платом универзитетског професора и да ништа не ради.

Испод њега је Игор Пејовић врли играч дојучерашње власти који је и када спава приправан да уочи ста на порталу може засметати шефу и партији. То се одмах брише или ставља негдје у ћошак да је мање уочљиво.

Ту је и посебно „надарени“ Драшко Војводић, брат од стрица Јада Војводића (тако га зове Зеко). Раде је довео брата средњошколца у телевизију да развлачи каблове, да би имао плату. Међутим Драшко погуран од браца аванзова до уредника иако су му „новинарске вјештине“ стале у развоју на самом почетку. Односно не би могао радити у градској хроници ДНовина. А тек не у озбиљном медију.

Можда сад Драшко пређе у Владу код супруге Наде која је десна рука главне преговарачице Зорке, или код брата Јада у подгоричку телевизију да га у новинарству изоштри и избруси Тамара сунце Никчевић. Ко зна колико је могућности пред њим. Озбиљан је то кабломан.

Свакако ту је увијек да дода руке и бивши уредник портала Славко – Сјаро Ђурђић, актуелни директор Телевизије, да добаци неки кројени снимак и какву удбашку патку. Да би имао чврсти линк са порталом на вријеме је у њега запослио своју ћерку.

Понављам, портал није најцрњи примјер – легла џабољебаша у РТЦГ. Други сегменти су вишеструко гори и Телевизија и Радио и Сателитски и Документарни и Музички програм…

Боље је бити Славен него министар

Угоднија је, рецимоте што би рекао Ђилас, позиција музичког уредника РТЦГ Славена Кнезовића него позиција министра. Додуше уз додатке и варијабиле плата му јесте мања неку стотину еура од министарске али је његова работа бања. Навратиш на посао по неки дан, кажес да се ове недјеље више форсира патриотски напјев Бојана Делића и Здравка Ђурановића, да се Јадранка и Жути приштеде за свечарске прилике, а Томпсон само у пипавим ситуацијама.

Ваљало би неђе макар мало уметнути и Сабита Полументу, заслужан је за нихову ствар, иако је гријех то звати музиком. Након тако прегорног рада Славен одславуја кући или некој мирној кафаници да пјевуши, сриче и склада љубавне јаде за естраду. Или за Евровизију?

И овако би могло да се наређа још стотину имена. И да се опет заборави Сабрија.

Због тога се мора увести ред и испратити куци пар аутобуса „заслужних“ и времешних депеесоваца, који су се годинама и деценијама нетачно декларисали као новинари, уредници, продуценти, режисери, аутори…

Да јавни сервис буде то и заиста. Да се не такмичи са приватним телевизијама у сензацијама и кампањама крупног капитала , него да буде пристојан и одмјерен медиј којег сви плаћамо.

Ј.А.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: